Јефимијина ,,Похвала кнезу Лазару“

 

Похвала кнезу Лазару је вез на платну, дело монахиње Јефимије. Похвалу је монахиња извезла у част кнеза Лазара почетком 15. века. Похвала кнезу Лазару је направљена као ћивот (покров преко ковчега) за убијеног кнеза и сматра се ремек-делом везиљске уметности. Спада у најзначајније песничке творевине српске средњовековне књижевности и важан је историјски извор.

Јефимија је саставила Похвалу кнезу Лазару непосредно пред битку код Ангоре (Анкаре) 1402. године. Тада су Лазарови синови, Стефан и Вук Лазаревић, као Бајазитови вазали отишли преко мора у бој против Монгола, који су под Тамерланом (Тимур Ленком) напали, а касније и поразили Турке. Основни мотив за настанак Похвале је Јефимијино дубоко поштовање и захвалност које је осећала према кнезу Лазару, кога је описала као човека ратника и мученика.

Похвала кнезу Лазару је извезена позлаћеном жицом на црвеној свили, а димензије платна су 67 cm x 49 cm. Покров се данас чува у Музеју Српске православне цркве, у Београду, а Лазарове мошти у његовој задужбини, у манастиру Раваница.

 

Натпис на косовском стубу

 

Натпис на косовском каменом стубу је запис о Косовском боју 1389. године, за који се сматра да га је саставио син и наследник кнеза Лазара,Стефан. Представља похвалну песму написану у форми апострофе и у њој се види утицај црквене поезије, али и далеки одјеци витешке епике. Натпис је био уклесан у каменом стубу, који је после Ангорске битке (1402) био постављен на Газиместану, попришту битке. Данас се овај текст налази уклесан на малом каменом стубу, који се налази уз Споменик на Газиместану.

Текст је упућен путнику намернику, а његов почетак је преузет из античког епиграфа и гласи: „Човече који српском земљом ступаш”. У њему се величају храброст и духовност кнеза Лазара, који представља врхунац људске духовности. Његови људи блистају као звезде светле, као земља цветовима шареним, одевени златом и камењем драгим украшени. Овакав приказ српске војске у Косовском боју, јавиће се касније у народној епици (у песми ,,Цар Лазар и царица Милица”), али и у модерној поезији (код Ракића у песми ,,На Газиместану”).

Душанов законик

Душанов законик (у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара Стефана) је, уз Законоправило Светог Саве, најважнији закон (устав) средњовековне Србије. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење Господње, 21. маја 1349. године у Скопљу, и допуњен је на сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серу. Закон је усвојен са циљем да се српска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике.

Садржина Законика

Душанов Законик је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима Стефан Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна трећина Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права. Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност судства) са деловима из византијског зборника Василике (књига VII, 1, 16-17), које су биле византијска прерада Јустинијановог зборника. Првих 38 чланова посвећено је цркви, затим следе одредбе које се односе на повластице властеле и слободних људи и њихове дужности, a потом одредбе које говоре о обавезама зависног становништва, себара (кметови и земљорадници). У наставку долазе одредбе о судству, о казнама за различите врсте кривичних и других преступа. Душанов законик је садржао 201 члан (према издању Стојана Новаковића из 1898. године), али се, у зависности од сачуваног преписа, састоји од 135 до 201 члана. Законик сачињава јединствену правну целину заједно са два византијска правна акта: Закон цара Јустинијана (Јустинијанов зборник) и скраћена Синтагма Матије Властара.

