Аутор: admin@muzej

Меморијална места у Београду:

Лаза Костић, биста на Калемегдану

Лаза Костић

Рођен је 1841. год. у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а Правни факултет и докторат завршио је на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Двапут је био затвору у Пешти: први пут због лажне дојаве да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом је живео у Београду, где уређује „Српску независност“, али под притиском реакционарне владе напушта Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору, и ту остаје око пет година, где ради као уредник званичних црногорских новина и као кнежев политички сарадник. Но, и ту долази до сукоба, па је био принуђен да се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно.

У Пешти се 1892. године сусрео са Николом Теслом, коме је 1895. препоручио за женидбу Ленку Дунђерски, у коју је и сам био потајно заљубљен.

Умро је 1910. год. у Бечу, а сахрањен је на Великом православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.

Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909. године.

Једна новобеоградска школа од 2005. носи име по Лази Костићу.

Њему у част установљена је Награда Лаза Костић.

Споменик Ђури Јакшићу подигнут 1990. на Скадарлији

Биста Ђуре Јакшића на Калемегдану

Ђура Јакшић

(Српска Црња, 1832 – Београд, 1878), књижевник и сликар.

Учио је сликарство у Бечу и Минхену. Био је учитељ и наставник у разним местима Србије. Спада у најизразитије појаве српског романтизма. Страстан, плаховите маште, пламених емоција, бунтован и слободољубив, са романтичарским патосом, писао је песме о слободи, а против тираније, и стихове лирске исповести, пуне дубоког бола. (Осим тога, посветио је збирку песама и кнезу Милану). Оставио је око четрдесет приповедака, од којих су неке замишљене као романи. Написао је три драме: „Станоје Главаш“, „Сеоба Срба“ и „Јелисавета“. Jедан од најдаровитијих српских сликара 19. века и најизразитији представник романтизма у српском сликарству. Сахрањен је као један од нејцењенијих и највољенијих уметника Београда.

Споменик Браниславу Нушићу на Тргу Републике у Београду

Бранислав Нушић

Бранислав Нушић (Београд, 20. октобар 1864 – Београд, 19. јануар 1938) био je српски књижевник, комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер. Такође, радио је и као новинар и дипломата. Најзначајнији део његовог стваралаштва су комедије, од којих су најпознатије: „Госпођа министарка“, „Народни посланик“, „Сумњиво лице“, „Ожалошћена породица“ и „Покојник“. Осим што је писао за позориште, радио је као драматург и управник у позориштима, и то у: Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву. Био је изабран и за председника Удружења југословенских драмских аутора и члана Српске краљевске академије.

Споменик Вуку Караџићу на Булевару краља Александра

Биста Вука Караџића испред школе у Београду

Вук Стефановић Караџић

(Тршић код Лознице, 1787 – Беч, 1864), лингвист, етнограф, историчар, реформатор српског језика.

Учио је школу у Лозници (1795) и у манастиру Троноши. После Првог српског устанка био је писар у Совјету (влади), затим учитељ и државни чиновник. Године 1809-1810. тешко је оболео (лева нога му је остала згрчена), тако да је до краја живота носио штулу. После пропасти устанка, 1813 одлази у Беч. Тамо га филолог Јернеј Копитар подстиче да сакупља народне умотворине и песмеи да ради на језику и правопису. Издао је прву збирку народних песама и Писменицу (граматику). Од тада почиње његов епохални рад на утемељивању нове српске књижевности, језика и правописа. Године 1818. издаје ,,Рјечник (са граматиком)“ у којем је објављена и реформа српског језика. Радио на сакупљању приповедака, пословица, загонетки, писао историјска сведочанства и друго. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића, као и против јаког фронта противника својих реформаторских идеја. Уређивао алманах „Даница“ и настојао да страну културну јавност упозна са српским народним благом и прошлошћу. Универзитет у Јени доделио му је титулу почасног доктора, а слична признања Вук је добио од многих европских академија.

Захваљујући Вуку, српске народне песме постале су познате и цењене широм Европе, а изузетно су се допале и Гетеу. Објављене „Песме“ Бранка Радичевића показале су да се народним језиком могу писати и уметничка дела, а Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ доказао је, снагом научних аргумената, оправданост Вукових језичких поставки. Његово дело имало је огроман утицај и на остале југословенске народе, па су се тако, на тзв. Књижевном договору у Бечу 1850. године, представници српског и хрватског културног живота споразумели о увођењу јединственог књижевног језика код оба народа. Године 1897. Вукови посмртни остаци пренесени су из Беча у Београд и сахрањени у порти Саборне цркве.

