Сремски Карловци

Увод

Књижевна дела нам помажу да упознамо живот, људе и себе.

Људи кажу да си богат онолико колико си књига прочитао. У данашњем свету науке и технологије, компјутера и мобилних телефона, све мање пажње посвећујемо књижевним делима, притом не знајући колико губимо. Често сам се чудила људима кад кажу да им се не свиђа нека серија или филм и да је књига по којој су они рађени много боља. Како може бити боље нешто што читаш од нечега што гледаш? Прочитала сам једну такву књигу и уверила се колико су људи у праву. Читајући сваку следећу, схватила сам колико тога новог учим и сазнајем. Из њих упознајем живот и ценим све оно што имам. Довољно ми је и мало да бих била срећна и да бих то могла да поделим са другима. Из књижевних дела можемо научити да у животу није све мед и млеко и да се за своје место под Сунцем треба борити. И када нам је најтеже, увек постоји нада и неко коме је можда још теже него нама. Читајући, упознајемо људе из своје околине, упоређујући их са ликовима из прочитаних дела. Проналазимо им добре и лоше особине, водећи се управо оним што смо прочитали и то неретко буде драгоцено искуство… Ипак мислим да нам књижевна дела највише помажу да упознамо себе. Да признамо и можда савладамо своје страхове, да се отворимо и некоме поклонимо срце, да некоме кажемо шта мислимо… Кроз њих можемо да видимо колико смо јаки или рањиви, колико способни и паметни, често колико лаковерни и глупи. Кроз књижевно дело можемо упознати себе, своје могућности и недостатке, али исто тако и све оно што није добро код нас, можемо отклонити и касније будемо бољи људи.

Бранко Радичевић

Бранко Радичевић (28. март 1824 –1. јул 1853) је био српски романтичарски песник. Био је редак таленат који је уз Ђуру Даничића био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења чистог народног језика у српску поезију. Написао је свега педесет четири лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Култ Бранка Радичевића је јединствен у српској поезији и шире. Бранко Радичевић је поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића био најзначајнији песник српског романтизма. У спомен на песничку заоставштину Бранка Радичевића сваке јесени на Стражилову, у Сремским Карловцима и Новом Саду одржава се манифестација Бранково коло.

Слика 1. Бранко Радичевић

Биографија

Бранко Радичевић је рођен у Броду на Сави 28. марта 1824. године.

Крајем седамнаестог века, Радичевићи су, у великој сеоби, дошли у Срем, у Бољевце. Бранков чукундеда Јефта пореклом је из крагујевачког округа. У Бољевцима живе и Бранкови прадеда Ђорђе и деда Стеван који, крстарећи Сремом, понајвише се задржава и у Купинову и Кленку, а затим у Земуну и Вршцу, одакле се доселио у Брод на Сави.

Бранко по оцу води порекло из Новог Сада, старином из старе српске Зете, па се породица због турског насиља селила преко Котора и Будве у Славонију.

Бранков отац Теодор оженио се Ружом Михајловић, ћерком богатог вуковарског трговца Јанка Михајловића, маја 1822. године. Бранко је рођен у Славонском Броду уочи светог Алексија по којем, на крштењу сутрадан, добија име. Касније, у Бечу, пред излазак његове прве књиге песама, он ће са грчког језика превести своје име на српски – Бранко.

Бранко је имао брата Стевана и сестру Амалију, која је умрла у другој години живота. Када му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим следбеником Ђуром Даничићем. Бранков отац, Теодор, био је чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са немачког језика Шилеровог „Виљема Тела“.

Породица му се 1830. године преселила у Земун, где је Бранко завршио пет разреда српске (1830—1832) и немачке (1832—1835) основне школе. Гимназију у Сремским Карловцима је уписао 1836. У Сремским Карловцима борави до 1841. године. Најбољи је ђак, има калиграфски рукопис, прави најбољи хербаријум од биљака са Стражилова, никад није батинан у школи. Своју прву песму, у облику школског састава, пише на немачком језику у Гимназији. Знао је немачки, латински, грчки, чешки и словачки. У Темишвару, где му је данас сахрањен брат Стеван, борави од 1841. до 1843. године. Сремски Карловци и оближње Стражилово су имали велики утицај на Бранкова каснија дела, од којих је најпознатије „Ђачки растанак“, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Карловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару.

Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета.

Прву књигу песама је објавио у Бечу 1847. године, на чистом народном језику у духу модерног европског романтичарског песништва. Исте године су објављени и Вуков превод Новог завета, Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ и Његошев „Горски вијенац“, тако да се та година сматра годином незваничне Вукове победе.

Због револуције која је захватила Хабзбуршку монархију, Радичевић је напустио Беч и живео је по разним местима у Срему. Слава коју су му донеле прве песме била је велика и у Кнежевини Србији, у коју је неколико пута долазио. У страху да његово присуство не изазове немире међу великошколском омладином, власти су га протерале из Београда.

Касније, болестан од туберкулозе, добивши стипендију кнеза Михаила, три године пред смрт, уписује медицину 1849. године мислећи да ће сам себе излечити. Бранко Радичевић је писао љубавне и родољубиве песме. Када се разболео, почео је да пише тужне песме (елегију) и године 1851. је објавио још једну збирку песама.

Радичевић је преминуо 1. јула 1853. године у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Имао је 29 година, а сахрањен је бечком гробљу Светог Марка. Постхумно збирку песама је објавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила песникову жељу и године 1883. пренела је његове остатке из Беча на Стражилово. Двe гoдинe пoтoм пoдигнут je пирaмидaлни спoмeник нa Стрaжилoву, кojи je кoнструисao бeoгрaдски aрхитeктa, рoдoм из Бaнaтa, Свeтoзaр Ивaчкoвић.

По њему се зову тргови у Сремским Карловцима и Земуну. Имао је подигнут споменик у Славонском Броду 1984. године.

Слика 2. Бранков споменик на Стражилову

О Бранку из сећења Мине Вукомановић Караџић

Несталан, као што су обично ђенијалне нарави, бјеше и Бранко, а особито кад је долазило до избора чега да се лати. Данас је с одушевљењем учио медицину, сјутра опет коју апстрактну науку. Данас би нам озбиљно рекао да ће се настанити у Црној Гори, а већ сјутра путује по Средњој Африци – пење се на Ливан – плови по Нилу итд. Па исто тако и сада, у пошљедњим тренутима живота – бјеше у њему сазрела мисао да остави медицину, да се баци на вјештину и да постане сликар. Најприје хтједе у Млетке ради здравља, па онда у Рим да учи. „Доста је мени двије године па да премашим Рубенса” – рећи ће с таквијем поуздањем да му човјек мораде вјеровати. Необузданом, гигантском духу његовом бјеше још мало, те наже опет новијем смјером да ствара, да се и ту уздигне до небескијех висина. – Ко би то могао одмјерити: може бити да би Бранко и ту далеко дотјерао.