Рад на Законику је започет одмах после крунисања Душана за цара Срба и Грка (у оригиналу: цар Србљем и Грком), 1346. године. У самом називу своје титуле цар Душан је истакао своју намеру да буде наследник византијских царева, а Српско царство је требало да наследи Византијско царство. Србија је преко Законоправила Светог Саве већ 130 година примењивала римско-византијско право, а Душанов законик је представљао потпуно уједињење српског и византијског правног поретка у читавој држави. Цар Душан је желео да, са једне стране, Закоником ојача централну власт и учврсти државу, а са друге стране, да обузда захтеве српске велике властеле, која се у доба његових освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом слабила државну власт. Детаљно су уређена права и обавезе појединих сталежа, као и односи међу сталежима, да би се на тај начин увео ред у држави. Поред прописа којима је уређивао положај српске цркве и властеле, Законик је садржао и прописе брачног права, грађанскоправне и кривичноправне прописе, као и правила судског поступка. С обзиром на ширину области друштвених односа које је уређивао, Законик се може сматрати за устав средњовековне Србије. Нема података о реаговању српске велике властеле и о њеном могућем противљењу овом Законику.

У сваком случају, ситуација у Србији се разликовала од ситуације у Чешкој у исто време. Тамо се властела отворено и успешно супротставила законодавном покушају Карла IV. Одлучан отпор чешке велике властеле (панова) спречио је да Majestas Karolina буде усвојена у Сејму.

Иако је Душан убрзо после проглашења Законика умро (1355), a српска држава ускоро дошла под Османско царство (1459), Душанов законик је и даље у народу живео, што најбоље доказују многи преписи тог правног споменика, све до 18. века. Оригинал Душановог законика није сачуван, али постоји преко 20 преписа. Најстарији препис (вероватно најближи оригиналу) потиче из Струге (14. век). После њега следи препис из Призрена (15. век), који је најпознатији, а затим низ каснијих преписа, који се садржином удаљавају од старијих. Законик ће бити упамћен као врховни правни акт који је средњовековну Србију успоставио као правну државу.

О издањима Душановог законика

Прва вест о препису Душановог законика потиче од митрополита Јована Рајића, који га спомиње у својој Историји. Њему су морали бити познати и преписи које су израђивали гимназијалци у Карловцима, али пошто су то били преписи са очигледним обележјем скорашњости, нису му уливали поверења. Издавач Историје Стефан Новаковић је, без Рајићевог знања, прикључио његовом делу и један препис Душановог законика који се налазио у поседу браће Текелија. Ово издање је било на основу лошег преписа, али је оставило дубок утисак у тадашњем ученом свету. Ово издање је превео на немачки Јохан Кристијан Енгел 1801. Иако Енгел није добро познавао српски језик, па му је и превод врло лош, пробудио је интересовање код широког круга читалаца учене Европе. У потрази за другим преписима Душановог законика прво је пронађен раковачки препис, који је објавио Георгије Магарашевић. И ово издање је било лоше, али је дало основу за даље проучавање других преписа.

Словак Павел Јосеф Шафарик је 1831. описао три преписа Душановог законика (раковачки, раванички и ходошки). Ускоро је штампао Законик на ћирилици и латиници, као и немачки превод раковачког преписа, са извесним допунама из ходошког. Ово издање је послужило Стојану Новаковићу као узор за проучавање нових откривених преписа Душановог законика. До средине 19. века знало се за десет преписа. Нови полет у проучавању Законика је донело откривање Призренског преписа. Стојан Новаковић је 1870. штампао Душанов законик према овом препису, али не у распореду какав је затекао, већ га је сложио у лођички ред, чиме је само отежао његово проучавање, а своје издање учинио практично неупотребљивим. Срећом, Теодор Зигељ је већ 1872. штампао Душанов законик на основу истог преписа. То је било одлично издање за оно време. Призренски препис ће дуго остати главна основа за утврђивање текста Законика. Тимотеј Флорински је 1888. написао обимно дело о Душановом законику, у коме је штампао Законик према струшком препису, уз опширне коментаре.

Стојан Новаковић је 1898. штампао своје друго издање Законика, поново према призренском препису, уз додатак 12 чланова из раковачког, али и са многим допунама из других преписа (које је сматрао мање вредним од призренског). Теже разумљиве чланове дао је у слободном преводу. Ово његово издање је до данас остало основа за проучавање, па се увек понавља број чланова и ред којим су поређани, јер су се бројеви повезали са прописима. Последње је издање Николе Радојчића, из 1960, који се усредсредио на реконструкцију текста, која ће бити што ближа оригиналу. Његов превод је одличан.

