Меморијална места у Ваљеву:
Споменик Бори Станковићу
Бора Станковић
Борисав Бора Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927) је био приповедач, романсијер,драматичар и један од најзначајнијих писаца српског реализма. Рођен је у Врању и врло рано је остао без родитеља, па га је одгајила мајка његовог оца, баба Злата. Завршио је Правни факултет у Београду 1902. године.
Своју најпознатију драму, ,,Коштана”, објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике критике.
Свој најпознатији роман, ,,Нечиста крв”, објављује 1910. године, добијајући позитивне критике. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. После рата ради у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Умире 1927. године у Београду.
Споменик Вуку Караџићу
Вук Стефановић Караџић
(Тршић,код Лознице, 1787 − Беч, 1864) лингвист, етнограф, историчар, реформатор српског језика.
Учио је школу у Лозници (1795) и манастиру Троноши. После Првог српског устанка био је писар у Совјету (влади), затим учитељ и државни чиновник. Године 1809/10. тешко је оболео; лева нога му је остала згрчена, тако да је до краја живота носио штулу. После пропасти устанка, 1813, одлази у Беч. Тамо га филолог Јернеј Копитар подстиче да сакупља народне умотворине и песме, и ради на језику и правопису. Издао је прву збирку народних песама и Писменицу (граматику). Од тада почиње његов епохални рад на утемељивању нове српске књижевности, језика и правописа. Године 1818. издаје ,,Српски рјечник” (са граматиком), у којем је објављена и реформа српског језика. Радио је на сакупљању приповедака, пословица, загонетки, писао историјска сведочанства и друго. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића, као и против јаког фронта противника својих реформаторских идеја. Уређивао алманах ,,Даница” и настојао да страну културну јавност упозна са српским народним благом и прошлошћу. Универзитет у Јени доделио му је титулу почасног доктора, а слична признања Вук је добио од многих европских академија.
Захваљујући Вуку, српске народне песме постале су познате и цењене широм Европе, а изузетно су се допале и Гетеу. Објављене ,,Песме” Бранка Радичевића показале су да се народним језиком могу писати и уметничка дела, а Даничићев ,,Рат за српски језик и правопис” доказао је, снагом научних аргумената, оправданост Вукових језичких поставки. Његово дело имало је огроман утицај и на остале југословенске народе, па су се тако, на тзв. Књижевном договору у Бечу 1850. године, представници српског и хрватског културног живота споразумели о увођењу јединственог књижевног језика код оба народа. Године 1897. Вукови посмртни остаци пренесени су из Беча у Београд и сахрањени у порти Саборне цркве.
Споменик Миловану Глишићу
МилованГлишић
Милован Глишић је рођен 7/19. јануара 1847. у селу Градац поред Ваљева, од оца Ђорђа и мајке Јевросиме. У његовом селу није било школе, али су га родитељи подучавали и научили да пише. Овако припремљен, Милован Глишић је у Ваљеву одмах примљен у други разред основне школе. Кад је 1864. уписао Београдску нижу „теразијску“ гимназију, већ је имао седамнаест година. Због немаштине је сам морао да се сналази, а материјални положај се само погоршао кад му је 1865. године умро отац. Потом је почео да учи технику на Великој школи, но после две године оставља технику и учи филозофију на истој школи. Кад је прекинуо школовање, постављен је за коректора Државне штампарије. Глишић је радио разне послове које је могао да нађе. Иако му је ово одузимало пуно времена, ипак је био добар ђак. Показивао је интересовање не само за школске предмете; пуно је читао и учио је руски, француски и немачки. Био је у два маха уредник званичних „Српских новина”, дуго време драматург Народног позоришта и крајем живота помоћник управника Народне библиотеке.
Глишић је свој књижевни рад започео преводима у сатиричним листовима, а потом прешао на оригиналну приповетку. Његов оригинални рад обухвата два позоришна комада − „Два цванцика” и „Подвала”, и две збирке приповедака. У збиркама су, поред осталих, његове популарне хумористичне и сатиричне приче: „Глава шећера”, „Рога”, „Ни око шта”, „Шило за огњило”, „Шетња после смрти”, „Злослутни број”, „Редак звер”; гатка „После деведесет година” и лирска скица „Прва бразда”. Глишић је највише радио на превођењу из руске и француске књижевности, и осамдесетих година био је главни и најбољи преводилац са руског и француског. Савестан и талентован преводилац, а уз то одличан зналац народног језика, он је највише учинио за упознавање српске публике са великим руским писцима и знатно утицао својим преводима на развој књижевног језика и стила. Најбољи су му и најважнији преводи са руског: „Мртве душе” и „Тарас Буљба” од Гогоља, „Крајцерова соната” и „Рат и мир” од Толстоја, „Обломов” од Гончарова, уз остале од Островског и Данченка. Са француског је преводио Балзака („Шагринска кожа”), Меримеа („Коломба”), Жила Верна и друге. За позориште је превео преко тридесет комада из руске, француске и немачке књижевности.
По његовој приповеци „После деведест година” снимљен је филм ,,Лептирица” 1973. године, а Сава Савановић је један од најпознатијих вампира.
Споменик Десанки Максимовић
Десанка Максимовић
Десанка Максимовић (Рабровица (Дивци) код Ваљева, 16. мај 1898 — Београд, 11. фебруар 1993) је била српска песникиња, професорка књижевности и чланица Српске академије наука и уметности.
Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај, те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце.
Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду.
Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим, као суплент, у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је, од 3. септембра 1925. године, радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд, где је радила у Првој женској реалној гимназији (данашњој Петој београдској гимназији). Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.
Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.
Дана 17. децембра 1959. изабрана је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана.
У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањенаје у Бранковини,код Ваљева.
Улице у Ваљеву:
- Алексе Шантића
- Бранка Миљковића
- Бранка Радичевића
- Десанкин трг
- Душка Радовића
- Ивана Мажуранића
- Иве Андрића
- Јанка Веселиновића
- Јована Дучића
- Милована Глишића
- Петра Кочића
- Симе Пандуровића
- Вука Караџића