Али не бјеше суђено да му се оствари тај пошљедњи идеал његовијех жеља. Италије није могао видјети. Досада му је бôља подгризала живот потајно и полако, а сада му позли на један мах тако да већ бјеше на измаку. Након тешка боловања предигне се и опет, али како? Потајна грозница циједила му је живот непрестанце, и тада се видјело да му нема лијека. Ходаше, истина, и долажаше Вуку на договор, али сваки дан све слабији. Вук му савјетоваше да се пресели у болницу. Тамо ће му се о трошку кнежеву спремити згодна соба, тамо ће га дворити двије вјеште нудиље, а тамо ће имати свега што му по наредби првијех бечкијех љекара буде ваљало за исцјељење. С тужнијем осмијехом пристане Бранко и на то, те се пресели у болницу.

Слика 3. Мина Вукомановић Караџић

Ђуро Даничић о Бранку

Мени се све чини да ће се ова (1847) година спомињати у српској књижевности, истина не као лијеп данак у години, али – ако да Бог – као освитак томе лијепоме данку. Ово сам почео слутити како сам чуо за “Нови Завјет” да се спрема својијем истинитијем видјелом и Србина да обасја. И заиста се моја слутња све више навршује, јер досад различне прилике, и лијепе и доста их, пролетјеше више Срба по небу ведроме. Ја нијесам сад доколан да ти их овдје све набрајам; ако нијеси спавао, ти си их видио, а ако си спавао, мучи се сад и распитуј, не био се лијенити. Али ћу ти једну такву прилику казати коју ми овдје од неколико дана гледамо, а код вас се још не види. Та је прилика: Песме Бранка Радичевића. Ја мислим да до данас није ниједан учени Србин овако пјевао као овај Радичевић, а он пјева онако како треба Србин књижевник да пјева. Осим тога, у овој се књизи на неколико мјеста ударила права наша срећа са несрећом нашом, прави напредак наш са нашом погибли. – Још је у књизи овој језик као суза, чист. Истина, још их је мало, врло мало, који овако мисле и раде као овај Радичевић, али “не бој се мало стадо, јер би воља оца небескога да ти да царство.”

Слика 4. Ђуро Даничић

Дела

Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи део својих песама, као што су „Кад млидија’ умрети“ или „Ђачки растанак“, Радичевић је писао као елегије. У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевића прва збирка песама је доказала да се и на народном језику могу испевати уметничке песме.

Најпознатије Радичевићево дело је поема Ђачки растанак, у којој је опевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке. Елегија „Кад млидија’ умрети“, објављена после Радичевићеве смрти, једна је од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт.

Поред лирских песама, љубав према народној поезији упутила је Радичевића и на писање епских песама. Две епске песме изашле су 1851. као друга збирка песама. Остале необјављене песме су издане у збирци из 1862. Бранко Радичевић се првенствено угледао на народну десетерачку песму и местимично на Џорџа Бајрона, али није успео да створи озбиљнија уметничка дела, па његов рад није доживео славу његових лирских песама.

Као присталица Вукових схватања, Радичевић је написао алегорично-сатиричну песму „Пут“, уперену против псеудокласичарске поезије и старог књижевног језика. У првом делу песме Радичевић исмева највећег Вуковог противника Јована Хаџића, а у другом делу песме се величају реформе Вука Караџића.

Прва варијанта „Ђачког растанка“ коју је Бранко написао на немачком језику као ученик Карловачке гимназије

Сунце љуби вршак брега, стадо тражи преноћиште, златна буба лист; сјајна коса не сјакти више; осим мојих груди све радосно дише.
О Хелиосу, не спуштај кола(!) да обухватим погледом драго место, да се милим местом још једном насладим. Јер ујутро ја путујем у туђину, и твој златни зрак ће притиснути ватрен пољубац на мене далеко одавде.
Збогом, збогом, мили граде, у коме се Србин уме на крилима на Хеликон да вине! Збогом, бреже, што ово место, Карловце у земљи сремској, то станиште муза, као мати сина притискаш на груди.
Збогом, Дунаве, реко лепа, који ноге овог слатког места запљускујеш сребрним таласом! Збогом, о реко, у чијим сам валовима често расхлађивао жар свог тела и често се, брзином муње, преко чистоте твог зрцала клизао у чуну.

(Превео Милан Кашанин)

Део песме „Ђачки растанак“

„Ој Карловци место моје драго,
Ко детенце дошао сам амо,
Игра беше једино ми благо,
Слатко зва` ја мед и смокву само.
Дете мало – голушаво тиче,
Дође тиче па се ту навиче,
Овде овде де криоце мало
Први пут је сретно огледало,
Испочетка од гране до гране,
Од дрвета једног до другога,
Док је могло крила своја лака
Небу дићи тамо под облака.
Под небо се диго тић и сада,
Ал` весео није ко некада,
Гледа дôле, реку, врело, луга,
Дрва, жбуне, горе и врлети,
Па му с` чине до толико друга,
Са толико успомена свети`,
С киме дане прелепо пробави,
Па и` сада мора да остави.
Тешко му се тешко раставити,
Али шта ће када мора бити.
За њи` срце њему младо туче,
Али нешто на далеко вуче,
Он не може више одолети,
Па се вине и у свет полети.
Ој Карловци лепо л` живе` туде,
Ал` што мора бити нека буде,
Та и мене нешто даље вуче,
Ево пружам свога раја кључе.
Па када би` имо каку жељу,
Једну б` имо само али вељу,
Кад би тако смањао се туди
Да те могу притиснут` на груди,
Та на груди и на своја уста –
Ох жељице ала си ми пуста!
Лака песмо оди ми у помоћ,
Јера ено већ је близу поноћ,
Де пригрли песмо, моја снаго,
Па ижљуби све мило и драго!“

Слика 5. Насловна страна књиге „Ђачки растанак“ из 2014. године

Утицаји на стваралаштво Бранка Радичевића

Народна поезија,
Немачки романтичари (Хајне, Гете, Шилер, Уланд),
Бајрон (говорио је како ће надићи и самог Бајрона) и
Грађанска лирика 18. века.

Када је реч о грађанској лирици, треба нагласити да је она, својом реалношћу и необузданим начином испољавања љубавних осечања, највише утицала на лирско певање Бранка Радичевића. То је поезија коју су стварали грађански слојеви – занатлије и трговци, која је постојала само у рукописима и зборницима. Она није била у јакој вези са лирским народним песмама и представљала је особито певање појединца. Изражавала је интимни живот, најчешће рубавна, родољубива и религиозна осећања. Осећања су изношена на јединствен и непосредан начин. Као таква, грађанска лирика је чинила прелаз од народног ка уметничком песништву. Њен ритам је слобода изражавања осећања највише су одговарали Бранковој несташној и неукротивој природи.

Писао је:

Љубавне песме („Девојка на студенцу“),
Елегичне („Једна драга“, „Кад младија` умрети“, „Туга и опомена“),
Описне („Путник на уранку“),
Сатиричну лирику („Гојко“, „Урош“, „Хајдуков гроб“) и
Песме („Ђачки растанак“, „Луди Бранко“).

