Сремски Карловци

Увод

Књижевна дела нам помажу да упознамо живот, људе и себе.

Људи кажу да си богат онолико колико си књига прочитао. У данашњем свету науке и технологије, компјутера и мобилних телефона, све мање пажње посвећујемо књижевним делима, притом не знајући колико губимо. Често сам се чудила људима кад кажу да им се не свиђа нека серија или филм и да је књига по којој су они рађени много боља. Како може бити боље нешто што читаш од нечега што гледаш? Прочитала сам једну такву књигу и уверила се колико су људи у праву. Читајући сваку следећу, схватила сам колико тога новог учим и сазнајем. Из њих упознајем живот и ценим све оно што имам. Довољно ми је и мало да бих била срећна и да бих то могла да поделим са другима. Из књижевних дела можемо научити да у животу није све мед и млеко и да се за своје место под Сунцем треба борити. И када нам је најтеже, увек постоји нада и неко коме је можда још теже него нама. Читајући, упознајемо људе из своје околине, упоређујући их са ликовима из прочитаних дела. Проналазимо им добре и лоше особине, водећи се управо оним што смо прочитали и то неретко буде драгоцено искуство… Ипак мислим да нам књижевна дела највише помажу да упознамо себе. Да признамо и можда савладамо своје страхове, да се отворимо и некоме поклонимо срце, да некоме кажемо шта мислимо… Кроз њих можемо да видимо колико смо јаки или рањиви, колико способни и паметни, често колико лаковерни и глупи. Кроз књижевно дело можемо упознати себе, своје могућности и недостатке, али исто тако и све оно што није добро код нас, можемо отклонити и касније будемо бољи људи.

Бранко Радичевић

Бранко Радичевић (28. март 18241. јул 1853) је био српски романтичарски песник. Био је редак таленат који је уз Ђуру Даничића био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења чистог народног језика у српску поезију. Написао је свега педесет четири лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Култ Бранка Радичевића је јединствен у српској поезији и шире. Бранко Радичевић је поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића био најзначајнији песник српског романтизма. У спомен на песничку заоставштину Бранка Радичевића сваке јесени на Стражилову, у Сремским Карловцима и Новом Саду одржава се манифестација Бранково коло.

Слика 1. Бранко Радичевић

Биографија

Бранко Радичевић је рођен у Броду на Сави 28. марта 1824. године.

Крајем седамнаестог века, Радичевићи су, у великој сеоби, дошли у Срем, у Бољевце. Бранков чукундеда Јефта пореклом је из крагујевачког округа. У Бољевцима живе и Бранкови прадеда Ђорђе и деда Стеван који, крстарећи Сремом, понајвише се задржава и у Купинову и Кленку, а затим у Земуну и Вршцу, одакле се доселио у Брод на Сави.

Бранко по оцу води порекло из Новог Сада, старином из старе српске Зете, па се породица због турског насиља селила преко Котора и Будве у Славонију.

Бранков отац Теодор оженио се Ружом Михајловић, ћерком богатог вуковарског трговца Јанка Михајловића, маја 1822. године. Бранко је рођен у Славонском Броду уочи светог Алексија по којем, на крштењу сутрадан, добија име. Касније, у Бечу, пред излазак његове прве књиге песама, он ће са грчког језика превести своје име на српски – Бранко.

Бранко је имао брата Стевана и сестру Амалију, која је умрла у другој години живота. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим следбеником Ђуром Даничићем. Бранков отац, Теодор, био је чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са немачког језика Шилеровог „Виљема Тела“.

Породица му се 1830. године преселила у Земун, где је Бранко завршио пет разреда српске (1830—1832) и немачке (1832—1835) основне школе. Гимназију у Сремским Карловцима је уписао 1836. У Сремским Карловцима борави до 1841. године. Најбољи је ђак, има калиграфски рукопис, прави најбољи хербаријум од биљака са Стражилова, никад није батинан у школи. Своју прву песму, у облику школског састава, пише на немачком језику у Гимназији. Знао је немачки, латински, грчки, чешки и словачки. У Темишвару, где му је данас сахрањен брат Стеван, борави од 1841. до 1843. године. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велики утицај на Бранкова каснија дела, од којих је најпознатије „Ђачки растанак“, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару.

Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета.

Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завета, Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ и Његошев „Горски вијенац“, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе.

Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живео је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда.

Касније, болестан од туберкулозе, добивши стипендију кнеза Михаила, три године пред смрт, уписује медицину 1849. године мислећи да ће сам себе излечити. Бранко Радичевић је писао љубавне и родољубиве песме. Када се разболео, почео је да пише тужне песме (елегију) и године 1851. је објавио још једну збирку песама.

Радичевић је преминуо 1. јула 1853. године у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Имао је 29 година, а сахрањен је бечком гробљу Светог Марка. Постхумно збирку песама је објавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила песникову жељу и године 1883. пренела је његове остатке из Беча на Стражилово. Двe гoдинe пoтoм пoдигнут je пирaмидaлни спoмeник нa Стрaжилoву, кojи je кoнструисao бeoгрaдски aрхитeктa, рoдoм из Бaнaтa, Свeтoзaр Ивaчкoвић.

По њему се зову тргови у Сремским Карловцима и Земуну. Имао је подигнут споменик у Славонском Броду 1984. године.

Слика 2. Бранков споменик на Стражилову

О Бранку из сећења Мине Вукомановић Караџић

Несталан, као што су обично ђенијалне нарави, бјеше и Бранко, а особито кад је долазило до избора чега да се лати. Данас је с одушевљењем учио медицину, сјутра опет коју апстрактну науку. Данас би нам озбиљно рекао да ће се настанити у Црној Гори, а већ сјутра путује по Средњој Африци – пење се на Ливан – плови по Нилу итд. Па исто тако и сада, у пошљедњим тренутима живота – бјеше у њему сазрела мисао да остави медицину, да се баци на вјештину и да постане сликар. Најприје хтједе у Млетке ради здравља, па онда у Рим да учи. „Доста је мени двије године па да премашим Рубенса” – рећи ће с таквијем поуздањем да му човјек мораде вјеровати. Необузданом, гигантском духу његовом бјеше још мало, те наже опет новијем смјером да ствара, да се и ту уздигне до небескијех висина. – Ко би то могао одмјерити: може бити да би Бранко и ту далеко дотјерао.

Али не бјеше суђено да му се оствари тај пошљедњи идеал његовијех жеља. Италије није могао видјети. Досада му је бôља подгризала живот потајно и полако, а сада му позли на један мах тако да већ бјеше на измаку. Након тешка боловања предигне се и опет, али како? Потајна грозница циједила му је живот непрестанце, и тада се видјело да му нема лијека. Ходаше, истина, и долажаше Вуку на договор, али сваки дан све слабији. Вук му савјетоваше да се пресели у болницу. Тамо ће му се о трошку кнежеву спремити згодна соба, тамо ће га дворити двије вјеште нудиље, а тамо ће имати свега што му по наредби првијех бечкијех љекара буде ваљало за исцјељење. С тужнијем осмијехом пристане Бранко и на то, те се пресели у болницу.

Слика 3. Мина Вукомановић Караџић

Ђуро Даничић о Бранку

Мени се све чини да ће се ова (1847) година спомињати у српској књижевности, истина не као лијеп данак у години, али – ако да Бог – као освитак томе лијепоме данку. Ово сам почео слутити како сам чуо за “Нови Завјет” да се спрема својијем истинитијем видјелом и Србина да обасја. И заиста се моја слутња све више навршује, јер досад различне прилике, и лијепе и доста их, пролетјеше више Срба по небу ведроме. Ја нијесам сад доколан да ти их овдје све набрајам; ако нијеси спавао, ти си их видио, а ако си спавао, мучи се сад и распитуј, не био се лијенити. Али ћу ти једну такву прилику казати коју ми овдје од неколико дана гледамо, а код вас се још не види. Та је прилика: Песме Бранка Радичевића. Ја мислим да до данас није ниједан учени Србин овако пјевао као овај Радичевић, а он пјева онако како треба Србин књижевник да пјева. Осим тога, у овој се књизи на неколико мјеста ударила права наша срећа са несрећом нашом, прави напредак наш са нашом погибли. – Још је у књизи овој језик као суза, чист. Истина, још их је мало, врло мало, који овако мисле и раде као овај Радичевић, али “не бој се мало стадо, јер би воља оца небескога да ти да царство.”

