Стеван Сремац
Стеван Сремац је рођен у Сенти, у Бачкој, 23. новембра 1855. године, у занатлијској породици, од оца Аврама и мајке Катарине, где је провео рано детињство, а делом и код баке по мајци, у Пироту. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић, знаменити српски историчар и књижевник, доводи га 1868. године у Београд на даље школовање. Ту завршава гимназију (1875) и опредељује се за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду.
Умро је 12/25. августа 1906. године у Сокобањи, од сепсе. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Почео је да пише релативно касно. У тридесет и трећој години живота, 1888. године, почео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће се појавити као књига 1903. године под насловом „Из књига староставних”. То је било пишчево одуживање дуга професији историчара, љубави према националној прошлости и сну о Великој Србији. Реалистичку прозу почиње да пише тек после доласка у Београд. Дугогодишњи живот у Нишу био је период стваралачке инкубације. Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. године под насловом „Божићна печеница”, а потом следе: „Ивкова слава” (1895), „Вукадин” (1903), „Лимунација на селу” (1896), „Поп Ћира и поп Спира” (1898)− један од најбољих хумористичких романа у нашој књижевностии „Зона Замфирова” (1906) − најбоље компоновано Сремчево дело. Иначе, Сремац је био познат као „писац са бележницом”. Његова дела су углавном реалистична и садрже одређену дозу хумора у себи. Карактеристичност његовог стваралаштва је, такође, и епизодичност. Битно је и да су његова дела везана за релацију Београд−Ниш−Војводина.
У Нишу је име Стевана Сремца незаобилазно. Куд год да кренете, наилазите на његово име и трагове. Његово име носе улица, гимназија и Народна библиотека; има спомен-бисту испред Народног позоришта и у фоајеу позоришта, спомен-чесму и споменик са чувеним Калчом и његовим Чапом у Копитаревој улици, познатијој по старом називу Казанџијско сокаче, у центру града. Откривена је спомен-плоча и на месту где је некада била кафана ,,Маргер”(у којој су гости били Сремац, Калча, Ивко, Курјак, сликар Стеван Никшић Лале, глумци Добрица Милутиновић и Чича Илија Станојевић) и на кући Живка Ф. Мијалковића − газда Ивка, нишког јорганџије, Сремчевог јунака из ,,Ивкове славе”.
Народна библиотека ,,Стеван Сремац”
Народна библиотека „Стеван Сремац” једна је од најстаријих културних установа у граду и прва јавна библиотека у Јужној Србији. Група професора је у оквиру Гимназије 1879. године основала библиотеку и читаоницу, које су служиле и грађанима, те се ова година сматра годином оснивања нишке Народне библиотеке. Библиотека је 1906. године добила једну значајну донацију;након изненадне смрти Стевана Сремца, његов брат, Јован Сремац, поклонио је целокупну пишчеву личну библиотеку Народној библиотеци. Данас је Народна библиотека „Стеван Сремац” савремена институциjа, која располаже фондом од преко 250.000 монографских и преко 950 наслова серијских публикација, богатом Завичајном збирком, као и Кабинетом графике, јединственим у земљи, са око 200 оригиналних графичких отисака.
На улазу из Обреновићеве улице се налази Споменик Стевану Сремцу и његовом књижевном јунаку Калчи заједно са псом Чапом, док се на другом улазу налази Трг републике.
Биста Стевана Сремца испред Народног позоришта на Синђелићевом тргу
Спомен-чесма
Јернеј Копитар
Јернеј Копитар, словеначки лингвиста и слависта, рођен је 21. августа 1780. године у Репњу, код Водица. Јернеј је био члан бечке дворске књижнице и цензор словенских и новогрчких књига. Радио је на стварању заједничког књижевног језика Словенаца, помагао је и пројекат Вука Стефановића Караџића у обликовању српског књижевног језика. Када је Вук 1813. године, након Првог српског устанка, дошао у Беч са књигом коју је написао о пропасти устанка и замолио Јернеја, као цензора словенских књига у Бечу, да му је објави, Јернеј то није учинио. Међутим, заинтересовао га је Вуков рад, па је већ наредне године објавио његову,,Писменицу србскога језика по говору простога народа написану” и ,,Малу простонародњу славеносрбску пјеснарицу”.Јернеј је Вука саветовао да сам објави народне умотворине и да прикупља речи народног говора како би издао први српски речник. Захваљујући Јернеју Копитару, у Бечу су 1813. године покренуте и ,,Српске новине”. Јернеј Копитар је умро 11. августа 1844. године.