Збирке песама

Песме I (1847)
Песме II (1851)
Песме III (1862, постхумно)

Награде и установе назване по Бренку Радичевићу

Слика 6. Стари изглед зграде Народне библиотеке „Бранко Радичевић“ у Дервенти

Слика 7. Модеран изглед зграде Народне библиотеке „Бранко Радичевић“ у Дервенти

Бранкова награда

Бранкова награда се додељује аутору за најбољу прву песничку књигу објављену на српском језику. Аутор мора имати до 30 година, а награду додељује Друштво књижевника Војводине.

Добитници Бранкове награде:

1954. Васко Попа
1955. Гордана Тодоровић
1956. Павле Угринов и Александар Тишма
1957. Борислав Радовић
1960. Душко Трифуновић
1966. Тијана Крагујевић и Раде Томић
1967. Тито Билопавловић
1968. Рајко Петров Ного
1969. Раша Ливада
1970. Нада Шербан и Марко Вешовић
1971. Љубивоје Ршумовић
1972. Мирослав Максимовић
1973. Зоран Бундало
1974. Станоје Макрагић
1975. Звонимир Хусић
1976. Бранислав Милановић
1977. Милорад Грујић
1978. Миле Стојић
1979. Владмир Копицл и Бранко Малеш
1980. Рефик Личина
1981. Немања Митровић
1982. Васа Павковић
1983. Нина Живанчевић
1984. Дражен Катунарић
1985. Ђорђе Нешић
1986. Срђан Драгојевић
1987. Александар Лукић и Ото Хорват
1988. Радмило Ђуровић
1989. Селим Арнаут
1990. Драган Јовановић Данилов
1991. Зоран Ћирић и Ненад Шапоња
1992. Јелена Маринков
1993. Ненад Јовановић
1994. Ана Ристовић
1996. Дејан Алексић и Драгица Ђурић
1998. Петар Микорадовић и Миша Пасујевић
2000. Сандра Нешић
2001. Јелена Радовановић
2002. Јован Поповић
2003. Бранимир Бојић
2004. Ивана Велимирац
2005. Радомир Д. Митрић
2006. Никола Ђуран
2007. Драган Радованчевић
2008. Дане Комљен
2009. Маја Солар
2010. Бранислав Живановић

Занимљивости

Статуа Бранка Радичевића

Слика 8. Статуа Бранка Радичевића на Стражилову

Познати стихови Бранка Радичевића

Бранко Радичевић, један од највећих песника српског романтизма, био је заљубљен у ћерку Вука Караџића, Мину Караџић. Његови стихови „Певам дању, певам ноћу“ који одају његова осећања, записани су 1847. у Минином споменару. Ову песму је 1977. године отпевао Здравко Чолић.

МИНИ КАРАЏИЋ У СПОМЕНИЦУ

Певам дању, певам ноћу,
Певам, селе, што год хоћу:
И што хоћу, то и могу,
Само једно још не могу:
Да запевам гласовито,
Гласовито, силовито,
Да те дигнем са земљице,
Да те метнем међ` звездице.
Кад си звезда, селе моја,
Да си међу звездицама,
Међу својим, селе моја,
Милим сестрицама.

Слика 9. Бранко Радичевић и Мина Караџић

Бранково коло

Бранково коло је културна институција (издавачка кућа) настала као својеврсна песничка задужбина Бранка Радичевића коју карактерише септембарска манифестација у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду. Лист за забаву, поуку и књижевност под истим именом Бранково коло излазио је на прелому 19. и 20. века у Сремским Карловцима. Издавачка кућа Бранково коло данас чува успомену на Бранка Радичевића и његово дело, дајући печат Сремским Карловцима, месту јединственом у српској култури, негујући креативни однос према баштини, али и према савременим нашим и светским духовним вредностима и окупља песнике млађе и старије генерације, афирмисане ауторе као и оне чије песничке првенце објављује. Институција окупља и ствараоце из драмске, ликовне и музичке уметности, те филозофије и духовности уопште. Једно од капиталних издања Бранковог кола јесте Антологија српске поезије, Ненада Грујичића (од Радичевића до данас) објављена 2012. године.

Слика 10.

Бранково коло има две манифестације годишње: Пролећње Бранкове дане од 4. до 28. марта, дана рођења Бранка Радичевића, и септембарску манифестацију „Бранково коло“, приликом које се додељује награда Стражилово за најбољу песничку књигу у издању Бранковог кола, одржава песнички митинг, филозофски симпозијум, песничке радионице и књижевне вечери. У пролеће се додељује реномирана награда Печат вароши сремскокарловачке.

КУД „Бранко Радичевић“

Слика 11. КУД „Бранко Радичевић“ из Земуна, основан 31. маја 1921. Године

Слика 12. КУД „Бранко Радичевић“ Бешка

Слика 13. КУД „Бранко Радичевић“ Уљма

Слика 14. АНИП „Бранко Радичевић“ Рума

Закључак

„Пeсникoвo „Здраво“ и „Збогом“ jeсу пoeтички aмблeм oвe jeдинствeнe лирикe кoja je утицaлa и утичe нa пeсникe свe дo дaнaшњих врeмeнa. У њeгoвим пeсмaмa прoнaлaзимo oкo двe стoтинe рeчи кoje нe зaтичeмo у Вукoвoм „Рjeчнику“, штo гoвoри и o твoрaчкoj снaзи пeсничкoг дaрa. Нeскривeнo je oткривao свoja oсeћaњa и нaдaхнитo пeвao o живoту и смрти, млaдoсти и прoлaзнoсти. Диoнизиjски aспeкт њeгoвe пoeзиje чини гa пeсникoм рaснe eмoциje. A у дубини свaкe њeгoвe пeсмe кипти чистa музикa српскoг jeзикa oвeнчaнa рaзличитим пeсничким фoрмaмa и пoступцимa.“^[1]

12. маја 2018.12. маја 2018.

Крагујевац

Ђура Јакшић

Биографија

Георгије Ђура Јакшић рођен је у Српској Црњи 8.8.1832. год. у Банату, у свештеничкој породици. Његово право име је Георгије. Отац га је уписао у трговачку школу, из које је бежао три пута. Након завршене основне школе у Српској Црњи и гимназије у Сегедину, одлази у Темишвар да учи сликање. Уочи револуционарне 1847. год. био је студент Уметничке академије у Пешти коју је због револуције морао да напусти. Учествовао је у револуцији од 1848-1849 год. као шеснестогодишњак пријавививши се као добровољац.Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!”. После револуције одлази у Беч да настави студије сликарства. Прве песме су му објављене у „Сербском летопису“ 1853. год. Крајем 1855. год. настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Издаје песме у “ Седмици“ под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелази 1856. год. где пише за“Седмицу“ и „Дневник“. У Србију прелази 1857. год. и остаје да живи до краја живота.

У Србији ради као сеоски учитељ и гимназијски учитељ сликања.Ђура Јакшић је био родољуб, свестрани уметник, песник, приповедач, драмски писац и сликар. Стално је живео у беди и потуцао се кроз живот. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске. Смрт га је затекла у положају коректора Државне штампарије 1878. год.

