Мирослављево јеванђеље је најзначајнији ћирилични споменик словенске писмености, настао у дванаестом веку, највероватније између 1180. и 1187. године у цркви Светог Петра и Павла, задужбини кнеза Мирослава. По Мирослављевој заповести исписао га је и илуминирао писар – дијак Григорије, са неколико својих помоћника.
Не зна се поуздано који је био мотив кнеза Мирослава да наручи израду овог јеванђеља, које је касније по њему и добило име – Мирослављево јеванђеље. Вукан, најстарији син Стефана Немање и братанац кнеза Мирослава, оптуживао је свог стрица да је богумил. Доказа за то нема ни у самом јеванђељу. Оно својом формом и садржином управо указује на Мирослављево исповедање православне вере. Можда су оптужбе за богумилство и биле један од повода за наручивање оваквог јеванђеља.
По свом изгледу и садржини, Мирослављево јеванђеље представља јединствен писани споменик у историји српске, али и светске културе. Писано је на танком белом пергаменту, уставном ћирилицом у два ступца. Мирослављево јеванђеље садржи 181 лист, односно 362 стране. Украшено је са 296 иницијала и минијатура.
Ово јеванђеље се по много чему разликује од других православних јеванђеља. Формат је четири пута већи од уобичајеног. Сви иницијали су међусобно различити, богато су украшени и великих димензија, налик западној илуминацији. Садрже највише позлате. Људски ликови приказани на иницијалима су природни, живописни и нису идеализовани. С једне стране, Мирослављево јеванђеље одише укрштањем западног и источног књижевног стила тог доба. С друге стране, ова књига је по језику (српски, уместо грчког) и писму (ћирилица уместо глагољице) аутентично српска.
Слика 1 Иницијали у Мирослављевом јеванђељу
Слика 2 Изглед прве стране Мирослављевог јеванђеља
Пут Мирослављевог јеванђеља
Раздаљина између Бијелог Поља, где је јеванђеље настало и Београда, где се данас чува је 332 километра. На свом, седам и по векова дугом путу до Београда, Мирослављево јеванђеље је прешло више од петнаест хиљада километара. Овај неми сведок српске историје, на свом дугом путу је избегао судбину многих других српских књига које су украдене и спаљене.
Претпоставља се да је Мирослављево јеванђеље, првих година након настанка, служило као богослужбена књига у манастиру Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу. На Хиландару је коришћена у богослужбеној употреби све до средине деветнаестог века, када је пренето у манастирску библиотеку.
Слика 3 црква Светих апостола Петра и Павла у Бијелом пољу
Године 1845/46. манастир Хиландар посетила је руска духовна мисија на челу са архимандритом, доцније епископом кијевским, Порфиријем Успенским. Порфирије, иначе љубитељ и колекционар старих рукописа, фасциниран изгледом Мирослављевог јеванђеља, исекао је 166. лист и однео га собом. Ту је био једини наги женски лик у књизи. У то време, Бугари су чинили већину монаха у Хиландару и захваљујући томе су управљали манастиром. Никада није утврђено да ли је Порфирије Успенски у тајности исекао тај лист, сакрио га и однео у Украјину или су му то бугарски монаси дозволили.
Слика 4 Манастир Хиландар
Тај лист се од 1846. до 1883. године налазио у Кијеву, а након тога је пренет у Имперторску јавну библиотеку, данас Руску националну библиотеку у Санкт Петербургу. Тамо се и данас налази, у збирци Порфирија Успенског.
Слика 5 Некадашња Императорска библиотека, данас Руска национална библииотека у Санкт Петербургу и 166. страна Мирославњевог Јеванђеља
Љубомир Стојановић, својевремено водећи стручњак за старословенски језик и књижевност, посетио је Хиландар 1891. године. Циљ његове посете је био проучавање Мирослављевог јеванђеља. Упркос ометањима бугарских монаха, професор Стојановић је успео да дође до Јеванђеља, да га делимично проучи и направи прве исписе.
Пратећи пут цара Душана, на Васкрс 1896. године, Хиландар посећује краљ Александар Обреновић у намери да обиђе манастир и поклони се његовим светињама. Краљ је желео да отплати дугове манастира и тако га врати под српски суверенитет. У знак захвалности, краљ је од хиландарских монаха добио на поклон два њихова највреднија писана документа: Оснивачку повељу манастира Хиландара, коју је издао Стефан Немања (Свети Симеон) и Мирослављево јеванђеље. Рукописи су под будним оком краља и његове пратње стигли у Београд. Два дана пошто је краљ напустио Хиландар, у манастир је стигао тајанствени човек из Санкт Петербурга са огромном количином новца у намери да откупи Мирослављево јеванђеље по било којој цени.