Споменик Иви Андрићу у Београду

ИвоАндрић

Иво Андрић је био књижевник, дипломата, амбасадор Краљевине Југославије у Немачкој од 1939. године. Рођен је у Доцу код Травника, а његова породица је пореклом из Сарајева. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1961. године за комплетно књижевно дело о историји једног народа, и то са романом „На Дрини ћуприја“ (1945) као врхунцем тог дела.

Споменик Доситеју Обрадовићу у Београду

Спомен-биста Доститеја Обрадовића

Доситеј Обрадовић

Доситеј Обрадовић,световно име Димитрије. (Чаково, 1739, 1742. или 1744 — Београд, 28. март 1811) је , путевропског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама, радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела(најпознатије Езопове басне), а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија“. Доситеј је био први министар (попечитељ) просвете у Совјету и творац свечане песме „Востани Сербије“. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.

Спомен-биста Милоша Црњанског на Калемегдану

Милош Црњански

(Чонград, Мађарска, 1893 – Београд, 1977) песник, приповедач, романсијер, драмски писац. Један је од најистакнутијих представника модерног књижевног израза код нас после Првог светског рата. Радио је као професор и новинар, а од 1928. у дипломатској служби. Други светски рат затекао га је у Риму, одакле одлази у Лондон, да би се вратио у Београд тек 1965. Почео је да објављује 1918. и до краја живота исписао је најпоетскије романе на српском језику(„Сеобе“ и „Друга књига Сеоба“), најдубљу поему у славу Београда („Ламент над Београдом“), најпотресније романе о рату („Дневник о Чарнојевићу“) и изгнанству („Роман о Лондону“), „Студију о Микеланђелу“, поему „Стражилово“, у којој „заиста монументална конструкција архитектонских маса не противуречи лакоћи и смарагдној прозирности материјала од којих је саграђена, ни спонтаности елемената који су у њу уграђени“. (Марко Ристић).

Покретао је листове и часописе:„Путеве“ са М. Ристићем 1922, „Идеје“, политички лист 1934; добио највећи број књижевних награда између два рата у Београду. Екранизације његових проза („Сеобе“ Александра Петровића и др.) доказују да је Црњански био с правом уверен у своје драматуршко умеће („Маска“, 1918, „Конак“, 1957, „Тесла“, 1966). Написао је и неколико брилијантних есеја о сликарима и позоришту, путопис „Љубав у Тоскани“, мемоарске записе „Итака и коментари“,„Ембахаде“ и роман „Код Хиперборејаца“.

Улице у Београду:

• Боре Станковића – Врачар

• Бране Ћосића – Вождовац

• Бранка Миљковића – Стари град

• Дисова – Савски венац

• Доситејева – Земун/Стари град

• Ђуре Јакшића – Стари град

• Змај Јовина – Земун/Стари град

• Ивана Мажуранића – Земун

• Исидоре Секулић – Вождовац

• Јакшићева – Земун

• Јоакима Вујића – Савски венац

• Јована Дучића – Чукарица

• Лазе Костића – Звездара

• Лазе Лазаревића – Савски венац

• Нушићева – Земун/Стари Град

 

 

Београд

Увод

Циљ писања овог семинарског рада је упознавање меморијалних места у Београду која су посвећена српским књижевницима и филолозима, као и малобројним страним књижевницима и филолозима који су се бавили српским језиком и књижевношћу. Многе београдске улице носе имена великих српских књижевника и филолога, иако многи који живе у нашој престоници не придају велики значај тим именима, која су кроз векове чувала идентитет нашег народа− јер док постоји један језик, постоји и народ. Што се тиче музеја, спомен-плоча и биста, број посвећених српским књижевницима и филолозима, али и страним књижевницима и филолозима који су се бавили српским језиком и књижевношћу, знатно је мањи. Пишући овај семинарски рад, стекли смо утисак да је много мање пажње посвећено људима без којих српски језик не би имао сјајних изгледа за опстанак него ли историјским личностима, генералима, научницима.

Рад се састојииз четири целине: прву целину чине улице посвећене нашим, али и страним књижевницима и филолозима, другу музеји, трећу спомен-плоче и четврту бисте.