Данас је познато да постоји 24 преписа Душановог законика. Најстарији је струшки препис из 1373. Није сачуван цео, већ само око 100 чланова. Следећи је атонски препис (око 1418), а из тог времена је и студенички препис. Из 15. века су хиландарски, бистрички и призренски препис, који има најбогатији текст. У Раковачком препису (око 1700) се једино налази последњих 12 чланова и Реч цара Душана уз Законик.

 

Београд – споменици и улице

Меморијална места у Београду:

Лаза Костић, биста на Калемегдану

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/6/6e/Laza_Kosti%C4%87.JPG/640px-Laza_Kosti%C4%87.JPG

Лаза Костић

Рођен је 1841. год. у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а Правни факултет и докторат завршио је на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Двапут је био затвору у Пешти: први пут због лажне дојаве да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом је живео у Београду, где уређује „Српску независност“, али под притиском реакционарне владе напушта Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору, и ту остаје око пет година, где ради као уредник званичних црногорских новина и као кнежев политички сарадник. Но, и ту долази до сукоба, па је био принуђен да се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно.

У Пешти се 1892. године сусрео са Николом Теслом, коме је 1895. препоручио за женидбу Ленку Дунђерски, у коју је и сам био потајно заљубљен.

Умро је 1910. год. у Бечу, а сахрањен је на Великом православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.

Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909. године.

Једна новобеоградска школа од 2005. носи име по Лази Костићу.

Њему у част установљена је Награда Лаза Костић.

Споменик Ђури Јакшићу подигнут 1990. на Скадарлији

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/thumb/2/2f/Djura_soldatovic.jpg/640px-Djura_soldatovic.jpg

Биста Ђуре Јакшића на Калемегдану

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/d/db/Djurajaksickalemegdan.jpg/640px-Djurajaksickalemegdan.jpg

Ђура Јакшић

(Српска Црња, 1832 – Београд, 1878), књижевник и сликар.

Учио је сликарство у Бечу и Минхену. Био је учитељ и наставник у разним местима Србије. Спада у најизразитије појаве српског романтизма. Страстан, плаховите маште, пламених емоција, бунтован и слободољубив, са романтичарским патосом, писао је песме о слободи, а против тираније, и стихове лирске исповести, пуне дубоког бола. (Осим тога, посветио је збирку песама и кнезу Милану). Оставио је око четрдесет приповедака, од којих су неке замишљене као романи. Написао је три драме: „Станоје Главаш“, „Сеоба Срба“ и „Јелисавета“. Jедан од најдаровитијих српских сликара 19. века и најизразитији представник романтизма у српском сликарству. Сахрањен је као један од нејцењенијих и највољенијих уметника Београда.

Споменик Браниславу Нушићу на Тргу Републике у Београду

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/a/a9/Branislav_Nusic1.jpg/1280px-Branislav_Nusic1.jpg

Бранислав Нушић

Бранислав Нушић (Београд, 20. октобар 1864 – Београд, 19. јануар 1938) био je српски књижевник, комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер. Такође, радио је и као новинар и дипломата. Најзначајнији део његовог стваралаштва су комедије, од којих су најпознатије: „Госпођа министарка“, „Народни посланик“, „Сумњиво лице“, „Ожалошћена породица“ и „Покојник“. Осим што је писао за позориште, радио је као драматург и управник у позориштима, и то у: Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву. Био је изабран и за председника Удружења југословенских драмских аутора и члана Српске краљевске академије.

Споменик Вуку Караџићу на Булевару краља Александра

http://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2014/07/Vukov_spomenik.jpg

Биста Вука Караџића испред школе у Београду

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/c/c0/Vuk_Karad%C5%BEi%C4%87_2.JPG/640px-Vuk_Karad%C5%BEi%C4%87_2.JPG

Вук Стефановић Караџић

(Тршић код Лознице, 1787 – Беч, 1864), лингвист, етнограф, историчар, реформатор српског језика.

