Пјотр Алексејевич Лавров (рус. Пётр Алексеевич Лавров) (Јарослављ, 18. септембар 1856 – Лењинград, 24. новембар 1929) био је руски филолог, слависта и палеограф, доктор славистике. Био је професор универзитета у Петрограду и Одеси. Проучавао је старе бугарске и српске рукописе, јужнословенске језике и споменике.
Пјотр Алексејевич Лавров рођен је 18. септембра 1856. године у Јарослављу. Похађао је школу у Јарослављу. Завршио је Историјско-филолошки факултет Универзитета у Москви. Студирао је код Фјодора Ивановича Буслајева и Николаја Тихонравова. Отпутовао је 1885. године међу Јужне Словене и ту је претраживао архиве и библиотеке. По повратку 1887. године написао је и одбранио магистарски рад Петар II Петровић Његош и његов књижевни рад. Након тога постао је приватни доцент на Универзитету у Москви. Заједно са другима завршио је 1890. године Бугарско-руски речник, који је започео Александар Лавович Диверну. Докторирао је 1893. године радом Преглед гласовних и формалних особина бугарског језика. Написао је поред тога Кратку граматику српског језика и Кратку граматику бугарског језика. У манастирима Свете Горе, али и у Београду и Софији проучавао је старе бугарске и српске рукописе. Године 1899. издао је једну књигу апокрифних споменика. Године 1895. завршио је започети рад Вукола Ундољскога: Климент, словенски епископ. Дао је да се одштампа Житије светога Наума Охридскога (1907) и Житије Методијево (1895). Године 1898. постао је ванредни професор на Универзитету у Одеси, а 1900. године постављен је за редовног професора, најпре у Одеси, а онда и у Петрограду.
Активно је учествовао у раду Московског археолошкога друштва, чији је једно време био секретар. Учествовао је 1900. године у експедицији, коју је подузео Никодим Павлович Кондаков у Македонији. Предавао је словенске језике на Историјско-филолошком институту. Југословенску палеографију предавао је на Археолошком институту. Године 1902. боравио је у Прагу и Загребу, посебно проучавајући Шафарикове рукописе у Чешком музеју. Највише радова посветио је јужнословенским темама. Занимао се и политиком јужнословенских земаља, па је 1909. године написао Анексија Босне и Херцеговине, Балкански савез и Србија и Српско-бугарски спор око Македоније.
Дописни члан Српске краљевске академије (Академије филозофских наука) од 1906.