Исте године, професор Стојановић, по налогу краља Александра односи Мирослављево јеванђеље у Беч да би се тамо израдило фототипско издање. Књига је раскоричена, фотографисана и у тиражу од 300 примерака штампана у Царској и Краљевској штампарији. Због недостатка новца, Љубомир Стојановић је одлучио да важније стране штампа у пуном колору и сваку на засебној страни, а мање важне у црној и црвеној боји и то по две стране на једној. Године 1897. Љубомир Стојановић се вратио у Београд и краљу предао оригинал Мирослављевог јеванђеља и све примерке фототипског издања. Један примерак је предат манастиру Хиландару, а остале је делио државницима, дипломатама, институцијама и научницима.
У Мајском преврату, у ноћи између 28. на 29. мај 1903. године краља Александра и његову супругу Драгу Машин, убила је група официра завереника. Те ноћи из дворског сефа нестало је Мирослављево јеванђеље. Наредних 11 година није се знало где се оно налазило. Српска штампа се помно бавила овом крађом и потрагом за највреднијом српском реликвијом.
Уочи објаве рата у Србији 1914. године, главни део трезора Народне банке Србије у ком се налазио државни новац и златне резерве, евакуисан је из Београда за Крушевац. У Крушевцу, начелнику Државне благајне Авраму Левићу у посету долазе народни посланици Љубомир Давидовић и Војислав Маринковић и предају му на чување Мирослављево јеванђеље.
Како је ова реликвија доспела у руке народних посланика? Краљевски библиотекар из Тополе, пакујући књиге и документацију краља Петра за евакуацију, у једном сандуку је пронашао Мирослављево јеванђеље. Не зна се како је оно доспело у посед краља Петра. Библиотекар Ружић предао је Јеванђеље регенту Александру, а он га је проследио посланицима Давидовићу и Маринковићу на чување.
Схвативши о каквој се драгоцености ради, начелник Левић је у присуству посланика запаковао Мирослављево јеванђеље онако како се по правилу паковао новац. Пакет је предат на чување Владимиру Стевчићу, вршиоцу дужности главног благајника. Речено му је да је у питању изузетно вредна ствар и да је чува ,,к’o очи у глави“. Стевчић и његов заменик Васа Станковић, нису се одвајали од пакета и ноћу су на смену спавали поред њега. Тек су на Крфу сазнали шта се у њему налази. Тако је Државна благајна, а са њом и Мирослављево јеванђеље , пратила кретање српске владе од Крушевца до Ниша, Краљева и Рашке, а потом је 1915. године следила повлачење српске војске.
На Крфу је пред председником владе Николом Пашићем и у присуству Левића, Стевчића, Станковића, Давидовића и Маринковића, отпечаћен пакет са Мирослављевим јеванђељем и утврђено је да је књига стигла неоштећена. Мирослављево јеванђеље се неко време налазило на Крфу, у сефу Државне благајне, а потом је предато на старатељство српској влади, председнику Пашићу и министру Стојану Протићу. По окончању рата, 1918. године реликвија се са владом безбедно вратила у Београд.
Слика 6 Албанска Голгота
Између два светска рата, Мирослављево јеванђеље је остало у поседу породице Карађорђевић, упркос одлуци министарства просвете из 1903. године да се оно преда на чување Народној библиотеци Србије. Кнез Павле, који се у то време старао о Мирослављевом јеванђељу, поклонио га је 1935. године сопственом музеју.
Тако је у бомбардовању, 6. априла 1941. године рукопис избегао судбину више стотина средњовековних повеља и рукописних књига, скоро педесет хиљада комплета часописа и новина и око триста педесет хиљада књига, које су изгореле у до темеља сравњеној згради Народне библиотеке на Косанчићевом венцу.