Учио је школу у Лозници (1795) и у манастиру Троноши. После Првог српског устанка био је писар у Совјету (влади), затим учитељ и државни чиновник. Године 1809-1810. тешко је оболео (лева нога му је остала згрчена), тако да је до краја живота носио штулу. После пропасти устанка, 1813 одлази у Беч. Тамо га филолог Јернеј Копитар подстиче да сакупља народне умотворине и песмеи да ради на језику и правопису. Издао је прву збирку народних песама и Писменицу (граматику). Од тада почиње његов епохални рад на утемељивању нове српске књижевности, језика и правописа. Године 1818. издаје ,,Рјечник (са граматиком)“ у којем је објављена и реформа српског језика. Радио на сакупљању приповедака, пословица, загонетки, писао историјска сведочанства и друго. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића, као и против јаког фронта противника својих реформаторских идеја. Уређивао алманах „Даница“ и настојао да страну културну јавност упозна са српским народним благом и прошлошћу. Универзитет у Јени доделио му је титулу почасног доктора, а слична признања Вук је добио од многих европских академија.

Захваљујући Вуку, српске народне песме постале су познате и цењене широм Европе, а изузетно су се допале и Гетеу. Објављене „Песме“ Бранка Радичевића показале су да се народним језиком могу писати и уметничка дела, а Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ доказао је, снагом научних аргумената, оправданост Вукових језичких поставки. Његово дело имало је огроман утицај и на остале југословенске народе, па су се тако, на тзв. Књижевном договору у Бечу 1850. године, представници српског и хрватског културног живота споразумели о увођењу јединственог књижевног језика код оба народа. Године 1897. Вукови посмртни остаци пренесени су из Беча у Београд и сахрањени у порти Саборне цркве.

Споменик Иви Андрићу у Београду

http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/d/d1/Andricev_venac2.jpg

ИвоАндрић

Иво Андрић је био књижевник, дипломата, амбасадор Краљевине Југославије у Немачкој од 1939. године. Рођен је у Доцу код Травника, а његова породица је пореклом из Сарајева. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1961. године за комплетно књижевно дело о историји једног народа, и то са романом „На Дрини ћуприја“ (1945) као врхунцем тог дела.

Споменик Доситеју Обрадовићу у Београду

https://encrypted-tbn0.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcSwVBFgAj1SceHhM964NNTNhi58kTgTFtJTtfwUe95lmqGVT1Xe

Спомен-биста Доститеја Обрадовића

http://www.rts.rs/upload/storyBoxImageData/2011/11/14/8721492/bista%20527.jpg

Доситеј Обрадовић

Доситеј Обрадовић,световно име Димитрије. (Чаково17391742. или 1744 — Београд28. март 1811) је , путевропског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама, радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела(најпознатије Езопове басне), а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија“. Доситеј је био први министар (попечитељ) просвете у Совјету и творац свечане песме „Востани Сербије“. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.

Спомен-биста Милоша Црњанског на Калемегдану

http://www.beogradskatvrdjava.co.rs/wp-content/uploads/2014/07/slika_2324_3.jpg

Милош Црњански

(Чонград, Мађарска, 1893 – Београд, 1977) песник, приповедач, романсијер, драмски писац. Један је од најистакнутијих представника модерног књижевног израза код нас после Првог светског рата. Радио је као професор и новинар, а од 1928. у дипломатској служби. Други светски рат затекао га је у Риму, одакле одлази у Лондон, да би се вратио у Београд тек 1965. Почео је да објављује 1918. и до краја живота исписао је најпоетскије романе на српском језику(„Сеобе“ и „Друга књига Сеоба“), најдубљу поему у славу Београда („Ламент над Београдом“), најпотресније романе о рату („Дневник о Чарнојевићу“) и изгнанству („Роман о Лондону“), „Студију о Микеланђелу“, поему „Стражилово“, у којој „заиста монументална конструкција архитектонских маса не противуречи лакоћи и смарагдној прозирности материјала од којих је саграђена, ни спонтаности елемената који су у њу уграђени“. (Марко Ристић).