Копитарева улица, Ниш (Казанџијско сокаче)
Казанџијско сокаче, званично Копитарева улица, налази се у центру Ниша и простире се између улице Поп Луке Лазаревића и Обреновићеве улице. Пред крај турске владавине и после ослобођења, сокаче је представљало концентрацију казанџија и занатлија. Крајем 19. и почетком 20. века носило је назив Занатлијска улица, после Првог светског рата добила је назив Копитарева, по Јернеју Копитару, пријатељу и сараднику Вука Караџића, али је у народномсећању остала до данас познатија под називом Казанџијско сокаче. Последње казанџијске радње затворене су деведесетих година прошлог века и од тада креће постепени урбано-комерцијални развој ове улице. За сокаче се може рећи да представља мераклијско језгро града, па га управо из тог разлога многи сматрају нишком ,,Скадарлијом”. На улазу из Обреновићеве улице се налази Споменик Стевану Сремцу и његовом књижевном јунаку Калчи заједно са псом Чапом, док се на другом улазу налази Трг републике. Спој старог и новог, пријатна и лежерна атмосфера чине Копитареву улицу драгуљем са специфичним духом старог Ниша. Сокаче је данас преплављено углавном модерним кафићима, али и за праве љубитеље кафане постоји уточиште староградског духа. Надомак сокачета се налази и тржни центри,,Калча” и ,,Форум”, Општина града, као и чувена кафана ,,Стара Србија”.
Бранко Миљковић
Бранко Миљковић је био један од најпознатијих српских песника друге половине двадесетог века, есејиста и преводилац. Родио се у Нишу 29. јануара 1934. године. Бранков отац Глигорије (1907–1999) пореклом је из Гаџиног Хана, а мајка Марија (1908. рођена Браило) из села Трбоуња, код Дрниша. Имао је и брата Драгишу (1939–1993), чијим залагањем је, за живота и после песникове смрти, сређена и сачувана Бранкова заоставштина. Миљковићева породица води порекло из Заплања, код Ниша, одакле су се његови родитељи доселили у Ниш. Миљковић је био ученик Прве нишке гимназије „Стеван Сремац” .Трагично је преминуо, у Загребу, у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године.
Спомен-соба Бранка Миљковића
Спомен-соба Бранка Миљковића део је изложбе у Синагоги у Нишу поводом обележевања 50. годишњице од његове смрти (29. септембара 2011).
Народни музеј у Нишу чува целокупну заоставштину песника Бранка Миљковића. Формиран је и фонд истоимене музејске збирке. Године 1971, поводом десетогодишњице песникове смрти, његови родитељи, Марија и Глигорије, и брат Драгиша поклонили су музеју у Нишу сачувану заоставштину: личне предмете, одећу, документа, фотографије, рукописе, намештај из родитељске куће у Нишу и Београду, преписку, личну библиотеку са око 400 књига и часописа, као и богату хемеротеку са исечцима песникових објављених радова и других текстова из новина и часописа. Заоставштини припада 1649 предмета. Поводом 50 година од смрти Бранка Миљковића, 2011. године, организована је велика изложба његових личних ствари, коју је посетило око 9 хиљада људи, у Нишу и Београду. Том приликом је планирано да се до 2014. издају његова сабрана дела.
Душан Душко Радовић
Душан Душко Радовић је био песник, писац, новинар, афористичар и ТВ уредник. Рођен је 29. новембра 1922. у Нишу.Отац Угљеша био је машиновођа, пореклом из Чачка, а мајка Софија, рођена Стефановић, била је из Ниша. Био је главни уредник „Пионирских новина”, уредник Програма за децу Радио Београда, уредник Програма за децу Телевизије Београд, уредник листа „Полетарац”, новинар „Борбе” и (од 1975. године) уредник Студија Б. У Београду се дуги низ година одржава атлетска трка ,,Сећање на Душка Радовића”− Душков брат је познати атлетски тренер, Бранимир Брана Радовић.
Умро је 16. августа 1984. године у Београду.Најширој публици је познат по афоризмима, којима је будио Београђане на таласима Радија „Студио Б“, који су касније објављени у три књиге под насловом „Београде добро јутро”.
Биста Душка Радовића у Нишу
Атанасије Петровић
Атанасије Таса Петровић, познат као Учитељ Таса, био је најпознатији просветни радник у Нишу у 19. веку.
Атанасије Петровић рођен је у Нишу 1824. године, у сиромашној породици Петријe и Петра Николића. Определио се да радни век проведе у школи, јер је још у раној младости показивао склоности ка наукама. Паралелно са образовањем, Атанасије Петровић са бавио и певањем, и редовно је за време црквених миса спавао за певницом у нишкој цркви. Иако Тасино образовање није било континуирано и систематско, за ондашње време његов степен писмености био је значајан и велики. Како је Атанасије био међу најбољима по успеху, са 17 година (1840) изабран је за учитеља у нишкој црквеношколској општини. Свестран по својој природи, Атанасије Петровић је, поред овог посла, радио и као писар у митрополији, док је у црквеној општини радио као рачуновођа, а током богослужења и као певач за певницом. Савременици Атанасија Петровића слажу се да је располагао вештинама да подиђе турским властима и паши, да задобије њихово поверење, а чиме год се бавио, увек је и неуморно радио на буђењу свести у народу. Како су књиге и школски уџбници на српском језику из Кнежевине Србије у настави били забрањивани, Атанасије Петровић приредио је 1858. године уџбеник „Пресад мудрости” или „Собрание поучителни мисли”, који је у Београду штампан у 2000 примерака. „Пресад мудрости“ Атанасија Петровића, који није био оригинално дело, у настави је служио као читанка. То је била прва штампана књига једног Нишлије, која је, према запису имена на крају књиге, имала 491 претплатника, поређаних по друштвеној хијерархији.
