Благајски натпис

Благајска плоча (12. век), писана босанчицом, која говори о изградњи цркве св. Кузме и Дамјана у Благају на Буни, код Мостара, била је уграђена изнад улазних врата у цркву, или у самој цркви, изграђеној и посвећеној 1194. године. Ктитор је хумски кнез Мирослав, а посветио ју је дубровачки надбискуп Бернардин. И данас се локалитет на којем се црква налазила назива Врачи, што чува успомену на патроне цркве св. Кузму и Дамјана, који се називају и Свети врачи.

Када се данас у јавности говори о најстаријим хрватским писаним споменицима у Босни и Херцеговини, онда се често говори само, или готово само, о Хумачкој плочи, коју научници смештају у 11. до 12. век. Међутим, да Хумска плоча није усамљен споменик наше ране средњовековне писмености говоре нам, уз бројне друге писане споменике с овог подручја, и подаци о Благајској плочи из 12. века, једном од најстаријих средњовековних натписа писаних хрватском ћирилицом − босанчицом, из Благаја на Буни, код Мостара. Благајска плоча заправо је натпис из 1194. године, који говори о градњи средњовековне цркве св. Кузме и Дамјана у благајском Подграђу, а откривена је педесетих година 20. века.

У гробници Кате Борас, на католичком гробљу у Благају 1955. сасвим је случајно откривен део разбијене плоче с натписом на босанчици, што је био и повод да историчар Љубомир Стојановић, на темељу нађеног, натпис објави у научној литератури. На натпису се истиче да је неки жупан зидао цркву у Подграђу на свом имању у време славнога Немање. Међутим, Стојановић је натпис објавио притом не доносећи факсимил и не улазећи детаљније у његову анализу. Такође, није објаснио ктитора ни патрона цркве, нити је одређивао локалитет гдје је првобитно био фрагмент с натписом. Ипак, његовом заслугом научници Земаљског музеја БиХ претражили су терен око споменутог гроба с циљем проналаска, евентуално, другог дела разбијене плоче с натписом. Потом је, 1955. године, начињено пробно ископавање на месту налаза плоче. Тада су у истом гробу пронађене две овално израђене плоче које су ту, према причању власника гроба, као и плоча с натписом, донесене из благајског Подграђа, и то с локалитета Врачи.

Истодобно, на оближњем локалитету Врачи извршено је потом археолошко ископавање и пронађени су темељи одређеног објекта, уз који се налазила већа гомила клесаног камена. Претражено је и друго камење које лежи недалеко од рушевина дворца Бишће. Међутим, није нађено много орнаментираних делова камења нити други дио плоче с натписом.

Тако је наука, након теренског испитивања, касније била у могућности дати нешто одређеније мишљење о свим тим проблемима. Наиме, историчар Мавро Орбини наводи како је жупан у Захумљу Јурко позвао дубровачког надбискупа Бернардина да му посвети цркву св. Кузме и Дамјана, у Захумљу, 1194. године. Оно што је важно, податак с плоче се доводи у везу с Орбинијевом годином зидања те цркве − 1194, што је Орбини вероватно узео из Дубровачког архива. Наиме, Немања је с браћом склопио уговор о миру с Дубровником 1186. године, и то на светковину св. Кузме и Дамјана, а то није без разлога, јер су свети врачи Кузма и Дамјан били заштитници куће Немањића, а што нам сведочи и зидање цркве св. Кузме и Дамјана у Благају. Важно је рећи и да је Немања великожупански престо уступио сину Стефану у марту 1196. године. До тада, а у време Немањине владавине, овај натпис је био урезан и постављен у цркву или можда над њеним надвратником. Тада је кнез (жупан) у Захумљу био Мирослав, брат Немањин, познат по Мирослављевом јеванђељу.

На темељу прегледа на разбијеној плочи и размака између појединих слова плоче из Благаја, Марко Вего је установио да је сваки ред натписа могао имати од 30 до 32 слова.

Вуканово јеванђеље

Вуканово јеванђеље је, уз Мирослављево јеванђеље, најзначајнији споменик српске писмености с краја XII века. Рукопис је настао у пећини „код града Раса” последњих година XII вијека. Садржи 189 пергаментних листова, а припада типу „изборних јеванђеља” (апракоса). Иако је назив Вуканово јеванђеље одомаћен, јеванђелистар је, по свему судећи, настао по наруџби Вукановог брата, Стефана Немањића, још за живота Стефана Немање. Према запису старца Симеона, једног од писара јеванђеља, рукопис је рађен за „великославног жупана Вука(на)”. Међутим, Вуканово име писано је по брисаном, радираном месту, па се претпоставка да је ту био означен Стефан чини могућом. У прилог те претпоставке говори и наставак записа у ком се говори о Вукановој победи над Стефаном (1202. год.), „али таквим тоном који искључује Вукана као наручиоца рукописа”.

До средине XIX века рукопис се чувао на Светој гори, када га је Порфирије Успенски, заједно са једним листом Мирослављевог јеванђеља однио у Русију. Данас се налази у Публичкој библиотеци у Санкт Петербургу.

