Пјотр Алексејевич Лавров (рус. Пётр Алексеевич Лавров) (Јарослављ, 18. септембар 1856 – Лењинград, 24. новембар 1929) био је руски филолог, слависта и палеограф, доктор славистике. Био је професор универзитета у Петрограду и Одеси. Проучавао је старе бугарске и српске рукописе, јужнословенске језике и споменике.

Пјотр Алексејевич Лавров рођен је 18. септембра 1856. године у Јарослављу. Похађао је школу у Јарослављу. Завршио је Историјско-филолошки факултет Универзитета у Москви. Студирао је код Фјодора Ивановича Буслајева и Николаја Тихонравова. Отпутовао је 1885. године међу Јужне Словене и ту је претраживао архиве и библиотеке. По повратку 1887. године написао је и одбранио магистарски рад Петар II Петровић Његош и његов књижевни рад. Након тога постао је приватни доцент на Универзитету у Москви. Заједно са другима завршио је 1890. године Бугарско-руски речник, који је започео Александар Лавович Диверну. Докторирао је 1893. године радом Преглед гласовних и формалних особина бугарског језика. Написао је поред тога Кратку граматику српског језика и Кратку граматику бугарског језика. У манастирима Свете Горе, али и у Београду и Софији проучавао је старе бугарске и српске рукописе. Године 1899. издао је једну књигу апокрифних споменика. Године 1895. завршио је  започети рад Вукола Ундољскога: Климент, словенски епископ. Дао је да се одштампа Житије светога Наума Охридскога (1907) и Житије Методијево (1895). Године 1898. постао је  ванредни професор на Универзитету у Одеси, а 1900. године постављен је за редовног професора, најпре у Одеси, а онда и у Петрограду.

Активно је учествовао у раду Московског археолошкога друштва, чији је једно време био секретар. Учествовао је 1900. године у експедицији, коју је подузео Никодим Павлович Кондаков у Македонији. Предавао је словенске језике на Историјско-филолошком институту. Југословенску палеографију предавао је на Археолошком институту. Године 1902. боравио је у Прагу и Загребу, посебно проучавајући Шафарикове рукописе у Чешком музеју. Највише радова посветио је јужнословенским темама. Занимао се и политиком јужнословенских земаља, па је 1909. године написао Анексија Босне и Херцеговине, Балкански савез и Србија и Српско-бугарски спор око Македоније.

Дописни члан Српске краљевске академије (Академије филозофских наука) од 1906.

Владимир Иванович Ламански (рус. Владимир Иванович Ламанский) (Петроград, 26. јун / 8. јул 1833 – Петроград, 19. новембар / 2. децембар 1914) био је руски историчар, филолог и етнограф, професор универзитета у Петрограду.

Студирао је на Историјско-филолошком факултету. Написао је у свом дугом радном веку више од 160 знатнијих дјела из разних области науке. Занимао се доста руском историјом 18. и 19. века а изворе је налазио у архиви министарства вањских послова царске Русије. Рано је почео да узима учешћа у радовима етнографског одељења руског географског друштва. Интерес за разна руска питања је најавио већ 1857. године у чланку О распространении знаний в России. Године 1859. је завршио магистарску дисертацију О славянах в Малой Азии, Африке и Испании. Од 1862. до 1864. године је путовао по славенским земљама и написао низ радова (Сербия и южно-славянские провинции Австрии, Национальности итальянская и славянская в политическом и культурном отношениях), у којима је настојао да потврди и развије славенофилске идеје о одличним особинама славенског „племена” и његове просвете. Ту је развио идеју словенског уједињења под окриљем руског језика, као општег књижевног језика целог славенства. За време пута скупио је богат рукописни материјал издат у делу О некоторых славянских рукописях в Белграде, Загребе и Вене, с филологическими и историческими примечаниями (1864).