Покретао је листове и часописе:„Путеве“ са М. Ристићем 1922, „Идеје“, политички лист 1934; добио највећи број књижевних награда између два рата у Београду. Екранизације његових проза („Сеобе“ Александра Петровића и др.) доказују да је Црњански био с правом уверен у своје драматуршко умеће („Маска“, 1918, „Конак“, 1957, „Тесла“, 1966). Написао је и неколико брилијантних есеја о сликарима и позоришту, путопис „Љубав у Тоскани“, мемоарске записе „Итака и коментари“,„Ембахаде“ и роман „Код Хиперборејаца“.

Улице у Београду:

• Боре Станковића – Врачар

• Бране Ћосића – Вождовац

• Бранка Миљковића – Стари град

• Дисова – Савски венац

• Доситејева – Земун/Стари град

• Ђуре Јакшића – Стари град

• Змај Јовина – Земун/Стари град

• Ивана Мажуранића – Земун

• Исидоре Секулић – Вождовац

• Јакшићева – Земун

• Јоакима Вујића – Савски венац

• Јована Дучића – Чукарица

• Лазе Костића – Звездара

• Лазе Лазаревића – Савски венац

• Нушићева – Земун/Стари Град

 

 

Београд – књижевници и филолози

Београд

Увод

Циљ писања овог семинарског рада је упознавање меморијалних места у Београду која су посвећена српским књижевницима и филолозима, као и малобројним страним књижевницима и филолозима који су се бавили српским језиком и књижевношћу. Многе београдске улице носе имена великих српских књижевника и филолога, иако многи који живе у нашој престоници не придају велики значај тим именима, која су кроз векове чувала идентитет нашег народа− јер док постоји један језик, постоји и народ. Што се тиче музеја, спомен-плоча и биста, број посвећених српским књижевницима и филолозима, али и страним књижевницима и филолозима који су се бавили српским језиком и књижевношћу, знатно је мањи. Пишући овај семинарски рад, стекли смо утисак да је много мање пажње посвећено људима без којих српски језик не би имао сјајних изгледа за опстанак него ли историјским личностима, генералима, научницима.

Рад се састојииз четири целине: прву целину чине улице посвећене нашим, али и страним књижевницима и филолозима, другу музеји, трећу спомен-плоче и четврту бисте.

Користећи разне изворе, издвојили смо нека меморијална места о којима ће бити речи у овом раду, трудећи се да не изоставимо најважније личности, или, боље је рећи, оне најпопуларније, јер су сви они били изузетно важни за настанак и развој српског језика и књижевности. Иако их квантитативно нема много, квалитативно их је и превише.

Улице у Београду које носе имена српских књижевника и филолога

  • УЛИЦА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА је београдска улица која се некада звала Господска, а данас је преименована у Бранкову, у почаст српском песнику Бранку Радичевићу, који је тамо и становао. Улица се налази на Савском венцу. Припада општини Стари град. Њена дужина је 240 метара, док је ширина између 18 и 25 метара. Назив је добила после 1867.

BRANKOVA.jpg

Име Бранка Радичевића носи мост који се наставља на Бранкову улицу, као и трг у Земуну. Бранко Радичевић био је српси романтичарски песник. Он је, уз Ђуру Даничића, био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српскога језика и увођења народног језика у књижевност. Поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића, био је најзначајнији песник српског романтизма.

  • ЗМАЈ ЈОВИНА УЛИЦА припада општини Стари град. Назив је добила по Јовану Јовановићу Змају, који је по занимању био лекар, али се бавио уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.

ZMAJEVA.jpg

  • УЛИЦА БРАНКА МИЉКОВИЋА припада општини Палилула. Он је песник кога је књижевна критика сврстала у сам врх српске поезије. Његове песме показују утицај француског симболисте Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Његова најзначајнија збирка је ,,Ватра и ништа”, у чијој се основи, поред античких митова, налазе национални митови и легенде које је он уткао у сопствену поетику.