Користећи разне изворе, издвојили смо нека меморијална места о којима ће бити речи у овом раду, трудећи се да не изоставимо најважније личности, или, боље је рећи, оне најпопуларније, јер су сви они били изузетно важни за настанак и развој српског језика и књижевности. Иако их квантитативно нема много, квалитативно их је и превише.

Улице у Београду које носе имена српских књижевника и филолога

• УЛИЦА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА је београдска улица која се некада звала Господска, а данас је преименована у Бранкову, у почаст српском песнику Бранку Радичевићу, који је тамо и становао. Улица се налази на Савском венцу. Припада општини Стари град. Њена дужина је 240 метара, док је ширина између 18 и 25 метара. Назив је добила после 1867.

Име Бранка Радичевића носи мост који се наставља на Бранкову улицу, као и трг у Земуну. Бранко Радичевић био је српси романтичарски песник. Он је, уз Ђуру Даничића, био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српскога језика и увођења народног језика у књижевност. Поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића, био је најзначајнији песник српског романтизма.

• ЗМАЈ ЈОВИНА УЛИЦА припада општини Стари град. Назив је добила по Јовану Јовановићу Змају, који је по занимању био лекар, али се бавио уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.

• УЛИЦА БРАНКА МИЉКОВИЋА припада општини Палилула. Он је песник кога је књижевна критика сврстала у сам врх српске поезије. Његове песме показују утицај француског симболисте Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Његова најзначајнија збирка је ,,Ватра и ништа”, у чијој се основи, поред античких митова, налазе национални митови и легенде које је он уткао у сопствену поетику.

• УЛИЦА ЂУРЕ ЈАКШИЋА припада општини Стари град. Он је стварао лирску, епску и драмску поезију. Један је од најранијих и најплоднијих српских приповедача. Његова најзначајнија и уметнички најуспелија драма је ,,Јелисавета кнегиња црногорска”.

• УЛИЦА ЈОВАНА ДУЧИЋА припада општини Чукарица. У почетку свог песничког стварања био је под утицајем Војислава Илића, али када је отишао на страну, он се тог утицаја сасвим ослободио и изградио своју лирику према узору на француске парнасовце, декаденте, а нарочито симболисте. Писао је и прозу – неколико литерарних есеја и студија о писцима, песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније и тако даље.

• УЛИЦА ЂУРЕ ДАНИЧИЋА припада општини Стари град. Он је био филолог и један од најзначајнијих људи који су проучавали српски језик. Почео је да се бави словенском филологијом под утицајем Вука Караџића и Миклошича. За живота био је библиотекар Народне библиотеке у Београду и секретар Друштва српске словесности, као и професор Лицеја (Велике школе).

Улице у Београду које носе имена страних књижевника и филолога који су се бавили српским језиком и књижевношћу

• ШАФАРИКОВА УЛИЦА припада општини Стари град. Павел Јосеф Шафарик је био чешки и словачки писац, историчар и лингвиста словачког порекла, иако је своје радове писао на чешком или немачком. Био је директор новосадске гимназије пет година, a његова концепција се састојала у стварању гимназије по грчким узорима. Предавао је математику, физику, логику, реторику, поезију, стилистику, латински, немачки, а касније и мађарски језик.

• УЛИЦА КОПИТАРЕВА ГРАДИНА припада општини Стари град. Он је био словенaчки лингвиста и слависта. Помагао је пројекту Вука Караџића у обликовању српског књижевног језика темељеног на народном говору. Он је објавио Вукову ,,Писменицу србскога језика по говору простога народа написану”,као и ,,Малу простонародњу славено-србску песнарицу”. Био је члан бечке дворске библиотеке и цензор словенских и новогрчких књига.

• УЛИЦА ТОМАША ЈЕЖА припада општини Врачар. Зигмунт Милковски био је емисар устаничке пољске војске, као и чувени романописац, који је штампао пoд псеудонимом Томаш Јеж. Бавио се српском народном поезијом.

Музеји у Београду који носе имена српских књижевника и филолога

• МУЗЕЈ ИВЕ АНДРИЋА Спомен-музеј Иве Андрића отворен је 1976.у стану, на Андрићевом венцу 8, у коме је писац, са супругом Милицом Бабић, живео од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе. У преосталом адаптираном простору отворена је стална поставка, која хронолошки прати живот и стваралаштво лауреата Нобелове награде. Заступљен је оригиналан музејски материјал из Легата Иве Андрића, фотографије, документа, уметнички и лични предмети, књиге и часописи, одликовања.