Слика 4. Ђуро Даничић

Дела

Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су „Кад млидија’ умрети“ или „Ђачки растанак“, Радичевић је писао као елегије. У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевића прва збирка песама је доказала да се и на народном језику могу испевати уметничке песме.

Најпознатије Радичевићево дело је поема Ђачки растанак, у којој је опевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке. Елегија „Кад млидија’ умрети“, објављена после Радичевићеве смрти, једна је од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт.

Поред лирских песама, љубав према народној поезији упутила је Радичевића и на писање епских песама. Две епске песме изашле су 1851. као друга збирка песама. Остале необјављене песме су издане у збирци из 1862. Бранко Радичевић се првенствено угледао на народну десетерачку песму и местимично на Џорџа Бајрона, али није успео да створи озбиљнија уметничка дела, па његов рад није доживео славу његових лирских песама.

Као присталица Вукових схватања, Радичевић је написао алегорично-сатиричну песму „Пут“, уперену против псеудокласичарске поезије и старог књижевног језика. У првом делу песме Радичевић исмева највећег Вуковог противника Јована Хаџића, а у другом делу песме се величају реформе Вука Караџића.

Прва варијанта „Ђачког растанка“ коју је Бранко написао на немачком језику као ученик Карловачке гимназије

Сунце љуби вршак брега, стадо тражи преноћиште, златна буба лист; сјајна коса не сјакти више; осим мојих груди све радосно дише.
О Хелиосу, не спуштај кола(!) да обухватим погледом драго место, да се милим местом још једном насладим. Јер ујутро ја путујем у туђину, и твој златни зрак ће притиснути ватрен пољубац на мене далеко одавде.
Збогом, збогом, мили граде, у коме се Србин уме на крилима на Хеликон да вине! Збогом, бреже, што ово место, Карловце у земљи сремској, то станиште муза, као мати сина притискаш на груди.
Збогом, Дунаве, реко лепа, који ноге овог слатког места запљускујеш сребрним таласом! Збогом, о реко, у чијим сам валовима често расхлађивао жар свог тела и често се, брзином муње, преко чистоте твог зрцала клизао у чуну.

(Превео Милан Кашанин)

Део песме „Ђачки растанак“

„Ој Карловци место моје драго,
Ко детенце дошао сам амо,
Игра беше једино ми благо,
Слатко зва` ја мед и смокву само.
Дете мало – голушаво тиче,
Дође тиче па се ту навиче,
Овде овде де криоце мало
Први пут је сретно огледало,
Испочетка од гране до гране,
Од дрвета једног до другога,
Док је могло крила своја лака
Небу дићи тамо под облака.
Под небо се диго тић и сада,
Ал` весео није ко некада,
Гледа дôле, реку, врело, луга,
Дрва, жбуне, горе и врлети,
Па му с` чине до толико друга,
Са толико успомена свети`,
С киме дане прелепо пробави,
Па и` сада мора да остави.
Тешко му се тешко раставити,
Али шта ће када мора бити.
За њи` срце њему младо туче,
Али нешто на далеко вуче,
Он не може више одолети,
Па се вине и у свет полети.
Ој Карловци лепо л` живе` туде,
Ал` што мора бити нека буде,
Та и мене нешто даље вуче,
Ево пружам свога раја кључе.
Па када би` имо каку жељу,
Једну б` имо само али вељу,
Кад би тако смањао се туди
Да те могу притиснут` на груди,
Та на груди и на своја уста –
Ох жељице ала си ми пуста!
Лака песмо оди ми у помоћ,
Јера ено већ је близу поноћ,
Де пригрли песмо, моја снаго,
Па ижљуби све мило и драго!“

