Вуканово јеванђеље је, уз Мирослављево јеванђеље, најзначајнији споменик српске писмености с краја XII века. Рукопис је настао у пећини „код града Раса” последњих година XII вијека. Садржи 189 пергаментних листова, а припада типу „изборних јеванђеља” (апракоса). Иако је назив Вуканово јеванђеље одомаћен, јеванђелистар је, по свему судећи, настао по наруџби Вукановог брата, Стефана Немањића, још за живота Стефана Немање. Према запису старца Симеона, једног од писара јеванђеља, рукопис је рађен за „великославног жупана Вука(на)”. Међутим, Вуканово име писано је по брисаном, радираном месту, па се претпоставка да је ту био означен Стефан чини могућом. У прилог те претпоставке говори и наставак записа у ком се говори о Вукановој победи над Стефаном (1202. год.), „али таквим тоном који искључује Вукана као наручиоца рукописа”.
До средине XIX века рукопис се чувао на Светој гори, када га је Порфирије Успенски, заједно са једним листом Мирослављевог јеванђеља однио у Русију. Данас се налази у Публичкој библиотеци у Санкт Петербургу.
Ово је изборно јеванђеље и припада новом, Мстиславском типу (везан за руску традицију). Већина потоњих јеванђеља је овог типа. Рукопис је већим делом сачуван, недостају само мањи делови. Учествовало је 8 писара, али нису сви дали једнак допринос преписивању овог дела. У првом делу (1/6 рукописа) смењују се писари, а након тога имамо само једног − старца Симеона. Ово упућује на то да је посао почео у некој писарској радионици, а касније наставио вероватно у манастирској писарској радионици. У запису Симеон каже да је посао завршио у Пећи, у граду Расу. Пећ се односи на пећину. Рас је био утврђен град, испод њега су монашке пећине, испоснице.
Фототипско издање је из 1967. године, а издао га је Јосип Врана. Фототипско издање треба да буде као оригинал − у истом формату, баш како је оно заиста изгледало. Ово фототипско издање је у смањеном формату и друге је боје.
Писари (8) припадају различитим традицијама. Главни писар (старац Симеон) користи у великој мери лигатуре, што је одлика рашке правописне школе, као и „дебело јер”, које други писари нису имали.
Вуканово јеванђеље је преписано са два предлошка. Први предложак је знатно архаичнији и већина истраживача се слаже да је то морао бити старословенски архаични предложак. Други део је преписан са неког другог предлошка, али ту се истраживачи не слажу да ли је у питању предложак руске или македонске провенцијенције.
