Меморијална места у Суботици:
Споменик Данилу Кишу
Данило Киш
Један је од најплоднијих и најнаграђиванијих аутора са ових простора.Рођен је у Суботици 22. фебруара 1935. године. До 1942. године живи са родитељима у Новом Саду, где похађа први разред основне школе, а затим прелази у Мађарску, у очев родни крај, где завршава основну школу и два разреда гимназије. Након одвођења његовог оца у Аушвиц 1944. године, са остатком породице је репатриран у Цетиње подсредством Црвеног крста. Тамо Киш живи до краја свог школовања. На Филозофски факултет у Београду Киш се уписује 1954. године, а у септембру 1958. године, као први студент, дипломира на катедри за Општу књижевност.
У то време, Киш је већ постао објављивани аутор.
Наиме, своје прве радове објављује са својих осамнаест година, далеке 1953. године, а касније се нижу дела различитих категорија, међу којима издвајамо чувене романе „Башта, пепео”, „Пешчаник” и друге, потом књиге приповедака „Рани јади”, „Гробница за Бориса Давидовича”, „Енциклопедија мртвих”, „Лаута и ожиљци“”, као и књиге есеја „По-етика”, „Живот и литература” и још много других.
Киш је један од најпревођенијих писаца, добитник низа угледних домаћих и престижних међународних књижевних награда, као и дописни члан САНУ. Преминуо је у Паризу 1989. године.
Улица Бранислава Нушића
Бранислав Нушић
Бранислав Нушић (Београд, 20. октобар 1864 – Београд, 19. јануар 1938) је био српски књижевник, комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф-аматер. Такође је радио као новинар и дипломата. Најзначајнији део његовог стваралаштва су комедије, од којих су најпознатије:,,Госпођа министарка”, ,,Народни посланик”, ,,Сумњиво лице”, ,,Ожалошћена породица” и ,,Покојник”. Осим што је писао за позориште, радио је као драматург или управник у позориштима у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву. Био је изабран зa председника Удружења југословенских драмских аутора и члана Српске краљевске академије.
Улица Бранка Радичевића
Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28. март 1824 – Беч, 1. јул 1853) је био српски романтичарски песник. Радичевић је, уз Ђуру Даничића, био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Написао је свега педесет и четири лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Бранко Радичевић је, поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића, био најзначајнији песник српског романтизма.
Улица Вука Караџића
Вук Стефановић Караџић
(Тршић,код Лознице, 1787 – Беч, 1864) лингвист, етнограф, историчар, реформатор српског језика
Учио је школу у Лозници (1795) и манастиру Троноши. После Првог српског устанка био је писар у Совјету (влади), затим учитељ и државни чиновник. Године 1809/10. тешко је оболео; лева нога му је остала згрчена, тако да је до краја живота носио штулу. После пропасти устанка, 1813, одлази у Беч. Тамо га филолог Јернеј Копитар подстиче да сакупља народне умотворине и песме, и ради на језику и правопису. Издао је прву збирку народних песама и Писменицу (граматику). Од тада почиње његов епохални рад на утемељивању нове српске књижевности, језика и правописа. Године 1818. издаје ,,Рјечник” (са граматиком), у којем је објављена и реформа српског језика. Радио је на сакупљању приповедака, пословица, загонетки, писао историјска сведочанства и друго. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића, као и против јаког фронта противника својих реформаторских идеја. Уређивао алманах ,,Даница” и настојао да страну културну јавност упозна са српским народним благом и прошлошћу. Универзитет у Јени доделио му је титулу почасног доктора, а слична признања Вук је добио од многих европских академија.
Захваљујући Вуку, српске народне песме постале су познате и цењене широм Европе, а изузетно су се допале и Гетеу. Објављене ,,Песме” Бранка Радичевића показале су да се народним језиком могу писати и уметничка дела, а Даничићев ,,Рат за српски језик и правопис” доказао је, снагом научних аргумената, оправданост Вукових језичких поставки. Његово дело имало је огроман утицај и на остале југословенске народе, па су се тако, на тзв. Књижевном договору у Бечу 1850. године, представници српског и хрватског културног живота споразумели о увођењу јединственог књижевног језика код оба народа. Године 1897. Вукови посмртни остаци пренесени су из Беча у Београд и сахрањени у порти Саборне цркве.
Улица Војислава Илића 
Војислав Илић
Војислав Илић (Београд, 14. aприл 1862 – Београд, 21. jануар 1894) је био српски песник.
Рођен је у Београду, као син песника Јована Илића., Имао је још три брата, међу којима је и књижевник Драгутин Илић. Похађао је предавања у Великој школи, активно учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао. Његовом обазовању је помогло што му је дом био стециште књижевника и песника. Ту је упознао Ђуру Јакшића. Учествовао је као добровољац у бугарском рату 1885. године, када је заједно са Браниславом Нушићем био у Јагодини. Године 1887. ступио је у службу као коректор Државне штампарије, а 1892. постављен је за учитеља у српској школи у Турн Северину. Исте године постао је писар Министарства унутрашњих дела, а 1893. вицеконзул у Приштини, по његовој жељи да иде на Косово. Међутим, његово слабо здравље га приморава да се врати у Београд, где је ускоро и умро.
Доситејева улица
Доситеј Обрадовић
Доситеј Обрадовић (световно име Димитрије) (Чаково, 1739, 1742. или 1744 Београд, 28. март 1811) је био српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода. Рођен је у румунском делу Баната тадашње Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама, радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела (међу којима су најпознатије Езопове басне), а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија”. Доситеј је био први попечитељ просвете у Совјету и творац свечане песме „Востани Сербије”. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.
Змај Јовина улица
Јован Јовановић Змај
Јован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 Сремска Каменица, 14. јун 1904) је био један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Најзначајније Змајеве збирке песама су ,,Ђулићи” и ,,Ђулићи увеоци”, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.
Улица Јернеја Копитара
Јернеј Копитар
Јернеј Копитар (Репње, 21. август 1780 – Беч, 11. август 1844) је био словеначки лингвиста и слависта.
Био је члан бечке дворске библиотеке и цензор словенских и новогрчких књига. Радио је на стварању заједничког књижевног језика Словенаца, а помогао је и пројекту Вука Караџића у обликовању српског књижевног језика темељеном на народном говору. Наиме, Јернеј Копитар је превео (истолковао) речи на немачки и латински језик. Био је саветник и пријатељ Вука Караџића.
Улице у Суботици:
- Боре Станковића
- Ватрослава Јагића
- Ђуре Даничића
- Исидоре Секулић
- Иве Андрића
- Лазе Лазаревића
- Мирослава Антића