Слика 5. Насловна страна књиге „Ђачки растанак“ из 2014. године

Утицаји на стваралаштво Бранка Радичевића

  1. Народна поезија,
  2. Немачки романтичари (Хајне, Гете, Шилер, Уланд),
  3. Бајрон (говорио је како ће надићи и самог Бајрона) и
  4. Грађанска лирика 18. века.

Када је реч о грађанској лирици, треба нагласити да је она, својом реалношћу и необузданим начином испољавања љубавних осечања, највише утицала на лирско певање Бранка Радичевића. То је поезија коју су стварали грађански слојеви – занатлије и трговци, која је постојала само у рукописима и зборницима. Она није била у јакој вези са лирским народним песмама и представљала је особито певање појединца. Изражавала је интимни живот, најчешће рубавна, родољубива и религиозна осећања. Осећања су изношена на јединствен и непосредан начин. Као таква, грађанска лирика је чинила прелаз од народног ка уметничком песништву. Њен ритам је слобода изражавања осећања највише су одговарали Бранковој несташној и неукротивој природи.

Писао је:

  • Љубавне песме („Девојка на студенцу“),
  • Елегичне („Једна драга“, „Кад младија` умрети“, „Туга и опомена“),
  • Описне („Путник на уранку“),
  • Сатиричну лирику („Гојко“, „Урош“, „Хајдуков гроб“) и
  • Песме („Ђачки растанак“, „Луди Бранко“).

Збирке песама

  • Песме I (1847)
  • Песме II (1851)
  • Песме III (1862, постхумно)

Награде и установе назване по Бренку Радичевићу

Слика 6. Стари изглед зграде Народне библиотеке „Бранко Радичевић“ у Дервенти

 

Слика 7. Модеран изглед зграде Народне библиотеке „Бранко Радичевић“ у Дервенти

Бранкова награда

Бранкова награда се додељује аутору за најбољу прву песничку књигу објављену на српском језику. Аутор мора имати до 30 година, а награду додељује Друштво књижевника Војводине.

Добитници Бранкове награде:

  • 1954. Васко Попа
  • 1955. Гордана Тодоровић
  • 1956. Павле Угринов и Александар Тишма
  • 1957. Борислав Радовић
  • 1960. Душко Трифуновић
  • 1966. Тијана Крагујевић и Раде Томић
  • 1967. Тито Билопавловић
  • 1968. Рајко Петров Ного
  • 1969. Раша Ливада
  • 1970. Нада Шербан и Марко Вешовић
  • 1971. Љубивоје Ршумовић
  • 1972. Мирослав Максимовић
  • 1973. Зоран Бундало
  • 1974. Станоје Макрагић
  • 1975. Звонимир Хусић
  • 1976. Бранислав Милановић
  • 1977. Милорад Грујић
  • 1978. Миле Стојић
  • 1979. Владмир Копицл и Бранко Малеш
  • 1980. Рефик Личина
  • 1981. Немања Митровић
  • 1982. Васа Павковић
  • 1983. Нина Живанчевић
  • 1984. Дражен Катунарић
  • 1985. Ђорђе Нешић
  • 1986. Срђан Драгојевић
  • 1987. Александар Лукић и Ото Хорват
  • 1988. Радмило Ђуровић
  • 1989. Селим Арнаут
  • 1990. Драган Јовановић Данилов
  • 1991. Зоран Ћирић и Ненад Шапоња
  • 1992. Јелена Маринков
  • 1993. Ненад Јовановић
  • 1994. Ана Ристовић
  • 1996. Дејан Алексић и Драгица Ђурић
  • 1998. Петар Микорадовић и Миша Пасујевић
  • 2000. Сандра Нешић
  • 2001. Јелена Радовановић
  • 2002. Јован Поповић
  • 2003. Бранимир Бојић
  • 2004. Ивана Велимирац
  • 2005. Радомир Д. Митрић
  • 2006. Никола Ђуран
  • 2007. Драган Радованчевић
  • 2008. Дане Комљен
  • 2009. Маја Солар
  • 2010. Бранислав Живановић