BRANKO MILJKOVIC.gif

  • УЛИЦА ЂУРЕ ЈАКШИЋА припада општини Стари град. Он је стварао лирску, епску и драмску поезију. Један је од најранијих и најплоднијих српских приповедача. Његова најзначајнија и уметнички најуспелија драма је ,,Јелисавета кнегиња црногорска”.

JAKSIC.jpg

  • УЛИЦА ЈОВАНА ДУЧИЋА припада општини Чукарица. У почетку свог песничког стварања био је под утицајем Војислава Илића, али када је отишао на страну, он се тог утицаја сасвим ослободио и изградио своју лирику према узору на француске парнасовце, декаденте, а нарочито симболисте. Писао је и прозу – неколико литерарних есеја и студија о писцима, песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније и тако даље.

DUCIC.gif

  • УЛИЦА ЂУРЕ ДАНИЧИЋА припада општини Стари град. Он је био филолог и један од најзначајнијих људи који су проучавали српски језик. Почео је да се бави словенском филологијом под утицајем Вука Караџића и Миклошича. За живота био је библиотекар Народне библиотеке у Београду и секретар Друштва српске словесности, као и професор Лицеја (Велике школе).

Danicic.gif

Улице у Београду које носе имена страних књижевника и филолога који су се бавили српским језиком и књижевношћу

  • ШАФАРИКОВА УЛИЦА припада општини Стари град. Павел Јосеф Шафарик је био чешки и словачки писац, историчар и лингвиста словачког порекла, иако је своје радове писао на чешком или немачком. Био је директор новосадске гимназије пет година, a његова концепција се састојала у стварању гимназије по грчким узорима. Предавао је математику, физику, логику, реторику, поезију, стилистику, латински, немачки, а касније и мађарски језик.

Safarikova.gif

  • УЛИЦА КОПИТАРЕВА ГРАДИНА припада општини Стари град. Он је био словенaчки лингвиста и слависта. Помагао је пројекту Вука Караџића у обликовању српског књижевног језика темељеног на народном говору. Он је објавио Вукову ,,Писменицу србскога језика по говору простога народа написану”,као и ,,Малу простонародњу славено-србску песнарицу”. Био је члан бечке дворске библиотеке и цензор словенских и новогрчких књига.

kopitar.gif

  • УЛИЦА ТОМАША ЈЕЖА припада општини Врачар. Зигмунт Милковски био је емисар устаничке пољске војске, као и чувени романописац, који је штампао пoд псеудонимом Томаш Јеж. Бавио се српском народном поезијом.

tomas jez.jpg

Музеји у Београду који носе имена српских књижевника и филолога

  • МУЗЕЈ ИВЕ АНДРИЋА Спомен-музеј Иве Андрића отворен је 1976.у стану, на Андрићевом венцу 8, у коме је писац, са супругом Милицом Бабић, живео од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе. У преосталом адаптираном простору отворена је стална поставка, која хронолошки прати живот и стваралаштво лауреата Нобелове награде. Заступљен је оригиналан музејски материјал из Легата Иве Андрића, фотографије, документа, уметнички и лични предмети, књиге и часописи, одликовања.

Он је један од најзначајнијих писаца са југословенских простора. Радио је у дипломатској служби све до избијања Другог светског рата. Докторирао је на универзитету у Грацу, са темом из области филозофских наука. 1961. добио је Нобелову награду за књижевност.

ivo andric.jpg

  • ДОСИТЕЈЕВ И ВУКОВ МУЗЕЈ Зграда музеја смештена у једном од најстаријих делова Београда, и заједно са Бајракли џамијом и Шеих-Мустафиним турбетом, представља архитектонско сведочанство дуговековног присуства турске владавине у Београду. Музеј се налази у најстаријој сачуваној стамбеној згради у Београду, која је подигнута је у првој половини 18. века, вероватно за Београдског дефтердара (турског управитеља ризнице). Архитектонски представља класичан пример куће балканског стила – правоугаоне основе, са еркерима у екстеријеру и оријенталном поделом куће и диванханима у ентеријеру. Кућа је у то време била веома раскошна и једна је од ретких спратних кућа на Зејреку, како се овај део града називао у турско време. Кућа је више пута мењала намену  и власнике, а између 1809. и 1813. године у њој је радила Велика школа, коју је основао Доситеј Обрадовић. Ова школа представљала је прву вишу просветну установу у Србији, која ће се касније развити у универзитет. Због своје архитектонске и историјске вредности, здање музеја заштићено je као културно добро од изузетног значаја за Републику Србију. Народном музеју Музеј Вука и Доситеја придружен је поново 1979. године. Поред богате изложбене делатности, у музеју се обавља и делатност научно-истраживачког карактера, која се односи на Доситеја и Вука, као и на период у којем су живели и стварали. Од 1958. музеј издаје и свој годишњак, Ковчежић, у коме се објављује грађа и научни прилози који су резултат научно-истраживачког рада у музеју.