Од 1865. године је добио катедру на универзитету у Петрограду и почео је да спроводи идеју нужности славенских истраживања у интересу руске самоспознаје (Чтения о славянской истории). Током 1869. године написао је низ чланака под називом Непорешенный вопрос, у којем је изнео многа размишљања о историјском развитку старо-славенског језика, о бугарској писмености и језику 16 — 18. века, итд. Године 1870. му је објављена докторска дисертација Об историческом изучении греко-славянского мира в Европе у којој даје теорију две цивилизације: грчко-славенске и романо-германске.

Године 1875. је штампан његов рад: Видные деятели западно-славянской образованности в XV, XVI и XVII в., 1879. Новейшие памятники древне-чешского языка. Године 1883. Ламански је написао Les Secrets d’ état de Venise et les relations de la république à la fin du XV et. au XVI siè cle avec les grecs, les slaves et les turcs. Написао је и много чланака по разним стручним часописима. Био је уредник географског дела Живую Старину, а писао је и чланке из етнографије. Образовао је читаву школу слависта.

Кореспондентни члан Друштва српске словесности од 1863. године. Дописни члан Српског ученог друштва наименован љета 1864. године. Почасни члан Српске краљевске академије од новембра 1892. године.

Борис Андрејевич Успенски (рус. Борис Андреевич Успенский) рођен је у Москви 1937. године. Дипломирао је на Катедри за општу и упоредно-историјску лингвистику на Московском државном универзитету 1960. године. Докторирао је 1972. године. Од 1977. до 1992 је професор на Московском универзитету, док је у периоду од 1993. до 2009 – професор Напуљског оријенталистичког универзитета (Università degli Studi di Napoli L’Orientale). Сада jе професор и руководилац Лабораториjе за лингвистику и семиотику Националног научноистраживачког универзитета Виша школа за економиjу (Москва). Више година предавао jе у САД (Харвардски и Корнелски универзитет), у Аустриjи (универзитети у Бечу и Грацу) и Шваjцарскоj.

Редован je члан Европске академиjе наука (Academia Europaea) и Руске академиjе природних наука. Дописни члан Аустријске академије наука (Österreichische Akademie der Wissenschaften), Норвешке академије наука (Det Norske Videnskaps-Akademi). Доктор honoris causa Руског државног универзитета за хуманистику, Универзитета Константин Преславски (Бугарска), Београдског универзитета, члан је лундског Краљевског друштва за хуманистичка итраживања (Société Royal des Lettres de Lund).

Аутор је више од 600 објављених научних радова из области опште лингвистике, филологије, историје и теорије уметности, као и 18 монографија.

Олег Николајевич Трубачов (Стаљинград, 23. октобар 1930. — Москва, 9. март 2002) био је совјетски и руски лингвиста, један од водећих руских научника за етимологију словенских језика и словенске ономастике. Био је специјалиста за упоредно-историјску лингвистику, слависта, лексикограф, етимолог, доктор филолошких наука, дописни члан Академије наука СССР (1972) и академик Руске академије наука (1992). Био је муж лексикографкиње Галине Богатове.

Био је руководилац капиталних пројеката, укључујући и Етимолошки речник руског језика и Етимолошки речник словенских језика.

Крајем 20. века својим истраживањима рехабилитовао је Подунавску теорију порекла Словена (негде: Дунавско-панонску или Балканску), што је једним делом потврђено каснијим развојем генетике, палеолингвистике и археологије.

Сматран је за најистакнутијег слависту друге половине 20. века.

Никита Иљич Толстој био је совјетски и руски слависта, филолог и фолклориста, академик АН СССР-а, а потом Руске академије наука. Аутор неколико стотина радова из историје словенских књижевних језика, дијалектологије словенске, старословенског и црквенословенског језика, етнолонгвистике и лексикологије. Добио је Демидовску награду 1944. године.

Никита Иљич Толстој био је праунук Лава Толстоја, унук другог сина писца ‒ Иље Иљича Толстоја (1897 – 1970, морнаричког официра из последње класе Морског корпуса; по повратку из емиграције – доцент МГУ, аутор првог српскохрватско-руског речника у СССР-у).