Он је један од најзначајнијих писаца са југословенских простора. Радио је у дипломатској служби све до избијања Другог светског рата. Докторирао је на универзитету у Грацу, са темом из области филозофских наука. 1961. добио је Нобелову награду за књижевност.

• ДОСИТЕЈЕВ И ВУКОВ МУЗЕЈ Зграда музеја смештена у једном од најстаријих делова Београда, и заједно са Бајракли џамијом и Шеих-Мустафиним турбетом, представља архитектонско сведочанство дуговековног присуства турске владавине у Београду. Музеј се налази у најстаријој сачуваној стамбеној згради у Београду, која је подигнута је у првој половини 18. века, вероватно за Београдског дефтердара (турског управитеља ризнице). Архитектонски представља класичан пример куће балканског стила – правоугаоне основе, са еркерима у екстеријеру и оријенталном поделом куће и диванханима у ентеријеру. Кућа је у то време била веома раскошна и једна је од ретких спратних кућа на Зејреку, како се овај део града називао у турско време. Кућа је више пута мењала намену  и власнике, а између 1809. и 1813. године у њој је радила Велика школа, коју је основао Доситеј Обрадовић. Ова школа представљала је прву вишу просветну установу у Србији, која ће се касније развити у универзитет. Због своје архитектонске и историјске вредности, здање музеја заштићено je као културно добро од изузетног значаја за Републику Србију. Народном музеју Музеј Вука и Доситеја придружен је поново 1979. године. Поред богате изложбене делатности, у музеју се обавља и делатност научно-истраживачког карактера, која се односи на Доситеја и Вука, као и на период у којем су живели и стварали. Од 1958. музеј издаје и свој годишњак, Ковчежић, у коме се објављује грађа и научни прилози који су резултат научно-истраживачког рада у музеју.

Вук Стефановић Караџић је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика.

Он је најзначајнија личност српске књижевности ХIХ века. Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч. На подстицај Јернеја Копитара прикупљао је српске народне песме. Реформисао је ћирилицу и борио се за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик, који је у то време био језик образованих људи.

Доситеј Обрадовић је био српски просветитељ. Радио је на просвећивању народа и преводио је разна дела, међу којима су најпознатије Езопове басне. Писао је дела програмског типа, међу којима је најпознатије ,,Живот и прикљученија”. Он је био први попечитељ (министар) просвете, и творац свечане песме ,,Востани Сербије”.

Спомен-плоче у Београду које носе имена српских књижевника и филолога

• СПОМЕН-ПЛОЧА АЛЕКСАНДРУ БЕЛИЋУ свечано је откривена 8.5.2012. на згради у којој је живео, у Ресавској 30, у Београду.

Александар Белић био је један од најпознатијих српских лингвиста. Као човек који је омеђио српски језик, поставио темеље за његово изучавање и показао његов развој, урадио Правопис, Александар Белић је још за живота постао права легенда. То је показала Исидора Секулић, која му је, честитајући му рођендан, рекла: ,,Вама се не честита рођендан, него Ваш живот. То је део наше класике. Хвала Вам на томе дару”.,,Језик је књижевни” − каже Белић − „по томе што се њиме обрађују књижевни предмети, што је он представник културног мишљења […] Ако су мисли културне, и најпростији се језик претвара у књижевни. Значај књижевног језика није у језику, већ у мислима.”Овим је Белић хтео да укаже на главне чиниоце који тај језик граде књижевним. Професор Миливој Павловић утврђује, тако, да је проучавање нашег језика добило прве смернице радом Ђуре Даничића, а затим Ватрослава Јагића, али и наглашава да је 20. век, и то пуних 60 година, обележен управо Белићевим радом.

• СПОМЕН-ПЛОЧА ЈОВАНУ СКЕРЛИЋУ налази се на кући у којој је живео Јован Скерлић са својом породицом од 1905. до 1914. Он је био професор, књижевни критичар и уредник Српског књижевног гласника, новинар. Био је активан на политичком, педагошком и друштвеном плану. Као ученик Богдана Поповића и француске школе, Скерлић је и сам био присталица позитивног и научног метода у историји књижевности и књижевној критици, метода који изучава пишчев темперамент, наследне особине, утицај средине и времена на уобличавање посебне врсте његовог талента, али уједно не заборавља ни вредност самога дела за себе, чисто уметничку вредност стила, композиције и јачине и квалитета осећања. Тражио је ,,уметност ради уметности”.

