Кругу косовских писаца, али не само њему, припада и сам деспот Стефан Лазаревић. Он је заштитник уметности и књижевног стварања у својој земљи, као што је и ктитор храмова. Летописи говоре о томе да је Стефан преводио и са грчког. Важнија су Стефанова оригинална дела. Косовским списма припада један плач, Надгробно ридање над кнезом Лазарем, који је можда Стефанов, али је од целог текста сачуван у једном рукопису, из XV века, само почетак.
Поуздано је Стефанов састав Натпис на стубу косовском, по жанру епитаф (надгробни натпис), спомен – обележје места колективне погибије српске и турске војске на Косову пољу, које се тамо, на мраморном стубу, налазило још у другој половини XV века. Стефан га је написао и поставио 1400. или 1404. године када се бавио на Косову. Заснован на апостофи, у којој се споменик као жив сведок обраћа путнику и пролазнику, драматичан, херојски по интонацији, овај тескст у свечаном ретроском казивању, у ритамским низовима или стиховима, приповеда о Косовском боју, о судару војске и погибије, о витешком подвигу и мученичкој жртви кнеза Лазара, ,,великог самодршца, чуда земаљског и риге српске“.
Стефан је познатији као писац једног другог књижевног састава, Слово љубве. То је песничка посланица, писмо, чији је текст рашчлањен у одређене ритамске низове и целине. Почетна слова свих десет строфа, колико их је у овом саставу, повезују се у акростих ,,слово љубве“ (реч о љубави). Написао негде у првој деценији XV века (1404. или 1409.), Слово је својом поетиком, мада на темељима епистоларног жанра-као образац за писање писма , изашло из оквира стандардне епистоларне књижевности свог доба. Оно је по својој правој природи лирска песма, по теми и карактеру – једна ведра химна о духовној љубави и љубави уопште, која ,,добродетељ превазиђе сваку“. По изразу дискретна, недоречена, сва у наговештају и наслућивању, по идејама заснована на библијским мотивима јовановских, псаламских и павловских размишљања о љубави, она претпоставља вискоу књижевну култру не само свог ауторанего и оне средине којој је намењена.
Ново за српску средњовенковну књижевност у Слову љубве је одживљај природе, у којем као да се слути ренесанса. Ипак, нема начелне супротности између песничког духа којим су прожетадела Стефана Лазаревића и традиционалне српске књижевности средњег века. Идејно и поетско јединство читаве српске књижевности од десетог до петнаестог века није нарушено делима деспота Стефана, још мање – Јефимије или Данила Бањског. Ова, такозвана ,,дворкса“ књижевност припада истом духовном и културном кругу коме и остали писци на преласку из XIV у XV век. Средњовековна култура Србије испуњава се, само, својим садржајима, развија своју природу жанровску разноликост, али чува свој дотадашњи идентитет, не постаје нешто битно друкчије и сасвим ново. Световног има – као што га је било и раније, али је оно у складу са црквеним. У којој ће мери бити узражен световни, а којој црквени моменат, зависи од књижевног рода, од жанра у којем се дело пише.