Родио се у емиграцији у Југославији, ишао је у емигрантску школу, оставио је интересантне успомене из детињства и младости. Од 1941. до 1944. године учесник је партизанског покрета у Србији, а од 1944. до 1945. учествовао је у Великом отаџбинском рату у војсци Црвене армије.

Године 1945. заједно са родитељима је дошао у СССР, уписао се на Филолошки факултет МГУ (смер: бугарски језик и књижевност). Године 1954. одбранио је магистарску тезу Кратки и дуги облици придева у старословенском језику (руководилац професор С. Б. Бернштејн), а 1972. године одбранио је докторску дисертацију Оглед семантичке анализе словенске географске терминологије.

Предавао је на МГУ од 1968. године. Радио је на Институту за славистику и балканологију АН СССР-а.

Међу Толстојевим достигнућима налазе се: концепт словенске језичке ситуације и теорија хијерархијске пирамиде жанрова, у складу са којом се бирао језик текстова (врх пирамиде је био ближи црквенословенском, а подножје народном језику). Понудио је термин старословенски језик као заједнички за старо- и црквенословенски књижевни језик свих словена.

Био је оснивач етнолингвистике у совјетској науци. Изградио је сопствену етнолингвистичку научну школу, која се ослањала на велики пољски материјал, сакупљен у енциклопедијама у Полесје.

Био је иницијатор израде речника Словенске старине, обновио је часопис Жива старина.

Године 1984. био је члан-кореспондент АН СССР-а, 1987 – академик СССР-а, од 1992. до 1996. био је члан председништва Руске академије наука. Био је и инострани члан многих словенских академија.

Био је на челу Совјетског, а затим и Руског комитета слависта. Одиграо је велику улогу у успостављању међународних веза совјетске славистике после 1956. године. Био је председник управе међународног Фонда словенске писмености и словенских култура. Члан је низа владиних одбора и комисија.

Последњих година живота био је главни уредник часописа Вопросы языкознания. Раније, од 1969. до 1970. године, као одговорни секретар часописа, фактички је остварио дужност уредника.

Умро је после тешке болести у Москви 27. јуна 1996. године. Сахрањен је на породичном гробљу Толстојевих у селу Кочаки, које се налази поред Јасне Пољане.

Нестајање Катедре за славистику на многим универзитетима у Европи? – Да, на велику жалост, све је мање студената који се опредељују за изучавање српског језика и језика и културе осталих словенских народа. Пада број заинтересованих за поменуте катедре и тако долази до укидања истих на универзитетима широм Европе. На универзитетима у Москви ове катедре још увек „живе”.

Јако је тежак и исцрпан посао пронаћи све потребне податке, с обзиром на то да податке добијамо на изворном језику, али, уз доста труда, може се завршити успешно. Поделићу са вама информације које сам успела да прикупим захваљујући Евегенији Патаракиној, проф. Филолошког факултета у Београду, управо на Катедри за славистику, Екатерини Јакушкиној, проф. МГУ, такође на Катедри за славистику, и њеним студентима.

Московски државни универзитет М. В. Ломоносов

Московски државни универзитет (МГУ) је највећи и најстарији универзитет у Русији. Основан је 1755. године. Према подацима из 2004. године, имао је око 4000 запослених који су подучавали око 31.000 студената. Тренутни ректор универзитета је професор математике Виктор Антонович Садовничи.

КАТЕДРА ЗА СЛАВИСТИКУ НА ФИЛОЛОШКОМ ФАКУЛТЕТУ

Данас на овом универзитету постоји Катедра за славистику. Конкретно за српски језик постоји велико интересовање међу русистима.

Тренутно 11 студената студира српски језик као главни (прва и трећа година). Око 15 студената изучава српски као други словенски језик, а постоји одређен број студената русистике којима је српски језик изборни.

Сви студенти прве године имају предмет Увод у словенску филологију. Од друге године студенти се опредељују за лингвистику или књижевност и у складу са тим слушају предавања. Тако у четвртој години лингвисти имају предмет Упоредна граматика словенских језика, а на смеру за књижевност слушају предавање Теорије књижевности.