Занимљивости

Статуа Бранка Радичевића

Слика 8. Статуа Бранка Радичевића на Стражилову

Познати стихови Бранка Радичевића

Бранко Радичевић, један од највећих песника српског романтизма, био је заљубљен у ћерку Вука Караџића, Мину Караџић. Његови стихови „Певам дању, певам ноћу“ који одају његова осећања, записани су 1847. у Минином споменару. Ову песму је 1977. године отпевао Здравко Чолић.

МИНИ КАРАЏИЋ У СПОМЕНИЦУ

Певам дању, певам ноћу,
Певам, селе, што год хоћу:
И што хоћу, то и могу,
Само једно још не могу:
Да запевам гласовито,
Гласовито, силовито,
Да те дигнем са земљице,
Да те метнем међ` звездице.
Кад си звезда, селе моја,
Да си међу звездицама,
Међу својим, селе моја,
Милим сестрицама.

Слика 9. Бранко Радичевић и Мина Караџић

Бранково коло

Бранково коло је културна институција (издавачка кућа) настала као својеврсна песничка задужбина Бранка Радичевића коју карактерише септембарска манифестација у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду. Лист за забаву, поуку и књижевност под истим именом Бранково коло излазио је на прелому 19. и 20. века у Сремским Карловцима. Издавачка кућа Бранково коло данас чува успомену на Бранка Радичевића и његово дело, дајући печат Сремским Карловцима, месту јединственом у српској култури, негујући креативни однос према баштини, али и према савременим нашим и светским духовним вредностима и окупља песнике млађе и старије генерације, афирмисане ауторе као и оне чије песничке првенце објављује. Институција окупља и ствараоце из драмске, ликовне и музичке уметности, те филозофије и духовности уопште. Једно од капиталних издања Бранковог кола јесте Антологија српске поезије, Ненада Грујичића (од Радичевића до данас) објављена 2012. године.

Слика 10.

Бранково коло има две манифестације годишње: Пролећње Бранкове дане од 4. до 28. марта, дана рођења Бранка Радичевића, и септембарску манифестацију „Бранково коло“, приликом које се додељује награда Стражилово за најбољу песничку књигу у издању Бранковог кола, одржава песнички митинг, филозофски симпозијум, песничке радионице и књижевне вечери. У пролеће се додељује реномирана награда Печат вароши сремскокарловачке.

КУД „Бранко Радичевић“

Слика 11. КУД „Бранко Радичевић“ из Земуна, основан 31. маја 1921. Године

Слика 12. КУД „Бранко Радичевић“ Бешка

Слика 13. КУД „Бранко Радичевић“ Уљма

Слика 14. АНИП „Бранко Радичевић“ Рума

Закључак

„Пeсникoвo „Здраво“ и „Збогом“ jeсу пoeтички aмблeм oвe jeдинствeнe лирикe кoja je утицaлa и утичe нa пeсникe свe дo дaнaшњих врeмeнa. У њeгoвим пeсмaмa прoнaлaзимo oкo двe стoтинe рeчи кoje нe зaтичeмo у Вукoвoм Рjeчнику“, штo гoвoри и o твoрaчкoj снaзи пeсничкoг дaрa. Нeскривeнo je oткривao свoja oсeћaњa и нaдaхнитo пeвao o живoту и смрти, млaдoсти и прoлaзнoсти. Диoнизиjски aспeкт њeгoвe пoeзиje чини гa пeсникoм рaснe eмoциje. A у дубини свaкe њeгoвe пeсмe кипти чистa музикa српскoг jeзикa oвeнчaнa рaзличитим пeсничким фoрмaмa и пoступцимa.“[1]