Повеља бана Кулина написана је 29. августа 1189. и представља први сачувани босански ћирилични документ на старословенском језику и први писани помен словенског имена града Дубровника (Epidaurum, id est Ragusium, на итал.: Рагуза).
Годину дана пре писања ове повеље, 1188. године, римски папа шаље дубровачком надбискупу плашт и потврђује стара права цркве у Дубровнику. У писму помиње српску Босну: „regnum Servilie, quod est Bosna” (српска краљевина, која је Босна). Из таквих околности је проистекла и потреба за оваквом повељом, која је и први документ ове врсте између неког босанског владара и владара суседне државе. Сврха издавања повеље је као јемство Кулина Бана према дубровачким трговцима и слободној трговини између његове државе и Дубровачке републике упућена дубровачком кнезу Крвашу. Повеља је написана на старословенском народном језику релативно ослобођеном од утицаја црквенословенског, босанским ћирилицом − босанчицом.
Превод на савремени српски језик:
У име Оца и Сина и Светог духа. Ја, босански бан Кулин, обећавам Теби кнеже Крвашу
и свим грађанима Дубровчанима да ћу вам бити прави пријатељ од сада па до века. Држаћу са вама правду
и право поверење докле год будем жив. Сви Дубровчани који ходају где ја владам могу трговати где год хоће и
кретати се где год желе, с правим поверењем и правим срцем без било какве обавезе, осим ако ми ко подари поклон
по својој вољи. И да им моји часници не чине никакво насиље.
И све док су у мојој држави даваћу им помоћ као себи колико се може без икакве зле примисли; тако ми Бог помогао и ово свето еванђеље.
Ја, Радоје банов писар, написах ову књигу банове повеље од рођења Христова хиљаду и сто осамдесет и девете године, месеца
августа у двадесет и девети дан, (на празник) усековања главе Јована Крститеља.«
Преписи повеље су све до средине XIX века били чувани у Дубровачком архиву, када их је затражио Бечки двор. Тада је из Дубровника послат по један примерак за Беч, Србију и Русију, не би ли се заштитила документа која су се сматрала једним од најстаријих што се тиче словенске писмености. Примерак из Беча је враћен у Дубровник 1947. на захтев Југославије. За примерак који се и данас чува у Санкт Петербургу је утврђено да је најстарији од ових преписа, те се стога сматра изворником и дели судбину Мирослављевог јеванђеља, које се такође чува у Санкт Петербургу.
Први који је овај статут изнео у јавност био је Јеремија Гагић, бивши руски конзул у Дубровнику, који је тврдио да је спасио документ 1817. Касније је познато да је документ је одржан у Дубровничкој архиви најмање до 1832. године, када га је копирао и објавио Ђорђе Николајевић у Monumenta Serbica. Николајевићу је поверено копирање ћирилских рукописа дубровачког архива за научно издавање 1832, када је украо Повељу Кулина бана, заједно са другим рукописима, као што су Повеља бана Матеја Нинослава из 1249, Повеља краља Уроша Првог и жупана Радослава из 1254, писма краља Уроша из 1265, писма краља Твртка Првог из 1285,… Јеремија Гагић добија повељу коју је Николајевић украо и продао или поклонио Академији наука у Санкт Петербургу, где се данас налази. Дубровнчки архив чува још две копије Повеље.
Петербуршка копија у литератури се обично зове ,,оригинална” (или копија А), а копије чуване у Дубровачком архиву као ,,млађа копија” (или копија Б) и ,,старија копија” (или копија Ц). У почетку се мислило да јесанктпетербуршка копија, прва која ће бити објављена и проучена, била оригинална, а да су друге биле много млађе копије, али да је доведена у питање каснијим анализама. Према студији Јосипе Вране, доказ да копија А представља оригинал је у најбољем случају нејасан, а према компаративној анализи, копија А представља само концептуални нацрт Повеље према којем је стварни оригинал написан. Фонд Б и Ц су независне копије реалног оригинала, који се разликује од копије А.
Палеографичка анализа указује да су сва три примерка статута написана у приближно истом периоду, на прелазу из 12. века, а да њихови књижевници потичу из истог миљеа и представљају исту писарску традицију. Њихов рукопис се са једне стране односи на савремене ћириличне споменике, а са друге стране он одражава утицај западне, латинске културе. Такве културне и књижевне могућности постоје у области Травунија−Зета, која је обухватала и дубровачку област у то време. Копије А, па можда и Б и Ц, готово сигурно потичу од истог писара, који се школовао и живео у дубровачкој области.
Лингвистичка анализа, међутим, не указује на специфичне карактеристике дубровачког говора, али ипак показује да језик Повеље има додирних тачака са дубровачким документима из прве половине 13. века, или оне у којима су учествовали дубровачки писари. С обзиром да су Дубровчани учествовали у изради своје копије, све указује да је писар из дубровачког подручја сигурно учествовао у формулисању текста копије А. Међутим, да је коначни текст написан на суду бана Кулина доказује то како је написан датум: користећи odь rožьstva xristova, а не типичан дубровачки облик из прве половине 13 века: lěto uplьšteniě.