Ово је изборно јеванђеље и припада новом, Мстиславском типу (везан за руску традицију). Већина потоњих јеванђеља је овог типа. Рукопис је већим делом сачуван, недостају само мањи делови. Учествовало је 8 писара, али нису сви дали једнак допринос преписивању овог дела. У првом делу (1/6 рукописа) смењују се писари, а након тога имамо само једног − старца Симеона. Ово упућује на то да је посао почео у некој писарској радионици, а касније наставио вероватно у манастирској писарској радионици. У запису Симеон каже да је посао завршио у Пећи, у граду Расу. Пећ се односи на пећину. Рас је био утврђен град, испод њега су монашке пећине, испоснице.

Фототипско издање је из 1967. године, а издао га је Јосип Врана. Фототипско издање треба да буде као оригинал − у истом формату, баш како је оно заиста изгледало. Ово фототипско издање је у смањеном формату и друге је боје.

Писари (8) припадају различитим традицијама. Главни писар (старац Симеон) користи у великој мери лигатуре, што је одлика рашке правописне школе, као и „дебело јер”, које други писари нису имали.

Вуканово јеванђеље је преписано са два предлошка. Први предложак је знатно архаичнији и већина истраживача се слаже да је то морао бити старословенски архаични предложак. Други део је преписан са неког другог предлошка, али ту се истраживачи не слажу да ли је у питању предложак руске или македонске провенцијенције.

 

Јефимијина ,,Похвала кнезу Лазару“

 

Похвала кнезу Лазару је вез на платну, дело монахиње Јефимије. Похвалу је монахиња извезла у част кнеза Лазара почетком 15. века. Похвала кнезу Лазару је направљена као ћивот (покров преко ковчега) за убијеног кнеза и сматра се ремек-делом везиљске уметности. Спада у најзначајније песничке творевине српске средњовековне књижевности и важан је историјски извор.

Јефимија је саставила Похвалу кнезу Лазару непосредно пред битку код Ангоре (Анкаре) 1402. године. Тада су Лазарови синови, Стефан и Вук Лазаревић, као Бајазитови вазали отишли преко мора у бој против Монгола, који су под Тамерланом (Тимур Ленком) напали, а касније и поразили Турке. Основни мотив за настанак Похвале је Јефимијино дубоко поштовање и захвалност које је осећала према кнезу Лазару, кога је описала као човека ратника и мученика.

Похвала кнезу Лазару је извезена позлаћеном жицом на црвеној свили, а димензије платна су 67 cm x 49 cm. Покров се данас чува у Музеју Српске православне цркве, у Београду, а Лазарове мошти у његовој задужбини, у манастиру Раваница.

 

Натпис на косовском стубу

 

Натпис на косовском каменом стубу је запис о Косовском боју 1389. године, за који се сматра да га је саставио син и наследник кнеза Лазара,Стефан. Представља похвалну песму написану у форми апострофе и у њој се види утицај црквене поезије, али и далеки одјеци витешке епике. Натпис је био уклесан у каменом стубу, који је после Ангорске битке (1402) био постављен на Газиместану, попришту битке. Данас се овај текст налази уклесан на малом каменом стубу, који се налази уз Споменик на Газиместану.

Текст је упућен путнику намернику, а његов почетак је преузет из античког епиграфа и гласи: „Човече који српском земљом ступаш”. У њему се величају храброст и духовност кнеза Лазара, који представља врхунац људске духовности. Његови људи блистају као звезде светле, као земља цветовима шареним, одевени златом и камењем драгим украшени. Овакав приказ српске војске у Косовском боју, јавиће се касније у народној епици (у песми ,,Цар Лазар и царица Милица”), али и у модерној поезији (код Ракића у песми ,,На Газиместану”).

Душанов законик

Душанов законик (у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара Стефана) је, уз Законоправило Светог Саве, најважнији закон (устав) средњовековне Србије. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење Господње, 21. маја 1349. године у Скопљу, и допуњен је на сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серу. Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике.

Садржина Законика

Душанов Законик је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима Стефан Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна трећина Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права. Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност судства) са деловима из византијског зборника Василике (књига VII, 1, 16-17), које су биле византијска прерада Јустинијановог зборника. Првих 38 чланова посвећено је цркви, затим следе одредбе које се односе на повластице властеле и слободних људи и њихове дужности, a потом одредбе које говоре о обавезама зависног становништва, себара (кметови и земљорадници). У наставку долазе одредбе о судству, о казнама за различите врсте кривичних и других преступа. Душанов законик је садржао 201 члан (према издању Стојана Новаковића из 1898. године), али се, у зависности од сачуваног преписа, састоји од 135 до 201 члана. Законик сачињава јединствену правну целину заједно са два византијска правна акта: Закон цара Јустинијана (Јустинијанов зборник) и скраћена Синтагма Матије Властара.