Слика1. Ђура Јакшић^[1]

Сликарска дела

Ђура Јакшић је био сликарски таленат и целог живота се бавио сликартвом. У сликарству је његов узор Рембрант, из чијих портрета рађених контрастним бојама избија нека унутрашња ватра испод саме боје, изван контура које су изгубљене у боји. Тако је Ђура схватио реч- чисто сликарски. Ватрени занос свога осећања, љубав или родољубље, сету или песимизам, он дочарава речима које гомила по боји, по звуку и по способности да подстакну нарочиту врсту осећања. Он не ради то да изазове конкретну слику или јасан појам, већ само да дочара своје основно расположење.Он зна моћ речи, никад му их није доста, вечито незадовољан избором, бира их, распоређује, гомила и засипа.

Најпознатија сликарска дела Ђуре Јакшића су:

„Кнез Лазар“ (уље на платну), 1857-1858, данас у Народном музеју у Београду.
„Девојка у плавом“ (уље на платну).
„Ноћна стража“ (уље на платну). Слика је посвећена јаворским јунацима из српско-турског рата 1876—1878. год.

Слика 2. „Кнез Лазар“

Слика 3. „Девојка у плавом“

Слика 4. „Ноћна стража

Књижевна дела

Ђура Јакшић је највећи лиричар српског романтизма и један од најталентованијих и најзначајнијих српских сликара. Страствен, изузетне имагинације, снажне осећајности, бунтован и слободарски. Писао је романтичарским заносом песме о слободи, против тираније и родољубиву лирику. Међу песницима су му узори лорд Бајрон и Шандор Петефи а међу сликарима Рембрант. Писао је три врсте приповедака. Прву групу чине приповетке у којма је идеализовао средњи век и Немањиће. Другу групу чине приповетке о животу банатског села и његовом страдању током бурних година. Написао је 40 приповедака и три драме у стиху: “ Станој Главас“, „Сеоба Србаља“ и „Јелисавета“. Писао је лирску, епску и драмску поезију. Најзначајније епске песме су: „Братоубице“, „Невеста Пивљанин Баја“, „Барјактаревићи“ и „Мученица и причест“.

Најмање је радио на лирици па ипак је створио известан број песама од трајне и класичне вредности: „На Липару“, Кога да љубим“, „Пут у Горњак“ и „Поноћ њему“.

Иако је Јакшић написао велики број приповедака, ипак га не треба узети као правог приповедача. Он је тај посао радио само узгред, често ради личног и политичког обрачунавања, готово увек по наруџбини.

Сав тај рад је ужурбан и несавршен и често стоји испод његовог талента. Али племенита и висока осећања, смеле мисли, речита љубав према народу, модерно осећање социјалне правде, плаховита мржња на зло, насиље и неправду, и, нарочито, висок лиризам надокнађују за све. И ту се он показивао као најиндивидуалнији, најречитији и најлиричнији писац свега српског романтизма.

Слика 5. Ђура Јакшић на Скадарлији

Родољубиве песме Ђуре Јакшића

„Ал ми сада“
„Гле красоте“
„Госпођица Л“
„Госпођици у спомен“
„Грешник“
„Ја сам стена“
„Кроз маглу“
„Кроз поноћ нему“
„Мила“
„Моји болови“
„Мома“
„На Липару“
„На ноћиишту“
„Награда“
„Недеља“
„Осећам“
„Осмех“
„Отаџбинаж“
„Падајте Браћо“
„Пијем“
„Путник“

4.1. Најлепши љубавни цитати Ђуре Јакшића

Јеси ли чула, душо, да поноћ уздише, кад јој на црним грудима звезду ранише?
Често те у сну снивам, моја љубави! Често те тако виђам, цвете убави! Па грлим небо плаво, грлим, уздишем. А љубим сунце јарко, љубим, издишем.
Волове сам продао лани и са њима пашу многу. Крчмарици, лепој Јани, токе дадох у залогу…
Опет ме једно теши, и сад сам грешити рад, нешто да Мила згреши, с њоме да горем млад!
Увређено срце моје, у вечитом болу, гневу, смеха се је зажелело…
Пашћу, умрећу, душа ми горе, растопиће ме до беле зоре, к’о груду снега врело сунчање. О, лакше, лакше кроз густо грање!

Кућа Ђуре Јакшића

Кућа у старом језгру Крагујевца ,која је у деветнаестом веку била дом Ђуре Јакшића, данас се потпуно урушила.Објекат у Карађорђевој улици вец деценијама је у јако лошем стању,био је ограђен јер је урушавање могло да угрози безбедност пролазника. Кућа у којој је Ђура Јакшић боравио током службовања у Крагујевцу, две и по деценије се урушавала и представљала ругло јер нико о њој није водио бригу.

.Дуго је била место окупљања наркомана и алкохоличара. Због тога је пре неколико била година ограђена.Медији су се тек недавно бавили судбином тог објекта .Из тих натписа провејавао је став историчара да објекат није аутентичан,односно да нема никаквих архитектонских и историјских одлика од посебне важности. Такође говорећи да је период у коме је Ђура у њој становао врло кратак и и нерелевантан те да се реконструкција не исплати.

Слика 6. Кућа Ђуре Јакшића

Слика 7. Кућа Ђуре Јакшића после урушавања

Да кућа доживи овакву судбину вероватно је кумовала и држава јер је својевремено предлог Завода за заштиту споменика култура, да се кућа Ђуре Јакшића прогласи спомеником културе одбијен уз образложење да нема довољно уметничких и историјских вредности.Добар део грађана Крагујевца има другачије мишљење и на кући је освануо графит : „Битно је како је до тога дошло!“.

На месту данашње рушевине и ругла града а некада куће намењена су средства у износу од 15 милиона динара и радови би требали да почну у пролеће. Објекат ће после више деценија коначно добити достојан изглед који заслужује, и бити део туристичке понуде града Крагујевца. Кућа на месту оне у којој је боравио Ђура Јакшић биће поново изграћена по угледу и по узору на шумадијске куће тог доба.

Биста Ђуре Јакшића у порти цркве Светог Ђорђа

У суботу 21.8.2004 год. биста Ђуре Јакшића на Липару је срушена са постамента на којем се налазила у порти Цркве светог Георгија, у непосредној близини школе у којој је песник радио као учитељ. Одмах по објављивању првих вести о уклањању бисте Ђуре Јакшића,која је под притиском јавности одмах враћена,огласило се удружење Липарски дани. Они су директно оптужили игумана Манастира светог Ђорђа,оца Саву, да је наредио уклањање бисте, са образложењем да је Ђура био развратник и незнабожац и да му није место у близини манастира. Оштро осуђујући самовољу свештенка председник скупштине удружења Липарски дани, Тома Грујиц, изјавио је непосредно пре уклањања бисте да је отац Сава више пута инсистирао да се биста уклони из порте манастира. Наводећи да у манастир долазе верници да се моле богу а зна се да је Ђура био развратник и незнабозац и да му није место у Манастиру.

Из тих разлога се управа манастира непосредно пре уклањања споменика обратила дописом Заводу за заштиту споменика културе у Крагујевцу, у којем траже измештање Ђурине бисте. То би омогућило да се обезбеди право верске слободе,а уједно би и споменик био постављен на другом месту и био приступачнији посетиоцима и поштоваоцима Ђуриног дела.

