Карејски типик најстарији је српски документ у Хиландару. То је оснивачки или ктиторски документ испоснице у Кареји и писано правило живота, названо по њој, коју јеСв. Сава подигао 1199. године, одмах по оснивању манастира Хиландара.По некима, први или рани препис са оригинала, али по хиландарском предању и мишљењу других научника, оригинал са својеручним потписом и печатомСв. Саве, свитак се чувао у Карејској испосници све до друге половине 19. века, када је пренет у Хиландар.Карејски типик се налази у архиву манастира Хиландара, под сигнатуром АС 132/134.Писан је на свитку од пергамента, само на једној страни; његова укупна дужина је 74 цм. Карејски типик је у овом фототипском издању репродукован у својој природној величини.Печат је од тамног, зеленкасто-мрког воска, неправилног кружног облика са пречником 39мм, односно 43мм. На почетку је крстолико утиснут жиг с монограмом САВА, тако да свако поље, површине приближно 1 цм2, представља један крак крста.
Транскрипција текста приређена је дипломатском методом, те су задржана сва надредна слова без спуштања у ред, а скраћенице нису разрешаване. Једини надредни знак у свитку, две тачке изнад неких самогласника, овде није писан.
Језик Карејског типика је старословенски, што одговара природи и садржају типика. Писан је рашким правописом, својственим његовој старијој фази с краја 12. и из прве половине 13. века. Извесни ретки трагови српског народног језика препознају се у лексици, у дијалектизму и у архаичном инстр. једн. ж. а-основа.
Св. Сава је први направио оштар рез од старославенскога језика као општесловенске коине према српскословенској језичној норми, тј. старословенском српске рецензије. Избацио је из употребе слова која су служила за обележавање назалних вокала, а који су до тог времена већ дали своје неназалне рефлексе. Како су се полугласници дотад уједначили, Св. Сава је избацио знак за полугласник задњег реда (дебело јер) и оставио само знак за полугласник предњег реда (танко јер), које је означавало полугласник средњег реда. Та реформа је дала резултат у рашком правопису, који је одговарао фонолошким одликама српског језика онога доба, а чији су истакнути споменици, међу осталима, списиСв. Саве и Душанов законик.
