Маријинско или Маријино јеванђеље представља најстарији сачувани споменик писан старословенским језиком у коме се јављају црте српског народног језика, под чијим утицајем ће се касније развити и српска редакција старословенског језика. Писано је глагољицом на 174 листова, а на основу језичких црта сматра се да је настало најкасније почетком XI века на српскомштокавском подручју. Пронађено је средином XIX века у светогорскомманастиру Свете Марије, по коме је и добио име, а данас се налази у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу, заједно са Зографским јеванђељем, такође писаним глагољицом. По особинама његовог језика наш велики слависта В. Јагић утврдио је да је преписивач тога рукописа био Србин.. Маријино јеванђеље чува се данас у Москви. Два листа су била код А. Михановића (песника хрватске химне), па код проф. Ф. Миклошича у Бечу и најзад код проф. А. Лескина у Лајпцигу.
Лексички и гласовно блиско српским говорима, Маријино јеванђеље као глагољски споменик дуго се одржао у српској средини ћирилског писма. У временима када се одавно не пише глагољицом, која је већ пала у заборав, имамо обиље података да се Маријино јеванђеље код Срба користи као свештена књига у богослужењу.
Маријино јеванђеље је после Јагићевог критичког издања споменика привукло пажњу истраживалаца, поред осталог и јасним особеностима српских штокавских говора. Данас, после читавог века, опет се могу навести сликовите речиСтојана Новаковића о месту Маријиног јеванђеља према славном руском Остромировом јеванђељу: „Филолошка словенска наука већ познаје један врло давнашњи сјајни споменик старе словенске књижевности, који је у самом почетку ширења словенске књижевности међу Србима примио на се обележје српске народности. Маријинско Јеванђеље писано глагољицом, за Србе је оно што је Остромирово Јеванђеље за Русе, а од Остромировог јеванђеља без сумње старије, и свакако не позније од самог почетка XIвека.”
Појаву Маријиног јеванђеља треба тражити на основу живих историјских кретања. После покрштавања за време владавине византијског цара Василија I и у првој половини X века Срби живе у неколико државних целина. Дуж Јадранске обале, од ушћа реке Цетине до Бојане, то су области Неретљана, Захумља, Травуније и Дукље. Северно од ових српских области, иза планина, налазила се најпространија и најзначајнија српска држава, у византијским изворима звана Србија. Иако под византијском влашћу, нарочито у забрђу, сразмерно краће (приближно 1018−1180), српске земље, у сталној борби за самосталност, прихватиле су духовни утицај и зрачење Византијског царства, а уз то из Бугарске знатан део словенске писмености.
Духовни византијски утицај нарочито је ојачао после рушења Самуиловог царства1018, када је Охридска архиепископија увелико проширила области своје надлежности и још више се заузела око унапређења православне цркве. Глагољски рукописи са овог подручја, у којима се препознају трагови српске говорне средине, јесу поуздани белези велике старине глагољице, као давнашњег писма српских богослужбених књига. У то нас уверава глагољско Маријино јеванђеље и још два вероватно читав век или век и по познија српска глагољска споменика — Гршковићев одломак апостола и Михановићев одломак апостола. Ради се сада само о одломцима из апостола, који се као свештена књига читао на словенском богослужењу међу православнима.
Маријино јеванђеље, датирано другом половином X или почетком XI века, чува традиционалне старословенске особине, али истовремено показује како се живи говор писара (српски штокавски) може одразити у старословенском тексту. То још није доследно читање старословенског текста на основу народног изговора, што ће довести до националних редакција. Маријино јеванђеље нам сведочи да је старословенски текст у српској говорној средини могао да се прими и прихвати без потешкоћа. Наравно, не треба сметнути са ума да се Маријино јеванђеље у време настанка, односно преписивања, није гласно читало, произносило, како је написано. То неслагање између написаног и произнесеног довело је до испољавања редакцијских одлика. Испољавање редакцијских одлика био једуг ток, који је, претпостављамо, већ у XI веку код Срба добио и јасне графијске одлике.