Слика 8. Биста Ђуре Јакшића

Познати књижевник и сликар Ђура Јакшић спада у најизразитије и највеће појаве српског романтизма.У Малој просветиној енциклопедији Ђура се описује као: „страстан, плаховите маште, племенитих емоција, бунтован и слободољубив“ чије су најпознатије песме о слободи против тираније и лирске исповести пуне дубоког бола. Током живота провео је неко време на Липару где је радио као учитељ.Споменик Ђури Јакшићу свечано је откривен 19.октобра 1936. а подигли су га мештани села Сабанта,педесетак година после песникове смрти уз дозволу тадашњег министра културе и просвете.

Београдска политика извештавајући о свечаном отварању бисте Ђури Јаксићу објавила је текст под насловом: „На Липару, где је Ђура Јакшић испевао своју најлепшу песму,подигли су му сељаци споменик.“

Како се наводи у у тексту поводом отварања Ђурине бисте,освећење споменика извршили су свештеници Сабатањанин Добривоје Бранковић, и крагујевачки Драгослав Величковић, што потврђује да црква у то време није била против подизања споменика песнику,сликару и боему Ђури Јакшићу. Судећи према једином званичном саопштењу којим се огласила епархија шумадијска, које је издато поводом враћања Ђурине бисте,црква ни сада није у рату са почившим песником. Како је званично саопштено, прави разлог за уклањање бисте суобимни грађевински радови у порти манастира Светог Георгија на Липару, а да је до укљањања бисте дошло уз одобрење Завода за заштиту споменика и да ће биста после њих са дужним поштовањем бити враћена.

Једна од чињеница која се не може оспорити у саопштењу цркве је сагласност Завода заштиту споменика да се биста измести. У читавом случају поводом уклањања бисте најчуднија је улога баш Завода за заштиту споменика чији руководиоци после враћања спомен обележја чине све како би се ствар заташкала и прашина слегла.На месту на коме се налази биста на Липару се сваке године крајем септембра одржава манифестација „Липарски дани“.Организује се фестивал поезије и сликарства.

Бисту знаменитог српског песника и сликара Ђуре Јакшића, која је седам деценија стајала у порти манастира Светог Ђорђа, на размеђу шумадијских села Доња и Горња Сабанта, полиција је пронашла на крагујевачком градском сметлишту, у насељу Јовановац. Полиција је бисту Ђуре Јакшића предала месној заједници у Доњој Сабанти. Индикативно је да је нестанак бисте Ђуре Јакшића из порте манастира Свети Ђорђе полицији пријавио старешина тог манастира, архимандрит Сава.

Исти онај архимандрит Сава који је у августу 2004.год. срушио не само бисту Ђуре Јакшића но и постамент на којем је биста стајала. Старешина липарског манастира је тај свој чин образложио сопственим ставом, према којем „пијанцу, рарзвратнику и безбожнику Ђури Јакшићу, који је разговарао са птицама, уместо да иде у цркву“ није место у цркви Светог Ђорђа.

Најшира домаћа јавност била је згранута тим вандалским чином, о којем су одмах и званично од удружења „Липарски дани“ била обавештена сва надлежна министарства, као и патријарх Павле. Убрзо је по налогу Патријаршије СПЦ и владике шумадијског Јована, биста Ђуре Јакшића враћена у порту манастира на Липару, где је до рушења стајала готово седам деценија. Председник „Липарских дана“ Тома Грујић је овим поводом рекао да не може да тврди, али да ипак претпоставља да је и ово што се дешавало са бистом Ђуре Јакшића масло старешине манастира на Липару, архимандрита Саве, који га је звао да се договоре где да преместе споменик Ђури Јакшићу.

– „Ми смо неизмерно захвални Завичајном удружењу „Комови“ што су на овај симболични начин обележили време и место службовања Ђуре Јакшића у Крагујевцу и Доњој Сабанти. Крагујевац није био Јакшићев завичај, дошао је из Војводине, али он је доносио неку нову вредност, образовао је наше младе људе. Данас Завичајно удружење „Комови“ ради исто што и Ђура Јакшић тада, одржавају традицију која ће на симболички начин бити настављена овом спомен плочом^[2]“ – казао је Обрад Турковић, помоћник градоначелника за информисање и унапређење положаја младих.

Приче и предања о учитељским данима Ђуре Јакшића у овом делу Шумадије преносиле су се деценијама с колена на колено. Захвални житељи Доње и Горње Сабанте, подигли су, у октобру 1936. на Липару, спомен бисту знаменитог песника и сликара. Остало је забележено да су откривању спомен-бисте Ђуре Јакшића на Липару, у октобру 1936, присуствовали званичници ондашњег Министарства просвете и бројне угледне званице из Шумадије и целе Србије. На прелепом и песмом опеваном Липару, спомен-биста Ђуре Јакшића мировала је све до августа 2004. Од тада почиње да дели невеселу судбину песника и сликара коме је и подигнута.

1. Спомен плоча Ђури Јакшићу

Српском сликару, песнику, приповедачу, драмском писцу и учитељу, Ђури Јакшићу на Видовдан, у порти манастира Свети Ђорђе на Липару, где је службовао као учитељ 1865. и 1866. године, откривена је спомен-плоча.

Тиме је кажу иницијатори ове идеје, чланови Удружења писаца Крагујевца и Завичајног удружења „Комови“, исправљена неправда према том свестраном уметнику и родољубу чија је биста постављена 1936. године нестала из порте тог манастира.

„Комови“ су на овај симболични начин обележили време и место службовања Ђуре Јакшића у Крагујевцу и Доњој Сабанти. Крагујевац није био Јакшићев завичај, дошао је из Војводине, али он је доносио неку нову вредност и образовао је наше младе људе. Данас Завичајно удружење „Комови“ ради исто што и Ђура Јакшић тада, одржавају традицију која ће на симболички начин бити настављена овом спомен плочом .

Слика 7. Спомен плоча Ђури Јакшићу

Закључак

Чињеница је да је Ђура Јакшић један од највећих српских песника и сликара из доба романтизма који је у потпуности изменио ток српске уметности и историје.Своју младост је провео у средини са таквом духовном оријентацијом и својим стварањем даје печат свог личног карактера и своје изграђене личности. Био је често бесан, озлојеђен али такође и топлог, родољубивог и веселог духа што се може препознати кроз његове песме које су снажне и одјекују и чују се и дан данас.Чињеница да његове песме живе и дан данас, и да се младе генерације и даље могу проналазити и поистоветити са његовим речима представља наслеђе Ђуре Јакшиђа и одржава га у животу. Мешање цркве при одлуци да се уклони биста из порте цркве Светог Ђорђа представља индефернтан став према његовом наслеђу и још један од преседана који је учињен према овом великану. Духовна заоставштина Ђуре Јакшића је довољно велика да се од његове куће направи музеј и туристичка атракција, као и да се на бисту гледа као на културни споменик. Без обзира на све ово Ђура Јакшић ће без премца остати учитељ читаве генерације ђака, велики патриота и човек који је до небеса уздизао српски народ и заслужио сваки споменик који је у његову част подигнут.