Vuk i Dositej.jpg

Вук Стефановић Караџић је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика.

Он је најзначајнија личност српске књижевности ХIХ века. Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч. На подстицај Јернеја Копитара прикупљао је српске народне песме. Реформисао је ћирилицу и борио се за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик, који је у то време био језик образованих људи.

Доситеј Обрадовић је био српски просветитељ. Радио је на просвећивању народа и преводио је разна дела, међу којима су најпознатије Езопове басне. Писао је дела програмског типа, међу којима је најпознатије ,,Живот и прикљученија”. Он је био први попечитељ (министар) просвете, и творац свечане песме ,,Востани Сербије”.

Спомен-плоче у Београду које носе имена српских књижевника и филолога

  • СПОМЕН-ПЛОЧА АЛЕКСАНДРУ БЕЛИЋУ свечано је откривена 8.5.2012. на згради у којој је живео, у Ресавској 30, у Београду.

Александар Белић био је један од најпознатијих српских лингвиста. Као човек који је омеђио српски језик, поставио темеље за његово изучавање и показао његов развој, урадио Правопис, Александар Белић је још за живота постао права легенда. То је показала Исидора Секулић, која му је, честитајући му рођендан, рекла: ,,Вама се не честита рођендан, него Ваш живот. То је део наше класике. Хвала Вам на томе дару”.,,Језик је књижевни” − каже Белић − „по томе што се њиме обрађују књижевни предмети, што је он представник културног мишљења […] Ако су мисли културне, и најпростији се језик претвара у књижевни. Значај књижевног језика није у језику, већ у мислима.”Овим је Белић хтео да укаже на главне чиниоце који тај језик граде књижевним. Професор Миливој Павловић утврђује, тако, да је проучавање нашег језика добило прве смернице радом Ђуре Даничића, а затим Ватрослава Јагића, али и наглашава да је 20. век, и то пуних 60 година, обележен управо Белићевим радом.

belic.jpg

  • СПОМЕН-ПЛОЧА ЈОВАНУ СКЕРЛИЋУ налази се на кући у којој је живео Јован Скерлић са својом породицом од 1905. до 1914. Он је био професор, књижевни критичар и уредник Српског књижевног гласника, новинар. Био је активан на политичком, педагошком и друштвеном плану. Као ученик Богдана Поповића и француске школе, Скерлић је и сам био присталица позитивног и научног метода у историји књижевности и књижевној критици, метода који изучава пишчев темперамент, наследне особине, утицај средине и времена на уобличавање посебне врсте његовог талента, али уједно не заборавља ни вредност самога дела за себе, чисто уметничку вредност стила, композиције и јачине и квалитета осећања. Тражио је ,,уметност ради уметности”.

skerlic.jpg

Бисте у Београду које носе имена српских књижевника и филолога

  • БИСТА ЊЕГОШУ налази се између Капетан-Мишиног здања и Филозофског факултета. Направљен је од бронзе, висок је 540 цм, а подигнут је 1994.

Петар II Петровић Његош један је од наших највећих мислилаца и песника. 1833. рукоположен је за владику, а био је и дипломата. Његова књижевна дела преведена су на више језика, а његово најважније дело је ,,Горски Вијенац”.