Сви студенти катедре за славистику имају предмет Теорија превода, у оквиру којег постоји конкурс за најбољи превод у стиховима или прози са изворног језика на руски.

Такође су студентима организована путовања, односно постоје размене у трајању од једног семестра или дуже, а све у циљу потпуног упознавања језика или културе неког народа. Организују се Словенске вечери, када студенти рецитују разне песме, говоре текстове или глуме. Сваке године се слави Дан словенске писмености, а у априлу Дан науке.

ПРЕДАВАЧИ

Тренутно је на катедри 7 професора, 13 доцента и 3 виша предавача.

Састав катедре:

Анањева Наталија Јевгењевна – доктор филолошких наука, професор и шеф катедре за пољски језик

Адељгејм Ирина Јевгењевна – доктор филолошких наука, доцент, професор пољске књижевности

Белова Марија Николајевна – професор бугарског језика, доцент

Васиљева Валерија Фјодоровна – доктор филолошких наука, професор чешког језика (граматика и лексикологија)

Верижникова Елена Владимировна – доцент, македонски језик

Варабјова Нина Викторовна – виши предавач, чешки језик

Жук Светлана Алексејевна – виши предавач, српскохрватски језик

Изотов Андреј Иванович – доктор филолошких наука, професор чешког језика (историја и дијалектологија)

Карцева Зоја Ивановна – доцент, бугарски језик (књижевност и култура)

Клементјев Сергеј Васиљевич – доцент, пољски језик (књижевност и култура)

Ковтун Елена Николајевна – доктор филолошких наука, чешки језик (књижевност и култура)

Тихомирова Татјана Сергејевна – доцент, пољски језик (граматика)

Тиртова Галина Павловна – доцент, српскохрватски језик (граматика), теорија превода

Усикова Рина Павловна – доктор филолошких наука, македонски језик (граматика, лексикографија, историја македонског књижевног језика)

Шешкен Ала Генадевна – доктор филолошких наука, македонски језик (књижевност и култура), бугарски језик (књижевност)

Лешкова Олга Олдржиховна – доцент, пољски језик (граматика и лексикологија)

Лифанов Константин Васиљевич – доктор филолошких наука, професор, словачки језик (граматика, историја и дијалектологија)

Машкова Ала Германовна – доктор филолошких наука, шеф секције за словенску књижевност, професор, словачки језик (словачка књижевност и култура)

Мешерјаков Сергеј Николајевич – доцент, српска и хрватска књижевност, култура Србије, Црне Горе, Хрватске и Босне и Херцеговине

Новикова Ана Степановна – доцент, старословенски језик

Остапчук Оксана Александровна – доцент, украјински језик

Плотникова Олга Сергејевна – доцент, словеначки језик (граматика, историја и дијалектологија)

Ржаникова Олга Александровна – доцент, бугарски језик (граматика, историја и дијалектологија), методика предавања страних језика

Старикова Надежда Николајевна – доктор филолошких наука, доцент

Тимоњина Елена Васиљевна – виши предавач, бугарски језик (граматика)

Јакушкина Екатерина Ивановна – доцент, српскохрватски језик

Страни лектори:

• Бонка Даскалова, Бугарска

• Ружена Генкрихова, Чешка

• Мартин Браксаторис, Словачка

• Слободан Кадић, Хрватска

• Магда Лојк, Словенија

• Марта Флис, Пољска

• Милица Бјелогрлић, Србија

• Дејан Митевски, Македонија

БИОГРАФИЈЕ

Наталија Јевгењевна Анањева

Полонист, лингвиста, доктор, професор Филолошког факултета, шеф катедре за славистику. Рођена је 10. децембра 1946. у Москви .

Дипломирала је на Катедри за славистику Филолошког факултета Московског државног универзитета (1970). Од 1973. до 1976. године радила је на Катедри за славистику као професор пољског језика.