Слика 8. Споменик Ђури Јакшићу на Калемегдану

1. фебруара 2018.8. фебруара 2018.

Београд – споменици и улице

Меморијална места у Београду:

Лаза Костић, биста на Калемегдану

Лаза Костић

Рођен је 1841. год. у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а Правни факултет и докторат завршио је на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Двапут је био затвору у Пешти: први пут због лажне дојаве да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом је живео у Београду, где уређује „Српску независност“, али под притиском реакционарне владе напушта Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору, и ту остаје око пет година, где ради као уредник званичних црногорских новина и као кнежев политички сарадник. Но, и ту долази до сукоба, па је био принуђен да се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно.

У Пешти се 1892. године сусрео са Николом Теслом, коме је 1895. препоручио за женидбу Ленку Дунђерски, у коју је и сам био потајно заљубљен.

Умро је 1910. год. у Бечу, а сахрањен је на Великом православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.

Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909. године.

Једна новобеоградска школа од 2005. носи име по Лази Костићу.

Њему у част установљена је Награда Лаза Костић.

Споменик Ђури Јакшићу подигнут 1990. на Скадарлији

Биста Ђуре Јакшића на Калемегдану

Ђура Јакшић

(Српска Црња, 1832 – Београд, 1878), књижевник и сликар.

Учио је сликарство у Бечу и Минхену. Био је учитељ и наставник у разним местима Србије. Спада у најизразитије појаве српског романтизма. Страстан, плаховите маште, пламених емоција, бунтован и слободољубив, са романтичарским патосом, писао је песме о слободи, а против тираније, и стихове лирске исповести, пуне дубоког бола. (Осим тога, посветио је збирку песама и кнезу Милану). Оставио је око четрдесет приповедака, од којих су неке замишљене као романи. Написао је три драме: „Станоје Главаш“, „Сеоба Срба“ и „Јелисавета“. Jедан од најдаровитијих српских сликара 19. века и најизразитији представник романтизма у српском сликарству. Сахрањен је као један од нејцењенијих и највољенијих уметника Београда.

Споменик Браниславу Нушићу на Тргу Републике у Београду

Бранислав Нушић

Бранислав Нушић (Београд, 20. октобар 1864 – Београд, 19. јануар 1938) био je српски књижевник, комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер. Такође, радио је и као новинар и дипломата. Најзначајнији део његовог стваралаштва су комедије, од којих су најпознатије: „Госпођа министарка“, „Народни посланик“, „Сумњиво лице“, „Ожалошћена породица“ и „Покојник“. Осим што је писао за позориште, радио је као драматург и управник у позориштима, и то у: Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву. Био је изабран и за председника Удружења југословенских драмских аутора и члана Српске краљевске академије.

Споменик Вуку Караџићу на Булевару краља Александра

Биста Вука Караџића испред школе у Београду

Вук Стефановић Караџић

(Тршић код Лознице, 1787 – Беч, 1864), лингвист, етнограф, историчар, реформатор српског језика.

Учио је школу у Лозници (1795) и у манастиру Троноши. После Првог српског устанка био је писар у Совјету (влади), затим учитељ и државни чиновник. Године 1809-1810. тешко је оболео (лева нога му је остала згрчена), тако да је до краја живота носио штулу. После пропасти устанка, 1813 одлази у Беч. Тамо га филолог Јернеј Копитар подстиче да сакупља народне умотворине и песмеи да ради на језику и правопису. Издао је прву збирку народних песама и Писменицу (граматику). Од тада почиње његов епохални рад на утемељивању нове српске књижевности, језика и правописа. Године 1818. издаје ,,Рјечник (са граматиком)“ у којем је објављена и реформа српског језика. Радио на сакупљању приповедака, пословица, загонетки, писао историјска сведочанства и друго. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића, као и против јаког фронта противника својих реформаторских идеја. Уређивао алманах „Даница“ и настојао да страну културну јавност упозна са српским народним благом и прошлошћу. Универзитет у Јени доделио му је титулу почасног доктора, а слична признања Вук је добио од многих европских академија.

Захваљујући Вуку, српске народне песме постале су познате и цењене широм Европе, а изузетно су се допале и Гетеу. Објављене „Песме“ Бранка Радичевића показале су да се народним језиком могу писати и уметничка дела, а Даничићев „Рат за српски језик и правопис“ доказао је, снагом научних аргумената, оправданост Вукових језичких поставки. Његово дело имало је огроман утицај и на остале југословенске народе, па су се тако, на тзв. Књижевном договору у Бечу 1850. године, представници српског и хрватског културног живота споразумели о увођењу јединственог књижевног језика код оба народа. Године 1897. Вукови посмртни остаци пренесени су из Беча у Београд и сахрањени у порти Саборне цркве.

Споменик Иви Андрићу у Београду

ИвоАндрић

Иво Андрић је био књижевник, дипломата, амбасадор Краљевине Југославије у Немачкој од 1939. године. Рођен је у Доцу код Травника, а његова породица је пореклом из Сарајева. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1961. године за комплетно књижевно дело о историји једног народа, и то са романом „На Дрини ћуприја“ (1945) као врхунцем тог дела.

Споменик Доситеју Обрадовићу у Београду

Спомен-биста Доститеја Обрадовића

Доситеј Обрадовић

Доситеј Обрадовић,световно име Димитрије. (Чаково, 1739, 1742. или 1744 — Београд, 28. март 1811) је , путевропског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама, радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела(најпознатије Езопове басне), а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија“. Доситеј је био први министар (попечитељ) просвете у Совјету и творац свечане песме „Востани Сербије“. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.

Спомен-биста Милоша Црњанског на Калемегдану

Милош Црњански

(Чонград, Мађарска, 1893 – Београд, 1977) песник, приповедач, романсијер, драмски писац. Један је од најистакнутијих представника модерног књижевног израза код нас после Првог светског рата. Радио је као професор и новинар, а од 1928. у дипломатској служби. Други светски рат затекао га је у Риму, одакле одлази у Лондон, да би се вратио у Београд тек 1965. Почео је да објављује 1918. и до краја живота исписао је најпоетскије романе на српском језику(„Сеобе“ и „Друга књига Сеоба“), најдубљу поему у славу Београда („Ламент над Београдом“), најпотресније романе о рату („Дневник о Чарнојевићу“) и изгнанству („Роман о Лондону“), „Студију о Микеланђелу“, поему „Стражилово“, у којој „заиста монументална конструкција архитектонских маса не противуречи лакоћи и смарагдној прозирности материјала од којих је саграђена, ни спонтаности елемената који су у њу уграђени“. (Марко Ристић).

Покретао је листове и часописе:„Путеве“ са М. Ристићем 1922, „Идеје“, политички лист 1934; добио највећи број књижевних награда између два рата у Београду. Екранизације његових проза („Сеобе“ Александра Петровића и др.) доказују да је Црњански био с правом уверен у своје драматуршко умеће („Маска“, 1918, „Конак“, 1957, „Тесла“, 1966). Написао је и неколико брилијантних есеја о сликарима и позоришту, путопис „Љубав у Тоскани“, мемоарске записе „Итака и коментари“,„Ембахаде“ и роман „Код Хиперборејаца“.

