Тема Вук и Немци није још обрађена ни како ни колико би требало. Помогавши Вуку онако и далековидо и несебично, Немци су ‒ почев од журналисте Хопеа, па преко професора Фатера и талентоване преводитељице Талфј, све горе до врхова немачке, што ће у овом случају рећи и светске филологије и књижевности, представљених у Јакобу Гриму и Гетеу ‒ учинили и то да је немачки језик постао неопходан за проучавање највећег и најуспешнијег поборника српске народне, сељачке културе.
Више него, изгледа, ико и икада из иностранства, а не само од стране Немаца, браћа Грим су нашла времена и дубоког разумевања за праћење рада Вука Караџића. Особито Јакоб. Никакво чудо што је Караџићева збирка српских народних бајки и посвећена Јакобу Гриму. Он, за кога кажу да није основао властиту породицу вероватно зато што од силног научног посла није имао времена за то, налазио је времена, и исто толико љубави, за српскохрватску народну поезију, коју је он знао само као српску. Писао је чланке о њој, о српском језику, бавио се преводом, и превођењем Караџићеве Граматике на немачки, учио српски да би читао народне песме тог језика у оригиналу, и сам преводио, односно препевао неке од тих песама. Гримово бављење Караџићевим делом и Караџићем учинило је од Караџићевог пријатеља стварно пријатеља и Караџићевог народа, који се, пред Европом гласно пита: како она може да дозволи да робује народ који има такву поезију и како се може сматрати варварским народ који је створио такву поезију.
Јакоба Грима, тог збиља горостаса и у иначе горостасној немачкој филологији, изразито је привлачила уметничка страна народне поезије. Његови прикази Караџићевих збирки народних песама често прелазе у прворазредне интерпретације те поезије, и вредело би их и као такве пружити Караџићевим земљацима и на српскохрватском језику.
Грим је записао да је из љубави према српској народној поезији, да би је могао читати у оригиналу, учио српски језик када је крајем 1814. и 1815. године био у Бечу, као секретар делегације своје кнежевине. Али мора да је било неког неодољивог шарма, и превелике спретности, у вишеслојној, чини нам се и дипломатском вештином обдареној личности Вука Караџића, кад је успео да придобије Грима да остави посао на својој граматици па да се лати Караџићеве: да јој прерађује превод, пише предговор и тражи издавача. Јесени 1823. посетио је Вук браћу Грим у Каселу, где су били библиотекари. То је био први Вуков лични сусрет с њима, иако је Јакоб почео приказивати Вукова дела још 1815. године. Тада се, за време Вукове каселске посете, Јакоб Грим, на Копитареву препоруку, прихватио посла да редигује и спреми за штампу Тиролов немачки превод Вукове граматике штампане у додатку Речника. Грим је одложио своје хитне послове из, како каже, љубави према српској народној поезији и језику те поезије. Биће ништа мање и из пажње према Копитару, који му је и у тој ствари препоручивао Вука. Грим је био непријатно изненађен кад је, почевши да редигује, видео да превод не ваља и да га из основа мора поправљати. Уз то је требало граматику и допунити, па је Грим то чинио по материјалу који му је Вук слао. На тај начин Грим је у извесној мери и коаутор Вукове српске граматике на немачком језику. Особито ту је Грим положио велики испит из стрпљења према Вуку, а и љубави према предмету кога се латио.