NJegos.jpg

  • БИСТА РАКИЋУ откривена је 1939, а налази се на улазу у Калемегдан. Био је песник и његове песме представљају врхунац у изражају оне песничке школе коју је основао Војислав Илић. Нарочито се истиче као версификатор. Усавршио је једанаестерац, давши му свечан и отмен тон, који је најчешће био миран.

rakiiic.jpg

Закључак

У овом раду, говорећи о меморијалним местима, трудили смо се да поменемо највећа имена заслужна за језик којим данас говоримо, као и за књижевност, која је богата и разноврсна. Пишући о улицама, музејима, спомен-плочама и бистама посвећеним српским књижевницима и филолозима, као и страним књижевницима и филолозима који су се бавили српским језиком и књижевношћу, заправо смо говорили о раду, труду и напору које су ти људи уткали у изградњу језика да би данас био овакав какав јесте. Сви су они били велики људи, вредни помена и сећања. Оно што су они радили док су живели, оживи сваки пут изнова када неко прочита неко њихово дело, или једноставно проговори на српском језику.

Пролазећи улицама које носе њихова имена, пролазећи поред споменика, улазећи у музеје, чувамо њихова имена од заборава.

 

 

Београд

Спомен-плоче:

Никола Милошевић

Рођен у Сарајеву, 17. априла 1929, преминуо у Београду, 24. јануара 2007.

(Невесињска, 13)

 

Милош Црњански

(Чонград, 26. октобар 1893 – Београд, 30. новембар 1977)

Пошто на згради у Макензијевој 81, где је Црњански живео, није било услова, спомен плоча је постављена на прочељу ресторана „Орач

Иво Андрић

Рођен у Долцу, 9. октобра 1892, преминуо у Београду, 13. марта 1975.

Исидора Секулић

(Мошорин, 16. фебруар 1877 – Београд, 5. април 1958)

Васе Пелагића, 70

Василије Васко Попа

Рођен у Гребенцу, 29. јуна 1922, преминуо у Београду, 5. јануара 1991.

Булевар краља Александра 26

Меморијални музеји:

Иво Андрић (Андрићев венац, 12)

Рођен у Долцу, 9. октобра 1892, преминуо у Београду, 13. марта 1975.

Ђура Јакшић (Скадарска, 34)

Рођен у Српској Црњи, 8. августа 1832, преминуо у Београду, 16. новембра 1878.

Вуков и Доситејев музеј (Господар Јевремова, 21)

Вук Стефановић Караџић

Рођен у Тршићу, 26. октобра/6. новембра 1787, преминуо у Бечу, 7. фебруара 1864.

Доситеј Обрадовић ( световно име Димитрије)

Рођен у Чакову, 1739, 1742. или 1744, преминуо у Београду, 28. марта 1811. године.

Растко Петровић (Љубе Стојановића, 25)

Рођен 3. марта 1898. године, преминуо 15. августа 1949.

Спомен-собе:

Бранислав Нушић (Шекспирова, 1)

Рођен у Београду, 20. октобра 1864, преминуо у Београду, 19. јануара 1938.

Стеван Сремац (Николе Пашића 59, Ниш)

Рођен у Сенти, 11/23. новембра 1855, преминуо у Сокобањи, 12/25. августа 1906.

Исидора Секулић (Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”)

Рођена у Мошорину, 16. фебруара 1877, преминула у Београду, 5. априла 1958. године

Задужбине:

Десанка Максимовић (Скерлићева, 1)

Рођена у Рабровици (Дивци) код Ваљева, 16. маја 1898, преминула у Београду, 11. фебруара 1993.

Бранко Ћопић (Краља Милана, 23)

Рођен у Хашанима, Босанска крајина, 1. јануара 1915, преминуоу Београду, 26. марта 1984.

Вук Стефановић Караџић (Краља Милана, 2)

Рођен у Тршићу, 26. октобра/6. новембра 1787, преминуо у Бечу, 7. фебруара 1864.

Бисте:

Милорад Павић (Улица браће Барух, 2)

Рођен 15. октобра 1929. у Београду, преминуо је 30. новембра 2009.