Аутор је више од 200 публикација, укључујући уџбеник Историја и дијалекотологија пољског језика. Један је од аутора колективног рада Словенска морфофонологија (1987), такође и један од аутора уџбеника Пољски језик у школи (1994).

Године 2001. одбранила је докторску дисертацију на тему Префиксални глаголи у старопољском језику ( XIV – XV век) и у савременим пољским дијалектима .

Најзначајнија публикација на ову тему јој је Проблеми компаративне анализе префиксалних глагола у древном језику (старопољском, старочешком и староруском језику) у колективној монографији.

Члан је међународног удружења пољских и страних предавача пољске културе и пољског као страног језика „Бристол” (1998). Добитница је многобројних награда и сертификата за свој рад. Године 2012. добила је медаљу „Пољска – Исток” са дипломом почасне награде друштва.

Ирина Јевгењевна Аделгејм

Рођена је 29. јула 1971. године у Москви. Године 1992. дипломирала је на Катедри за славистику на Филолошком факултету МГУ. Докторску дисертацију на тему Поетика младе пољске прозе деведесетих година XX века одбранила је 2005. године. Специјалиста је за пољску књижевност XX века и новију пољску књижевност. Такође је и преводилац са српског и пољског језика. Разрадила је концепцију „психолошког језика”, највише изражену у монографији. Њен рад је такође посвећен проблемима пољског романтизма, позитивизма, пољском позоришту и питању теорије превода.

Марија Николајевна Белова

Рођена је 26. октобра 1980. године. Студирала је бугарски језик од 1998. до 2003. године на Катедри за славистику на Филолошком факултету МГУ. Од 2003. до 2006. године студирала је на постдипломским студијама на истој катедри. У јуну 2008. године одбранила је докторску дисертацију на тему Формирање глагола у бугарском књижевном језику XIV-XV . Сада је професор бугарског језика на Катедри за славистику.

Васиљева Валерија Фјодоровна

Фјодоровна је бохемиста, лингвиста, доктор филолошких наука и професор. Рођена је 10. јуна 1939. године у Москви. Године 1965. завршила је Филолошки факултет МГУ. Године 1975. одбранила је свој рад на тему Именице плуралија тантум у савременом чешком језику, а докторат 1999. године. На Катедри за славистику ради од 1965. године, а професор је од 2000. Аутор је неколико десетина научних публикација, а такође и један од аутора уџбеника Чешки језик (1990).

Варабјова Нина Викторовна

Бохемиста, лингвиста, виши предавач, Године 1982. завршила је Филололошки факултет МГУ, а на Катедри за славистику ради од 1990. године. Предаје разговорни чешки језик.

Члан је међународног Удружења предавача чешког језика као страног. Преводи уметничку књижевност и издала је зборник превода Пола сата за Сократа (2008).

Жук Светлана Алексејевна

Професор спрскохрватског језика на Kатедри за славистику Филолошког факултета МГУ је од 1995. године.

Јакушкина Екатерина Ивановна

Екатерина Ивановна рођена је 29. августа 1977. године у Москви. Завршила је Филололошки факултет МГУ на одељењу за славистику 1999. године. Њена интересовања су усмерена ка словенској етнолингвистици, словенској лексикологији и српској лексикографији. Од 2005. године ради као професор говорног српског језика на Катедри за славистику. Аутор је више од 40 публикација. Неке од њих су:

Српска дијалекатска лексикографија (2002)

Традиционална филозофија греха у јужнословенским дијалектима (искуство семантичке реконструкције) (2004)

Јужнословенска етнокултурна лексика турског порекла

Тиртова Галина Павловна

Рођена је 6. јануара 1949. године у Харкову. Завршила је Филолошки факултет МГУ на Катедри за славистику 1972. године. Од 1975. до 1993. радила је на Државном универзитету Ивана Франка у Лавову. Од 1993. ради на МГУ. Интересовања су јој везана за српски језик и теорију превода. Аутор је више од 20 научних публикација.

Машерјаков Сергеј Николајевич

Рођен је 8. маја 1954. године. Завршио је Филолошки факултет у Београду (српскохрватски језик и југословенску књижевност) 1977. године и Филолошки факултет МГУ (руски језик и књижевност) 1978. године.