Кроз Вукову преписку с Гримом и Копитарем може се са задовољством пратити како тече сарадња између Грима и Вука. Грим пише приказе Вукових књига, цитира га и позива се на њега у својим делима, поправља и преправља на немачком његову граматику, пише јој колико опсежан толико знаменит предговор. Подстиче Вука да скупља и српске народне приповетке и да се оне преведу на немачки, пише затим предговор немачком преводу тих приповедака, препоручује га, стара се да му обезбеди избор у угледно гетингенско учено друштво, чији је члан већ био Вуков противник митрополит Стратимировић, такође и у берлинску академију наука, за коју потписује предлог за Вуков избор заједно са братом Вилхелмом; успева да му, преко Александра фон Хумболта, издејствује и високо одликовање пруског краља као признање за литерарни рад, помиње га и у преписци са својим колегама, и увек га цени и подупире. Он Вуку предлаже и да напише једну српску митологију. Има и других, испуњених и неиспуњених планова. Вук је пак Гриму непресушан и увек поуздан извор обавештења о српском језику, српском предању, уопште о српској народној култури. Ако Вук закасни с одговором Гриму, или Грим не стигне да му нешто лично тражи, ту увек ступа Копитар на сцену: да соколи и пожурује. А Гримово интересовање за српску, односно српскохрватску народну културу, и особито језик, није било мало. Он је научио тај језик толико да је могао преводити с њега. Човек не може одолети дивљењу оној прецизности с којом Грим бележи, и ћирилицом, речи, значења, обрте у српскохрватском језику на уметнутим чистим листовима свог приручног примерка Вукове граматике на немачком језику! Он је, одатле се јасно види, наставио рад на овој граматици и после њеног штампања, те је тај примерак пун допуна његовом руком. Те допуне су изванредно подесне да уведу у природу, у дубину Гримова познавања српскохрватског језика. У тим допунама је обиље примера из Вукових збирки песама.
Гримов однос према Караџићевом раду и његовој личности био је од почетка до краја пријатељски. Једна од основа тог пријатељства и сарадње била је та што су и Грим и Караџић били апсолутно убеђени у оно у шта су друге убеђивали. Гриму је Караџић, са богатством сакупљених народних песама, дошао као поручен пример за његову тезу о исконској поетској снази народног језика, народне књижевности, за хердеровску тезу идентичности поетског и народног. Он је, као и Копитар, одмах осетио код Караџића ону језикословну и литераторску жицу, осетио у овом фанатичном и обдареном самоуку из најдубљег, сељачког народног слоја човека каквог ни он више никад није срео. Све је то подупирао неуморни Караџићев, стварно учитељ и заштитник, Копитар, наменивши Караџићу већ од почетка велику улогу у његовом опсежном, очигледно не само научном, него и културнополитичком плану. Није то била само ствар велике Караџићеве спретности, него, још више, његове истоветности са својим сељачким народом, те отуда и његовог моралног инстинкта, што он није постао оруђе ничије, па ни аустријске политике. Он је био свој, својствен, и чувао се да не дође под аренду. А успевао је, опет и ту с помоћи Копитаревом, и где непосредно а где посредно, и с Гримовом, да му у његовом раду помажу и непознати скупљачи из балканских невиђбога, и учени европски универзитетски професори, академије наука с различитих страна, дворови једни и други. Успео је и да некако води, на крају, снагом свог пораслог угледа, неку своју и културну националну политику, као да је институција, а не појединац. Он такорећи није долазио кући са терена и из света, а Грим такорећи није излазио из куће, из свог кабинета, и клонио се контакта са светом да не би дангубио.
Грим, уз размену стручних, првенствено језичких обавештења, предсказује – и то му је историја посведочила – велико интересовање Немаца за српску поезију кад се у Гетеовом часопису појавиљује, како му Гете јавља, „песма о двојици браће”. То је превод песме Диоба Јакшића. И Караџић хита са тачном прогнозом Гриму. „Српско потомство ће Вам вечито бити захвално”. Јер – стоји у истом пасусу – ,,у српским школама (у Мађарској као и у Србији итд.) деца још увек морају да уче читати по старословенском хорологиjуму и псалтиру”.