Улице у Београду:

• Боре Станковића – Врачар

• Бране Ћосића – Вождовац

• Бранка Миљковића – Стари град

• Дисова – Савски венац

• Доситејева – Земун/Стари град

• Ђуре Јакшића – Стари град

• Змај Јовина – Земун/Стари град

• Ивана Мажуранића – Земун

• Исидоре Секулић – Вождовац

• Јакшићева – Земун

• Јоакима Вујића – Савски венац

• Јована Дучића – Чукарица

• Лазе Костића – Звездара

• Лазе Лазаревића – Савски венац

• Нушићева – Земун/Стари Град

1. фебруара 2018.1. фебруара 2018.

Београд – књижевници и филолози

Београд

Увод

Циљ писања овог семинарског рада је упознавање меморијалних места у Београду која су посвећена српским књижевницима и филолозима, као и малобројним страним књижевницима и филолозима који су се бавили српским језиком и књижевношћу. Многе београдске улице носе имена великих српских књижевника и филолога, иако многи који живе у нашој престоници не придају велики значај тим именима, која су кроз векове чувала идентитет нашег народа− јер док постоји један језик, постоји и народ. Што се тиче музеја, спомен-плоча и биста, број посвећених српским књижевницима и филолозима, али и страним књижевницима и филолозима који су се бавили српским језиком и књижевношћу, знатно је мањи. Пишући овај семинарски рад, стекли смо утисак да је много мање пажње посвећено људима без којих српски језик не би имао сјајних изгледа за опстанак него ли историјским личностима, генералима, научницима.

Рад се састојииз четири целине: прву целину чине улице посвећене нашим, али и страним књижевницима и филолозима, другу музеји, трећу спомен-плоче и четврту бисте.

Користећи разне изворе, издвојили смо нека меморијална места о којима ће бити речи у овом раду, трудећи се да не изоставимо најважније личности, или, боље је рећи, оне најпопуларније, јер су сви они били изузетно важни за настанак и развој српског језика и књижевности. Иако их квантитативно нема много, квалитативно их је и превише.

Улице у Београду које носе имена српских књижевника и филолога

УЛИЦА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА је београдска улица која се некада звала Господска, а данас је преименована у Бранкову, у почаст српском песнику Бранку Радичевићу, који је тамо и становао. Улица се налази на Савском венцу. Припада општини Стари град. Њена дужина је 240 метара, док је ширина између 18 и 25 метара. Назив је добила после 1867.

Име Бранка Радичевића носи мост који се наставља на Бранкову улицу, као и трг у Земуну. Бранко Радичевић био је српси романтичарски песник. Он је, уз Ђуру Даничића, био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српскога језика и увођења народног језика у књижевност. Поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића, био је најзначајнији песник српског романтизма.

ЗМАЈ ЈОВИНА УЛИЦА припада општини Стари град. Назив је добила по Јовану Јовановићу Змају, који је по занимању био лекар, али се бавио уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.

УЛИЦА БРАНКА МИЉКОВИЋА припада општини Палилула. Он је песник кога је књижевна критика сврстала у сам врх српске поезије. Његове песме показују утицај француског симболисте Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Његова најзначајнија збирка је ,,Ватра и ништа”, у чијој се основи, поред античких митова, налазе национални митови и легенде које је он уткао у сопствену поетику.

УЛИЦА ЂУРЕ ЈАКШИЋА припада општини Стари град. Он је стварао лирску, епску и драмску поезију. Један је од најранијих и најплоднијих српских приповедача. Његова најзначајнија и уметнички најуспелија драма је ,,Јелисавета кнегиња црногорска”.

УЛИЦА ЈОВАНА ДУЧИЋА припада општини Чукарица. У почетку свог песничког стварања био је под утицајем Војислава Илића, али када је отишао на страну, он се тог утицаја сасвим ослободио и изградио своју лирику према узору на француске парнасовце, декаденте, а нарочито симболисте. Писао је и прозу – неколико литерарних есеја и студија о писцима, песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније и тако даље.

УЛИЦА ЂУРЕ ДАНИЧИЋА припада општини Стари град. Он је био филолог и један од најзначајнијих људи који су проучавали српски језик. Почео је да се бави словенском филологијом под утицајем Вука Караџића и Миклошича. За живота био је библиотекар Народне библиотеке у Београду и секретар Друштва српске словесности, као и професор Лицеја (Велике школе).

Улице у Београду које носе имена страних књижевника и филолога који су се бавили српским језиком и књижевношћу

ШАФАРИКОВА УЛИЦА припада општини Стари град. Павел Јосеф Шафарик је био чешки и словачки писац, историчар и лингвиста словачког порекла, иако је своје радове писао на чешком или немачком. Био је директор новосадске гимназије пет година, a његова концепција се састојала у стварању гимназије по грчким узорима. Предавао је математику, физику, логику, реторику, поезију, стилистику, латински, немачки, а касније и мађарски језик.

УЛИЦА КОПИТАРЕВА ГРАДИНА припада општини Стари град. Он је био словенaчки лингвиста и слависта. Помагао је пројекту Вука Караџића у обликовању српског књижевног језика темељеног на народном говору. Он је објавио Вукову ,,Писменицу србскога језика по говору простога народа написану”,као и ,,Малу простонародњу славено-србску песнарицу”. Био је члан бечке дворске библиотеке и цензор словенских и новогрчких књига.

УЛИЦА ТОМАША ЈЕЖА припада општини Врачар. Зигмунт Милковски био је емисар устаничке пољске војске, као и чувени романописац, који је штампао пoд псеудонимом Томаш Јеж. Бавио се српском народном поезијом.

Музеји у Београду који носе имена српских књижевника и филолога

МУЗЕЈ ИВЕ АНДРИЋА Спомен-музеј Иве Андрића отворен је 1976.у стану, на Андрићевом венцу 8, у коме је писац, са супругом Милицом Бабић, живео од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе. У преосталом адаптираном простору отворена је стална поставка, која хронолошки прати живот и стваралаштво лауреата Нобелове награде. Заступљен је оригиналан музејски материјал из Легата Иве Андрића, фотографије, документа, уметнички и лични предмети, књиге и часописи, одликовања.

Он је један од најзначајнијих писаца са југословенских простора. Радио је у дипломатској служби све до избијања Другог светског рата. Докторирао је на универзитету у Грацу, са темом из области филозофских наука. 1961. добио је Нобелову награду за књижевност.