На Катедри за славистику ради од 1979, а доцент је од 1997. године. Интересовања су му везана за српски роман у другој половини XX века.

ИЗДАНИЯ ПОСЛЕДНИХ ЛЕТ

– последња издања –

2014.

Изотов А. И: Чешко-руски и руско-чешки речник: око 40.000 речи и израза, треће исправљено и допуњено издање.

2012.

Изотов А. И: Нови чешко-руски речник: око 100.000 речи и израза; 2012–2014.

Изотов А. И: Чешко-руски и руско-чешки речник: око 40.000 речи и израза, друго исправљено и допуњено издање.

2009.

Анањева Н. Е: Историја и дијалектологија пољског језика. Треће, исправљено издање.

Изотов А. И:. Руско-чешки разговорник. Четврто издање.

2008.

Ањева Н. Е: Кратки преглед историје синтаксе пољског језика

Изотов А. И: Наставни чешко-руски речник

Изотов А. И: Руско-чешки разговорник. Треће издање .

Изотов А. И: Чешки језик: Уџбеник за самостално учење, за почетнике. Осмо издање.

Мешерјаков С. Н: Српски историјски роман 1970-их година

ИНСТИТУТ ЗА ИСТОРИЈУ И ФИЛОЛОГИЈУ

РГГУ

Московски јавни универзитет, основан 1908. године на иницијативу Алфонса Леновича Шавинског, играо је посебну улогу у руском образовању. Био је центар културе све до 1918. године.

Московски државни институт основан је 1930. године као центар за припрему архивиста. Спојени су 1991. године у РГГУ.

Предавачи на Катедри за славистику су:

 Зубкова Оксана Николајевна

 Ковтун Елена Николајевна

 Караљкова Полина Владимировна

 Мароз Андреј Борисович

 Пољаков Дмитриј Кирилович

 Скорвид Сергеј Сергејевич

 Хазанова Маргарита Игоревна

 Цимбејев Константин Николајевна

 Чарскиј Вјачеслав Владимирович

РГГУ је у сарадњи са:

 Одељењем за филологију на Карловом универзитету у Прагу

 Катедром за славистику Филозофског факултета Остравског универзитета

 Институтом словенске филологије Филолошког факултета Јагелонског универзитета у Кракову

 Задарским универзитетом

 Универзитетом Париса Лодрона у Салцзбургу

МГИМО

Српски језик (раније српскохрватски) као страни изучава се на МГИМО већ деценијама. Постоји велики број некадашњих студената овог универзитета који сада успешно примењују своја знања из области дипломатије, економије, права или новинарства. Дакле, ово није факултет филолошких наука. Језик се на МГИМО студира више као инструмент у дипломатији, иако има и научних истраживања. Након две године основних студија, студенти се усмеравају према струци и тако изучавају „стручни српски” према профилу факултета.

Аутор 58 научних и образовних радова који обухватају низ тема о српском језику и књижевности је Галина Георгијевна Тјапко.

ЗАКЉУЧАК

Из наведеног садржаја закључујемо да су словенски језици, а међу њима и српски, још увек у одређеној мери присутни на универзитетима у Москви, како на филолошким тако и на стручним факултетима. Постоји велики број публикација везаних за управо ову сферу научног истраживања. Неке од њих су наведене у тексту. Улива наду сазнање да још увек постоје млади људи који се опредељују за баш ове језике, који увиђају њихову лепоту и значај.

Заиста је доста времена потребно да се, пре свега, информације прикупе, потом преведу и сместе у пар страна рада. Како сам и почела, завршићу са напоменом да ми је највећу помоћ пружила проф. Јакушкина Екатерина Ивановна, која је поделила са мном своја досадашња искуства, пружила ми основне информације и упутила како да наставим са истраживањем.