Караџић, у основи фанатично и фантастично упоран и продоран, понаша се према Гриму, као и према Копитару, као захвалан ђак. Разлог: неограничено поверење у њих и као зналце и као пријатеље његове ствари, коју су обојица прихватили и као своју бригу. „Ваше исправке ми се много допадају”, обраћа се Караџић Гриму. „Биће ми жао ако будете премало прецртавали, исправљали и мењали, јер ја сам то писао за наше српске читаоце, који још немају правог појма о граматици, осим тога Ви сте сасвим друкчији граматичар од мене, а затим ја сам имао и неких грешака, које сте Ви сасвим добро исправили”. То је научничко поштење, истинска самокритичност, спремност да се научи, доучи и исправи. Морала је и та црта, и та врлина у Караџићеву раду особито везати веома тачног и јасног, у свим ситуацијама, чак и до крутости усправног Грима. То је поузданост саговорника, а поузданост ствара поверење. Поверење у поузданост језичког и поетолошког, знања и осећања, подлога је, на Краџићевој страни, да се с крајњим поштовањем понаша према Гримовим поступцима и саветима. Караџић оставља Гриму широк простор за утицај на састав књиге народних песама коју ће посветити вајмарској, осносно руској кнегињи. За ову ствар је особито речито Гримово писмо од децембра 1823, из ког се види и колико је отрпилике, и какав, био Гримов утицај на ту збирку, и колико је могао бити већи да се Грим друкчије него што јесте користио могућношћу за своје упливисање на физиономију те збирке. Гримов одговор на Караџићево питање да ли да штампа ту и ту песму, да ли да мало престилизује то и то место, изврстан је текст и за проучавање Гримове поетике. Одговор је речит документ против занемаривања поетолошке стране Гримовог бављења не само српскохрватском народном књижевношћу, већ књижевношћу уопште. Он исто тако вреди и за проучавање Караџићева понашања: у чему следи Гримов савет у оваквим стварима. Укратко, и тај део текста ваља да уђе у антологију иностраних оцена српскохрватске народне поезије, и то из времена почетка њене европске афирмације, оцена које би корисно било сабрати.
Гримова понесеност лепотом изворности, древности, архаичности фолклорних садржаја не затвара, него, напротив, широм отвара његов поглед на анатомију, на стилске, изражајне супстанце народних умотворина. Није потребно доказивати како високо мишљење има Грим о српскохрватској народној поезији. Али је за књижевну историју од великог значаја колико је висок степен Гримова поимања чисто поетских вредности песничког текста. Једно од основних питања Гримове поетике, те и поетолошког односа према Караџићевим збиркама народне књижевности, јесте питање односа између књижевности обележене термином Volksdichtung, и њој супротстављене, друге, обележене термином Kunstdichtung. Код Немаца је јасно шта значи једно а шта друго, мада се ту и тамо не може повући јасна граница између та два облика поетског казивања. На српскохрватском су се одомаћили као преводи ових двеју немачких сложеница термини: народна и уметничка књижевност. Из таквог превода излази као да народна књижевност није уметничка. Таква подела: на народну и на уметничку књижевност, као да термином имплицира у ствари не само потцењивање, него чак и негирање уметничке вредности народне поезије, односно народне књижевности, што је супротно природи и Гримова и Караџићева односа према високим вредностима народне поезије. Ако за превод сложенице Volksdichtung немамо алтернативе, него остајемо код српскохрватског превода народна књижевност, то би немачки термин Kunstdichtung требало, у тој супротстављености природе ових двеју врста књижевности, преводити српскохрватским изразом уметна, а не уметничка књижевност. Уметна, у смислу: вештачка, за разлику од оне природне, спонтане. То би одговарало смислу Гримове поетике, а налазимо да је прихватљиво и за наше уво, јер и реч уметни имамо у свом, српскохрватском језику. На тај начин би и из термина били истиснути остаци потцењености народне књижевности. Иначе, противстављањем тих двеју вредности: народне и уметничке књижевности, противречили бисмо основној Гримовој поставци о природи највише уметничке лепоте саздане управо у спонтаној једноставности и племенитој чистоти језика народне поезије, односно народне књижевности. И Караџић употребљава, као супротан појму „народне песме”, појам gemachteLieder, што би значило песме стихоклепаца, вештачки „прављене”, а не природно, у народу спеване песме. Исто оно и исто онако како разликује једне од других стихова и Грим. Тражи се, и хвали, оно што што је спевано „у свежем, слободном народном стилу”, а то је оно што се налази код Караџића.
