Претпоставља се да су Хиландарску повељу издали Свети Симеон и Свети Сава у другој половини 1198. године. Оригинал документа се чува у Хиландару, а у спису се описује живот Стефана Немање. Писана је углавном у глагољској традицији, уставним писмом и црним мастилом. Повеља на почетку има изузетан литерарни део − аренгу у којој се образлаже место великог српског жупана на лествици тадашњих држава и њихових владара.
Хиландарска повеља је спис издат крајем XII века (1198) од стране Стефана Немање. Другу верзију је издао његов син Стефан (1200–1201). Оригинал документа се чува у Хиландару, а у спису се описује живот Стефана Немање. Обе повеље писане су српскословенским (књижевним) језиком, али у деловима где се говори о даровима Хиландару присутан је народни језик.
Писана је на пергаменту дугом 63, а широком 32,5 цм. Доњи део је сужен, почевши од 50. цм, па до краја, тако да има облик неправилног троугла. Текст је писан уставним писмом, црним мастилом. Има укупно 75 редова. На крају је Стефанов потпис, испод њега је датум (,,месеца септембра 29. дан”) и потврда краља Владислава. Печат није сачуван, али прорези на дну, за врпцу, указују да је он морао постојати.
Повеља почиње речима:
„У почетку створи Бог и небо и земљу и људе на њој, и благосови их, и даде им власт над сваком творевином својом, и постави ове царевима, друге кнезовима, оне господарима, и свакоме даде да пасе стадо своје, и да га сачува од сваког зла које би наишло на њега…”