Бисте у Београду које носе имена српских књижевника и филолога

• БИСТА ЊЕГОШУ налази се између Капетан-Мишиног здања и Филозофског факултета. Направљен је од бронзе, висок је 540 цм, а подигнут је 1994.

Петар II Петровић Његош један је од наших највећих мислилаца и песника. 1833. рукоположен је за владику, а био је и дипломата. Његова књижевна дела преведена су на више језика, а његово најважније дело је ,,Горски Вијенац”.

• БИСТА РАКИЋУ откривена је 1939, а налази се на улазу у Калемегдан. Био је песник и његове песме представљају врхунац у изражају оне песничке школе коју је основао Војислав Илић. Нарочито се истиче као версификатор. Усавршио је једанаестерац, давши му свечан и отмен тон, који је најчешће био миран.

Закључак

У овом раду, говорећи о меморијалним местима, трудили смо се да поменемо највећа имена заслужна за језик којим данас говоримо, као и за књижевност, која је богата и разноврсна. Пишући о улицама, музејима, спомен-плочама и бистама посвећеним српским књижевницима и филолозима, као и страним књижевницима и филолозима који су се бавили српским језиком и књижевношћу, заправо смо говорили о раду, труду и напору које су ти људи уткали у изградњу језика да би данас био овакав какав јесте. Сви су они били велики људи, вредни помена и сећања. Оно што су они радили док су живели, оживи сваки пут изнова када неко прочита неко њихово дело, или једноставно проговори на српском језику.

Пролазећи улицама које носе њихова имена, пролазећи поред споменика, улазећи у музеје, чувамо њихова имена од заборава.

 

 

Спомен-плоче:

Никола Милошевић

Рођен у Сарајеву, 17. априла 1929, преминуо у Београду, 24. јануара 2007.

(Невесињска, 13)

 

Милош Црњански

(Чонград, 26. октобар 1893 – Београд, 30. новембар 1977)

Пошто на згради у Макензијевој 81, где је Црњански живео, није било услова, спомен плоча је постављена на прочељу ресторана „Орач

Иво Андрић

Рођен у Долцу, 9. октобра 1892, преминуо у Београду, 13. марта 1975.

Исидора Секулић

(Мошорин, 16. фебруар 1877 – Београд, 5. април 1958)

Васе Пелагића, 70

Василије Васко Попа

Рођен у Гребенцу, 29. јуна 1922, преминуо у Београду, 5. јануара 1991.

Булевар краља Александра 26

Меморијални музеји:

Иво Андрић (Андрићев венац, 12)

Рођен у Долцу, 9. октобра 1892, преминуо у Београду, 13. марта 1975.

Ђура Јакшић (Скадарска, 34)

Рођен у Српској Црњи, 8. августа 1832, преминуо у Београду, 16. новембра 1878.

Вуков и Доситејев музеј (Господар Јевремова, 21)

Вук Стефановић Караџић

Рођен у Тршићу, 26. октобра/6. новембра 1787, преминуо у Бечу, 7. фебруара 1864.

Доситеј Обрадовић ( световно име Димитрије)

Рођен у Чакову, 1739, 1742. или 1744, преминуо у Београду, 28. марта 1811. године.

Растко Петровић (Љубе Стојановића, 25)

Рођен 3. марта 1898. године, преминуо 15. августа 1949.

Спомен-собе:

Бранислав Нушић (Шекспирова, 1)

Рођен у Београду, 20. октобра 1864, преминуо у Београду, 19. јануара 1938.

Стеван Сремац (Николе Пашића 59, Ниш)

Рођен у Сенти, 11/23. новембра 1855, преминуо у Сокобањи, 12/25. августа 1906.

Исидора Секулић (Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”)

Рођена у Мошорину, 16. фебруара 1877, преминула у Београду, 5. априла 1958. године

Задужбине:

Десанка Максимовић (Скерлићева, 1)

Рођена у Рабровици (Дивци) код Ваљева, 16. маја 1898, преминула у Београду, 11. фебруара 1993.

Бранко Ћопић (Краља Милана, 23)

Рођен у Хашанима, Босанска крајина, 1. јануара 1915, преминуоу Београду, 26. марта 1984.

Вук Стефановић Караџић (Краља Милана, 2)

Рођен у Тршићу, 26. октобра/6. новембра 1787, преминуо у Бечу, 7. фебруара 1864.

Бисте:

Милорад Павић (Улица браће Барух, 2)

Рођен 15. октобра 1929. у Београду, преминуо је 30. новембра 2009.