Тек што Грим приводи крају један посао који му је навалио Караџић својом Граматиком и који је испао много сложенији него што је на почетку мислио, предлаже му Караџић (13. јун, 1824) да изда „једну књижицу српских народних песама на немачком”. Гете му је, каже, захвалио писмом „за неке дословце преведене послате му српске песме”; превео је Караџић и за Грима „више јуначких песама”, али додаје, и тим завршава писмо, да Грим уме боље да преводи од њега. Караџић је био импресиониран Гримовим знањем српскохрватског језика. „Ја нијесам никад могао мислити, да Грим оволико зна Српски! Он преводи пјесме у велике” – јавља Караџић Копитару одмах после своје прве посете Гриму у Каселу, и њиховог првог виђења, с јесени 1823. Овакве Караџићеве изјаве, као нпр. Гримова вест у писму Караџићу (од 21. јан. 1824), да је Гете у свом часопису објавио „мој”, тј. Гримов превод Диобе Јакшића, не иду у прилог веровању оних који су били склони да потцене овај преводилачки облик Гримова бављења српскохрватском народном поезијом. Ено у марбуршкој Универзитетској библиотеци власторучне скице првог Гримовог приказа народних песама Караџићеве збирке са метричким шемама стиха.
Између првог Гримовог чланка о српскохрватској народној књижевности, оног из 1815. године, и оног последњег, написаног као предговор немачком преводу Караџићеве збирке народних приповедака, 1854 (оне коју му је Караџић посветио на српскохрватском годину дана раније, 1853, као „славноме Нијемцу”), лежи, са Гримове стране: десетак чланака о српскохрватској народној књижевности и народном језику, огледи превода неколико народних песама, немачки превод Караџићеве Граматике са познатим, опсежним уводом; значајна преписка са Караџићем, значајан број – увек благонаклоних – осврта на њега у писмима пријатељима, заштитничко заузимање за њега на разне начине, фаворизовање Караџића и цитирањем његових збирки и других ствари, особито Граматике и Речника, и у великим Гримовим делима као што су Немачка граматика, Историја немачког језика, Немачке правне старине, Немачка митологија, Лисац Рајнхарт. Тога је много, али то није све. Очуване студентске забелешке са Гримових предавања на Гетингенском универзитету, из четврте деценије прошлога века, показују да је он у уводном предавању о немачкој књижевности указао на појаву и даљег настајања народне поезије код Срба. Ено таквог податка и у забелешкама са Гримових предавања каснијег аутора јединственог библиографског приручника за немачку књижевност – Карла Гедекеа. Отприлике у исто време, и песник и германиста Лудвиг Уланд, такође у предавањима о немачкој књижевности на универзитету у Тибингену, указује својим студентима на постојање занимљиве и значајне народне поезије код Срба. Разуме се, захваљујући Гриму, и позивајући се на Фатеров чланак о Женидби Максима Црнојевића, дат као прилог уз немачки превод Караџићеве Граматике и уз Гримов увод.
Преко Вука се наша национална култура, национална у најнародскијем смислу речи, повезала с немачком, прво учећи на њој, а затим враћајући јој се. Вук се, у срећном историјском моменту, придружио походу природности против преживелости. Међу Немцима Грим му је био велики учитељ, пример и помагач. Највећи, и у тој величини најоданији – после Копитара.
Напомена
Овај текст је састављен од делова из више радова српског германисте Миљана Мојашевића. Тежило се апсолутно верном преносу текста, који је готово немогуће остварити при оваквом подухвату. Нужне промене – иначе минималне, а нужне ради језичке, композиционе и смисаоне складности текста – следеће су: парафразирање, уклањање или додавање везника и интерпункцијских знакова, превод на српски језик са немачког и сл.
Текст се већином заснива на следећем раду: „Јакоб Грим и Вук Караџић”, Научни састанак слависта у Вукове дане, II,Београд, Нови Сад, Тршић, 12–18. IX 1974.
Први пасус, мањи део четвртог пасуса, пети и последњи пасус преузети су из чланка: „Вук и Немци”, Немачко-југословенске културне везе, студије и чланци. Београд: Издавачко-информативни центар студената (ИЦС), 1974.
Трећи пасус је преузет из обимног германистичког дела: Немачка књижевност. Доба просветитељства, класике и романтизма. 3. издање, Београд: Научна књига, 1991.