Слика 7 Простор на којем се налазила зграда Народне библиотеке Србије
Немци су одмах по уласку у Београд почели да трагају за Мирослављевим јеванђељем као и за другим вредним реликвијама. Међутим, Двор је још 1940. године предао Јеванђеље Народној банци Србије на чување. Почетком рата оно је склоњено у филијалу у Ужицу. У страху од Немаца рукопис је предат игуману оближњег манастира Рача, Платону Милојевићу, који га је закопао у олтару. Манастир Рача је од 1941. до 1943. неколико пута био пљачкан и паљен од стране Немаца и Бугара, али Мирослављево јеванђеље није ни пронађено, ни оштећено. У манастир су долазили и партизани, мислећи да је у њему сакривено злато, али је игуман успео да их убеди да злата нема.
Слика 8 Манастир Рача код Бајине Баште
Четницима, који су се такође распитивали, открио је шта је у манастиру сакривено, али је на њихову писмену наредбу да им преда реликвију, одрично одговорио. Плашећи се да неко ипак не украде Мирослављево Јеванђеље, игуман га је вратио у ужичку филијалу Народне банке. Управник филијале, Војин Кешељевић, у тајности је кроз окупирану Србију 1943. пренео Мирослављево јеванђеље до Београда, где је склоњено у згради Народне банке Србије. По једној причи, Мирослављево Јеванђеље је било стављено у трезор који су Немци већ претресли и опљачкали, а по другој, било је сакривено међу рачуноводствене папире који им нису били интересантни.
После ослобођења Београда, октобра 1944. Војин Кешељевић је открио тадашњем министру просвете, Владиславу Рибникару, где је сакривено Мирослављево јеванђеље. Године 1945. основана је комисија која је утврдила стање рукописа и предала га на чување Уметничком музеју – данашњем Народном музеју у Београду, где је заведено под инвентарским бројем 1536.
Ту је Мирослављево Јеванђеље је било изложено све до 1966. у витрини која није имала адекватне услове за чување таквог рукописа. То му је нанело више штете него претходних 750 година. На предлог др Вере Радосављевић, Јеванђеље је 1966. извађено из витрине и склоњено у фундус Народног музеја. Од 1985. повремено је излагано. Никола Родић и Гордана Јовановић објавили су критичко издање Мирослављевог јеванђеља 1986. године.
Република Србија основала је 1991. Фонд за конзервацију и фототипско издање Мирослављевог јеванђеља, које је постало стална ставка у државном буџету. Упркос томе, сви издавачи који су желели да направе фототипско издање били су у томе спречавани.
Удружени издавачи, Ауторско-издавачка задруга „Досије“ и Службени лист СРЈ, 1993. године почели су самоиницијативно, без коришћења буџетских средстава, са прикупљањем материјала за фототипско издање Мирослављевог јеванђеља. Оно је штампано у Јоханесбургу, у Јужноафричкој Републици, 1998. и представља верну, савршену копију оригинала, како по садржају тако и по спољашњем изгледу.
Приређивачи издања били су Вељко Топаловић, Душан Мрђеновић и Бранислав Бркић. Штампано је у 300 примерака, од којих се неки налазе у специјалним колекцијама највећих светских библиотека као што су Конгресна библиотека у Вашингтону, Британска национална библиотека, библиотеке Универзитета Харвард, Принстон, Јејл, итд.
По речима једног од приређивача, за пет година рада на фототипском издању Мирослављевог јеванђеља његови аутори прешли су преко 300 000 км, што је приближно раздаљини између Месеца и Земље.
Исте године (1998), др Вера Радосављевић извршила је конзервацију оригинала, а повез је рестаурирао Радомир Ерић, који је коричио и фототипско издање. Данас се Мирослављево јеванђеље чува у посебној комори, у Народном музеју у Београду.
Слика 9 Разгледница са зградом Управе фондова (данашње зграде Народног музеја)
слика 10 зграда Народног музеја данас
слика 11 Мапа пута Мирослављевог јеванђеља
Закључак
Културно наслеђе је нешто што чини срж не само човека као националног бића, већ и човека као јединке која припада великој заједници у којој се роди. Писмо, језик и обичаји су нешто што бисмо требали чувати и неговати, а не тако олако препуштати другима. Мирослављево јеванђеље је један од највећих српских споменика, који стоји као стуб темељац нечему што се градило вековима и што ће се градити и у будућности, а то је српска културна баштина. Она у склопу словенске баштине исијава посебним сјајем и пркоси различитим тескобама и несрећама кроз које је пролазила у историји, а опет је успевала да се избори са њима. Тако је и Мирослављево јеванђеље упркос свим мукама и дугом путу које је прошло, успело да ослика трагичну судбину српског народа кроз векове, пролазећи кроз најтеже и најизазовније тренутка, а ето га данас, стоји величанствено, у пуној снази и осликава дух народа са којим се кроз векове саживео и чији менталитет кроз своју судбину тако вешто осликава.
