Никита Иљич Толстој био је совјетски и руски слависта, филолог и фолклориста, академик АН СССР-а, а потом Руске академије наука. Аутор неколико стотина радова из историје словенских књижевних језика, дијалектологије словенске, старословенског и црквенословенског језика, етнолонгвистике и лексикологије. Добио је Демидовску награду 1944. године.
Никита Иљич Толстој био је праунук Лава Толстоја, унук другог сина писца ‒ Иље Иљича Толстоја (1897 – 1970, морнаричког официра из последње класе Морског корпуса; по повратку из емиграције – доцент МГУ, аутор првог српскохрватско-руског речника у СССР-у).
Родио се у емиграцији у Југославији, ишао је у емигрантску школу, оставио је интересантне успомене из детињства и младости. Од 1941. до 1944. године учесник је партизанског покрета у Србији, а од 1944. до 1945. учествовао је у Великом отаџбинском рату у војсци Црвене армије.
Године 1945. заједно са родитељима је дошао у СССР, уписао се на Филолошки факултет МГУ (смер: бугарски језик и књижевност). Године 1954. одбранио је магистарску тезу Кратки и дуги облици придева у старословенском језику (руководилац професор С. Б. Бернштејн), а 1972. године одбранио је докторску дисертацију Оглед семантичке анализе словенске географске терминологије.
Предавао је на МГУ од 1968. године. Радио је на Институту за славистику и балканологију АН СССР-а.
Међу Толстојевим достигнућима налазе се: концепт словенске језичке ситуације и теорија хијерархијске пирамиде жанрова, у складу са којом се бирао језик текстова (врх пирамиде је био ближи црквенословенском, а подножје народном језику). Понудио је термин старословенски језик као заједнички за старо- и црквенословенски књижевни језик свих словена.
Био је оснивач етнолингвистике у совјетској науци. Изградио је сопствену етнолингвистичку научну школу, која се ослањала на велики пољски материјал, сакупљен у енциклопедијама у Полесје.
Био је иницијатор израде речника Словенске старине, обновио је часопис Жива старина.
Године 1984. био је члан-кореспондент АН СССР-а, 1987 – академик СССР-а, од 1992. до 1996. био је члан председништва Руске академије наука. Био је и инострани члан многих словенских академија.
Био је на челу Совјетског, а затим и Руског комитета слависта. Одиграо је велику улогу у успостављању међународних веза совјетске славистике после 1956. године. Био је председник управе међународног Фонда словенске писмености и словенских култура. Члан је низа владиних одбора и комисија.
Последњих година живота био је главни уредник часописа Вопросы языкознания. Раније, од 1969. до 1970. године, као одговорни секретар часописа, фактички је остварио дужност уредника.
Умро је после тешке болести у Москви 27. јуна 1996. године. Сахрањен је на породичном гробљу Толстојевих у селу Кочаки, које се налази поред Јасне Пољане.