Рад на Законику је започет одмах после крунисања Душана за цара Срба и Грка (у оригиналу: цар Србљем и Грком), 1346. године. У самом називу своје титуле цар Душан је истакао своју намеру да буде наследник византијских царева, а Српско царство је требало да наследи Византијско царство. Србија је преко Законоправила Светог Саве већ 130 година примењивала римско-византијско право, а Душанов законик је представљао потпуно уједињење српског и византијског правног поретка у читавој држави. Цар Душан је желео да, са једне стране, Закоником ојача централну власт и учврсти државу, а са друге стране, да обузда захтеве српске велике властеле, која се у доба његових освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом слабила државну власт. Детаљно су уређена права и обавезе појединих сталежа, као и односи међу сталежима, да би се на тај начин увео ред у држави. Поред прописа којима је уређивао положај српске цркве и властеле, Законик је садржао и прописе брачног права, грађанскоправне и кривичноправне прописе, као и правила судског поступка. С обзиром на ширину области друштвених односа које је уређивао, Законик се може сматрати за устав средњовековне Србије. Нема података о реаговању српске велике властеле и о њеном могућем противљењу овом Законику.

У сваком случају, ситуација у Србији се разликовала од ситуације у Чешкој у исто време. Тамо се властела отворено и успешно супротставила законодавном покушају Карла IV. Одлучан отпор чешке велике властеле (панова) спречио је да Majestas Karolina буде усвојена у Сејму.

Иако је Душан убрзо после проглашења Законика умро (1355), a српска држава ускоро дошла под Османско царство (1459), Душанов законик је и даље у народу живео, што најбоље доказују многи преписи тог правног споменика, све до 18. века. Оригинал Душановог законика није сачуван, али постоји преко 20 преписа. Најстарији препис (вероватно најближи оригиналу) потиче из Струге (14. век). После њега следи препис из Призрена (15. век), који је најпознатији, а затим низ каснијих преписа, који се садржином удаљавају од старијих. Законик ће бити упамћен као врховни правни акт који је средњовековну Србију успоставио као правну државу.

О издањима Душановог законика

Прва вест о препису Душановог законика потиче од митрополита Јована Рајића, који га спомиње у својој Историји. Њему су морали бити познати и преписи које су израђивали гимназијалци у Карловцима, али пошто су то били преписи са очигледним обележјем скорашњости, нису му уливали поверења. Издавач Историје Стефан Новаковић је, без Рајићевог знања, прикључио његовом делу и један препис Душановог законика који се налазио у поседу браће Текелија. Ово издање је било на основу лошег преписа, али је оставило дубок утисак у тадашњем ученом свету. Ово издање је превео на немачки Јохан Кристијан Енгел 1801. Иако Енгел није добро познавао српски језик, па му је и превод врло лош, пробудио је интересовање код широког круга читалаца учене Европе. У потрази за другим преписима Душановог законика прво је пронађен раковачки препис, који је објавио Георгије Магарашевић. И ово издање је било лоше, али је дало основу за даље проучавање других преписа.

Словак Павел Јосеф Шафарик је 1831. описао три преписа Душановог законика (раковачки, раванички и ходошки). Ускоро је штампао Законик на ћирилици и латиници, као и немачки превод раковачког преписа, са извесним допунама из ходошког. Ово издање је послужило Стојану Новаковићу као узор за проучавање нових откривених преписа Душановог законика. До средине 19. века знало се за десет преписа. Нови полет у проучавању Законика је донело откривање Призренског преписа. Стојан Новаковић је 1870. штампао Душанов законик према овом препису, али не у распореду какав је затекао, већ га је сложио у лођички ред, чиме је само отежао његово проучавање, а своје издање учинио практично неупотребљивим. Срећом, Теодор Зигељ је већ 1872. штампао Душанов законик на основу истог преписа. То је било одлично издање за оно време. Призренски препис ће дуго остати главна основа за утврђивање текста Законика. Тимотеј Флорински је 1888. написао обимно дело о Душановом законику, у коме је штампао Законик према струшком препису, уз опширне коментаре.

Стојан Новаковић је 1898. штампао своје друго издање Законика, поново према призренском препису, уз додатак 12 чланова из раковачког, али и са многим допунама из других преписа (које је сматрао мање вредним од призренског). Теже разумљиве чланове дао је у слободном преводу. Ово његово издање је до данас остало основа за проучавање, па се увек понавља број чланова и ред којим су поређани, јер су се бројеви повезали са прописима. Последње је издање Николе Радојчића, из 1960, који се усредсредио на реконструкцију текста, која ће бити што ближа оригиналу. Његов превод је одличан.

Данас је познато да постоји 24 преписа Душановог законика. Најстарији је струшки препис из 1373. Није сачуван цео, већ само око 100 чланова. Следећи је атонски препис (око 1418), а из тог времена је и студенички препис. Из 15. века су хиландарски, бистрички и призренски препис, који има најбогатији текст. У Раковачком препису (око 1700) се једино налази последњих 12 чланова и Реч цара Душана уз Законик.