 

 

(24. 5 / 5. 6. 1846 – 12 / 25. 12. 1908)

Антон Семјонович Будилович (рус. Антон Семенович Будилович) (Комотово, 24. мај / 5. јун 1846 – Петроград, 12/25. децембар 1908) био jе руски историчар, филолог и публициста, доктор словенске филологије и професор универзитета (Варшава).

Студирао је у Петрограду, а по окончању студија је путовао по словенским земљама тадашњег Аустријског царства. Био је затим професор у Историјско-филолошком институту. Кад је постао доктор словенске филологије, радио је као професор руског и црквенословенског језика у Варшави. Ту је доцније био и декан Историјско-филолошког факултета.

Написао је: Об ученой деятельности Ломоносова по естествознанию и филологии (СПб. 1869); Ломоносов, как писатель. Сборник материалов для рассмотрения авторской деятельности Ломоносова (СПб. 1871); Исследование языка древнеславянского перевода 13 слов Григория Богослова по рукописи Имп. Публичной Библиотеки XI века (СПб. 1871); XIII слов Григория Богослова в древнеславянском переводе по рукописи Имп. Публичной Библиотеки XI века (СПб. 1875); Анализ составных частей славянского слова с морфологической точки зрения (Киев 1877 — основе славенске морфологије, по радовима Миклошича); Первобытные славяне в их языке, быте и понятиях по данным лексикальным. Исследования в области лингвистической палеонтологии славян (ч. 1, Киев 1878); Начертание церковно-славянской грамматики применительно к общей теории русского и друг. родственных языков (Варшава 1883); Учебник церковно-славянск. яз. для средних учебных заведений (Варшава 1883); Обзор областей западного и южного славянства со включением червонно-русских в орографическом и гидрографическом отношениях (СПб.1886); Об образовании общих языков древней в новой Европы (Варшава 1890) и др.

Био је уредник зборника Мефодиевский юбилейный сборник, изданный Имп. Варшавским университетом к 11-му мая 1885 года (Варшава 1885). У том зборнику је објављен велики чланак Несколько мыслей о греко-славянском характере деятельности св. Кирилла и Мефодия (издано и посебно).

Написао је и О литературном единстве славян, а посебно је издан и немачки превод (Ueber die litterarische Einheit der Slaven, СПб. 1879). У том дјелу је Будилович иступио као велики поборник словенског јединства и предложио је за будући литературни језик руски, којим је тада говорило 2/3 Славена и који, по његовом мишљењу, стоји у непосредној вези са црквенославенским језиком. Исто је примио к срцу ствар словенске узајамности и о томе пише у чланцима: Несколько данных и замечаний из области общественной и экономической статистики Чехии, Моравии и Силезии в последние годы (Славянский Сборник, т. 1, СПб. 1875) и Очерки из сербской истории. У другом чланку аутор указује на историјске руско-српске везе.

 

(2 / 14. 1. 1848 – 3. 10. 1914)

Филип Фјодорович Фортунатов (рођен 2 / 14. јануара 1848. у Вологди, а преминуо 20. септембра / 3. октобра 1914. у Косалми под Петрозаводском) био је руски лингвиста, професор, члан руске Академије наука (од 1902), и такође, оснивач московске формалне (фортунатовске) лингвистичке школе.

Један је од најзначајнијих лингвиста пре-револуционарног времена Русије, бавио се индоаријским, балтичким и словенским језицима, граматичком теоријом, као и опширним педагошким делатностима.

Прихватао је и развијао, као и многи његови савременици, тезу познатог немачког индоевропеисте прошлога века, Августа Шлајхера – творца теорије језичког родословног стабла и представника биолошког натурализма у лингвистици.

Теза коју је Фортунатов прихватио објашњава да је после распада индоевропске језичке заједнице постојао период балто-словенског језика, који називају и балто-словенским језичким јединством. Ф. Ф. Фортунатов, А. А. Шахматов, Ј. Розвадовски, Ј. Отрембски, Р. Траутман и др. прихватили су ту тезу и развијали је, оснажујући је новом аргументацијом или коригујући у неким појединостима раније изнету аргументацију.

 

 

 

.