Занимљивости:
- Рукопис се до 1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу приликом његове посете Атосу.
- Унеско га је 2005. године уврстио у своју библиотеку „Памћење света“ чиме је постао део 120 највреднијих добара које је створила људска цивилизација.
- Данас се чува у Народном музеју у Београду, а један лист Мирослављевог јевнађеља је у народној библиотеци у Санкт Петербургу.
- У Мирослављевом јеванђељу су, иначе, упоредо заступљена два правописа: зетско-хумски и рашки.
- Настало је по наруџбини захумског кнеза Мирослава, брата рашког великог жупана Стефана Немање, највероватније у Котору, око 1185. године, а за потребе цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, и саме задужбине кнеза Мирослава, која је доцније постала епископско седиште Хумске епархије Српске православне цркве.
- Не зна се поуздано који је био мотив кнеза Мирослава да наручи израду Јеванђеља, које је касније по свом наручиоцу и добило име – Мирослављево јеванђеље.
- Године 1998. извршена је конзервација оригинала и рестауриран повез књиге.
- Дуга је историја Мирослављевог јеванђеља, а новија бележи да је између два светска остало у поседу породице Карађорђевић, упркос одлуци Министарства просвете из 1903. да се оно преда на чување Народној библиотеци Србије.
- Кнез Павле, који се у то време старао о Мирослављевом јеванђељу, поклонио га је 1935. године сопственом музеју. Тако је у бомбардовању, 6. априла, 1941. рукопис избегао судбину више стотина средњовековних повеља, рукописних књига и инкунабула, скоро 50 хиљада комплета часописа и новина и око 350 хиљада књига, које су изгореле у до темеља сравњеној згради Народне библиотеке на Косанчићевом венцу.
- За Јеванђељем су трагали и Немци и четници, па је оно скривано на разним местима све до ослобођења Београда.
- Године 1945. основана је комисија која је утврдила стање рукописа и предала га на чување Уметничком музеју – данашњем Народном музеју у Београду, где је заведено под инвентарским бројем 1536.
- Мирослављево Јеванђеље је било изложено све до 1966. у витрини која није имала адекватне услове за чување таквог рукописа, па је одатле пренето у фундус Народног музеја. Од 1985. повремено је излагано.
- Држава Србија је основала је 1991. Фонд за конзервацију и фототипско издање Мирослављевог јеванђеља, које је постало стална ставка у државном буџету. Упркос томе, сви издавачи који су желели да направе фототипско издање били су у томе спречавани.
- Удружени издавачи, Ауторско-издавачка задруга „Досије“ и Службени лист СРЈ, 1993. године почели су самоиницијативно, без коришћења буџетских средстава, са прикупљањем материјала за фототипско издање Мирослављевог јеванђеља.
- Оно је штампано у Јоханесбургу, у Јужноафричкој Републици, 1998. и представља верну, савршену копију оригинала, како по садржају тако и по спољашњем изгледу.
- Штампано је у 300 примерака, од којих се неки налазе у специјалним колекцијама највећих светских библиотека као што су Конгресна библиотека у Вашингтону, Британска национална библиотека, библиотеке Универзитета Харвард, Принстон, Јејл.
- У новембру 2012. Хрватска академија знаности и умјетности је организовала научни скуп „Хрватска ћирилична баштина” где је покушано да се Мирослављево јеванђеље представи као дело писано „хрватском ћирилицом”.
Слика 10 Биљана Ећимовић започела уметнички подухват који ће поклонити манастиру Хиландару. Већ је извезла девет страница, а за остатак јој је, како каже, потребно још 12 година
- Године 2007. снимљен је филм о Мирослављевом јеванђељу „У почетку беше реч”, редитеља Бошка Савковића. Филм прати историју јеванђеља од настанка до данас. Филм је снимљен на оригиналним локацијама у којима се одвијала прича — од Јоханесбурга до Петербурга, Хиландара, Дубровника, Требиња, Беча, Будимпеште… Филм је добио девет међународних награда.
Слика 11 Филм о књизи: ,,У почетку беше реч“[1] – Мирослављево јеванђеље
- Библија, Јован, глава 1 ↑