Атанасије Петровић је, након ослобођења Ниша од Осмалија, 1878. године, од стране ноовоосноване власти постављен за управитеља Народне школе у Нишу. На тој дужности био је све до 1880. године, када је пензионисан. Умро је 13. фебруара 1894. године у Нишу.
Трг Учитеља Тасе представља сквер испред Основне школе „Учитељ Таса” и саобраћајни везни простор између Рајићеве улице и Улице хајдук Вељка. Трг се налази у ширем центру града и по фреквенцији, како моторног, тако и пешачког саобраћаја, један је од најмирнијих тргова у Нишу. Има углавном правилан правоугаони облик, једино је сквер испред школе кружног облика, чиме је преузео и функцију кружног тока. У средини сквера налази се биста Учитеља Тасе, која је и централни репер трга. Са северне стране трг је дефинисан стамбеним зградама, са запада улицом Рајићевом и школом, са истока улицом Хајдук Вељка, а са југа стамбеном зградом, као и старим приземним кућама. Унутрашњи део трга, као и сквер, озелењен је, са комбинацијом високог и ниског растиња.
Основна школа „Учитељ Таса” је најстарија основна школа у Нишу. У њеним просторијама су се одржавале седнице српског парламента након ослобођења Ниша 1879. године.
Основна школа „Учитељ Таса“
Трг Учитеља Тасе
Вук Стефановић Караџић
Вук Стефановић Караџић (Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века. Стекао је и неколико почасних доктората.
У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим, и аустријских власти, које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску ортографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Његова граматика, коју је назвао „Писменица србскога језика” изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа. Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано”.
Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање „Српског рјечника” (1818), друго, знатно проширено (1852), те превод „Новога завјета” (1847), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази тзв. хрватских вуковаца или младограматичара.
Вук је био цењен у Европи: биран је за члана Берлинске, Бечке и Петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу,…Одликован је од руског и хабзбуршког цара, од пруског краља и Руске академије наука.
Вуков споменик у дворишту Народне библиотеке у Нишу
Ниш је град са пуно улицакоје носе називе истакнутих књижевника, писаца, песника, филолога…
Неки од њих су:
Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28. март 1824 — Беч, 1. јул 1853) је био српски романтичарски песник.
Данило Киш (мађ. KissDániel; Суботица, 22. фебруар 1935 — Париз, 15. октобар 1989) је био српски књижевник и дописни члан САНУ.
Георгије Ђура Јакшић (Српска Црња, 8. август 1832 — Београд, 16. новембар 1878) је био српски сликар, песник, приповедач, драмски писац, учитељ и боем.
Јован Дучић (Требиње, 17. фебруар 1871 — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943) је био српски песник, писац и дипломата.
Исидора Секулић (Мошорин, 16. фебруар 1877 — Београд, 5. април 1958) је била српска књижевница и академик САНУ.
Лазаp Костић − Лаза (Ковиљ, 31. јануар/12. фебруар 1841 — Беч, 26. новембар 1910) је био српски књижевник, песник, новинар, драмски писац и естетичар.
Лазар Лаза К. Лазаревић (Шабац, 13. мај 1851 — Београд, 10. јануар 1891) је био српски књижевник и лекар.
Милован Ђ. Глишић (Градац, 19. јануар 1847 — Дубровник, 1. фебруар 1908) је био српски књижевник.
-Доситеј Обрадовић (световно име Димитрије) (Чаково, 1739, 1742. или 1744 — Београд, 28. март 1811) је био српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода.
Десанка Максимовић (Рабровица (Дивци) код Ваљева, 16. мај 1898 — Београд, 11. фебруар 1993) је била српска песникиња, професорка књижевности и чланица Српске академије наука и уметности.
Јован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) је био један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа.
Иво Андрић (Долац, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски књижевник и дипломата Краљевине Југославије.
Радоје Домановић (Овсиште, 16. фебруар 1873 — Београд, 4. август 1908) српски је сатирични приповедач.
Иван Горан Ковачић (Луковдол, 21. март 1913 — Врбница, 13. јул 1943) је био хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар и партизан.
Милан Ракић (Београд, 30. септембар 1876 — Загреб, 30. јун 1938) је био српски песник и академик.
Поред наведених требало би споменути и улице које носе називе по Александру Белићу (Београд, 1/13. август 1876 — Београд, 26. фебруар 1960), српском филологу, професору и ректору Београдског универзитета, председнику САНУ и члану многих академија у Југославији и иностранству, и Богдану Поповићу (Београд, 20. децембар 1863/1. јануар 1864 — Београд, 7. новембар 1944), који је био један од најзначајнијих књижевних критичара и есејиста.
Нису само улице добиле назив по истакнутим књижевницима, већ и бројне основне школе носе њихова имена.