ДОСИТЕЈЕВ И ВУКОВ МУЗЕЈ Зграда музеја смештена у једном од најстаријих делова Београда, и заједно са Бајракли џамијом и Шеих-Мустафиним турбетом, представља архитектонско сведочанство дуговековног присуства турске владавине у Београду. Музеј се налази у најстаријој сачуваној стамбеној згради у Београду, која је подигнута је у првој половини 18. века, вероватно за Београдског дефтердара (турског управитеља ризнице). Архитектонски представља класичан пример куће балканског стила – правоугаоне основе, са еркерима у екстеријеру и оријенталном поделом куће и диванханима у ентеријеру. Кућа је у то време била веома раскошна и једна је од ретких спратних кућа на Зејреку, како се овај део града називао у турско време. Кућа је више пута мењала намену и власнике, а између 1809. и 1813. године у њој је радила Велика школа, коју је основао Доситеј Обрадовић. Ова школа представљала је прву вишу просветну установу у Србији, која ће се касније развити у универзитет. Због своје архитектонске и историјске вредности, здање музеја заштићено je као културно добро од изузетног значаја за Републику Србију. Народном музеју Музеј Вука и Доситеја придружен је поново 1979. године. Поред богате изложбене делатности, у музеју се обавља и делатност научно-истраживачког карактера, која се односи на Доситеја и Вука, као и на период у којем су живели и стварали. Од 1958. музеј издаје и свој годишњак, Ковчежић, у коме се објављује грађа и научни прилози који су резултат научно-истраживачког рада у музеју.

Вук Стефановић Караџић је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика.

Он је најзначајнија личност српске књижевности ХIХ века. Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч. На подстицај Јернеја Копитара прикупљао је српске народне песме. Реформисао је ћирилицу и борио се за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик, који је у то време био језик образованих људи.

Доситеј Обрадовић је био српски просветитељ. Радио је на просвећивању народа и преводио је разна дела, међу којима су најпознатије Езопове басне. Писао је дела програмског типа, међу којима је најпознатије ,,Живот и прикљученија”. Он је био први попечитељ (министар) просвете, и творац свечане песме ,,Востани Сербије”.

Спомен-плоче у Београду које носе имена српских књижевника и филолога

СПОМЕН-ПЛОЧА АЛЕКСАНДРУ БЕЛИЋУ свечано је откривена 8.5.2012. на згради у којој је живео, у Ресавској 30, у Београду.

Александар Белић био је један од најпознатијих српских лингвиста. Као човек који је омеђио српски језик, поставио темеље за његово изучавање и показао његов развој, урадио Правопис, Александар Белић је још за живота постао права легенда. То је показала Исидора Секулић, која му је, честитајући му рођендан, рекла: ,,Вама се не честита рођендан, него Ваш живот. То је део наше класике. Хвала Вам на томе дару”.,,Језик је књижевни” − каже Белић − „по томе што се њиме обрађују књижевни предмети, што је он представник културног мишљења […] Ако су мисли културне, и најпростији се језик претвара у књижевни. Значај књижевног језика није у језику, већ у мислима.”Овим је Белић хтео да укаже на главне чиниоце који тај језик граде књижевним. Професор Миливој Павловић утврђује, тако, да је проучавање нашег језика добило прве смернице радом Ђуре Даничића, а затим Ватрослава Јагића, али и наглашава да је 20. век, и то пуних 60 година, обележен управо Белићевим радом.

СПОМЕН-ПЛОЧА ЈОВАНУ СКЕРЛИЋУ налази се на кући у којој је живео Јован Скерлић са својом породицом од 1905. до 1914. Он је био професор, књижевни критичар и уредник Српског књижевног гласника, новинар. Био је активан на политичком, педагошком и друштвеном плану. Као ученик Богдана Поповића и француске школе, Скерлић је и сам био присталица позитивног и научног метода у историји књижевности и књижевној критици, метода који изучава пишчев темперамент, наследне особине, утицај средине и времена на уобличавање посебне врсте његовог талента, али уједно не заборавља ни вредност самога дела за себе, чисто уметничку вредност стила, композиције и јачине и квалитета осећањ а. Тражио је ,,уметност ради уметности”.

Бисте у Београду које носе имена српских књижевника и филолога

БИСТА ЊЕГОШУ налази се између Капетан-Мишиног здања и Филозофског факултета. Направљен је од бронзе, висок је 540 цм, а подигнут је 1994.

Петар II Петровић Његош један је од наших највећих мислилаца и песника. 1833. рукоположен је за владику, а био је и дипломата. Његова књижевна дела преведена су на више језика, а његово најважније дело је ,,Горски Вијенац”.

БИСТА РАКИЋУ откривена је 1939, а налази се на улазу у Калемегдан. Био је песник и његове песме представљају врхунац у изражају оне песничке школе коју је основао Војислав Илић. Нарочито се истиче као версификатор. Усавршио је једанаестерац, давши му свечан и отмен тон, који је најчешће био миран.

Закључак

У овом раду, говорећи о меморијалним местима, трудили смо се да поменемо највећа имена заслужна за језик којим данас говоримо, као и за књижевност, која је богата и разноврсна. Пишући о улицама, музејима, спомен-плочама и бистама посвећеним српским књижевницима и филолозима, као и страним књижевницима и филолозима који су се бавили српским језиком и књижевношћу, заправо смо говорили о раду, труду и напору које су ти људи уткали у изградњу језика да би данас био овакав какав јесте. Сви су они били велики људи, вредни помена и сећања. Оно што су они радили док су живели, оживи сваки пут изнова када неко прочита неко њихово дело, или једноставно проговори на српском језику.

Пролазећи улицама које носе њихова имена, пролазећи поред споменика, улазећи у музеје, чувамо њихова имена од заборава.

1. фебруара 2018.7. фебруара 2018.

Београд

Спомен-плоче:

Никола Милошевић

Рођен у Сарајеву, 17. априла 1929, преминуо у Београду, 24. јануара 2007.

(Невесињска, 13)

Милош Црњански

(Чонград, 26. октобар 1893 – Београд, 30. новембар 1977)

Пошто на згради у Макензијевој 81, где је Црњански живео, није било услова, спомен плоча је постављена на прочељу ресторана „Орач

Иво Андрић

Рођен у Долцу, 9. октобра 1892, преминуо у Београду, 13. марта 1975.

Исидора Секулић

(Мошорин, 16. фебруар 1877 – Београд, 5. април 1958)

Васе Пелагића, 70

Василије Васко Попа

Рођен у Гребенцу, 29. јуна 1922, преминуо у Београду, 5. јануара 1991.

Булевар краља Александра 26

Меморијални музеји:

Иво Андрић (Андрићев венац, 12)

Рођен у Долцу, 9. октобра 1892, преминуо у Београду, 13. марта 1975.

Ђура Јакшић (Скадарска, 34)

Рођен у Српској Црњи, 8. августа 1832, преминуо у Београду, 16. новембра 1878.

Вуков и Доситејев музеј (Господар Јевремова, 21)

Вук Стефановић Караџић

Рођен у Тршићу, 26. октобра/6. новембра 1787, преминуо у Бечу, 7. фебруара 1864.

Доситеј Обрадовић ( световно име Димитрије)

Рођен у Чакову, 1739, 1742. или 1744, преминуо у Београду, 28. марта 1811. године.

Растко Петровић (Љубе Стојановића, 25)

Рођен 3. марта 1898. године, преминуо 15. августа 1949.

Спомен-собе:

Бранислав Нушић (Шекспирова, 1)

Рођен у Београду, 20. октобра 1864, преминуо у Београду, 19. јануара 1938.

Стеван Сремац (Николе Пашића 59, Ниш)

Рођен у Сенти, 11/23. новембра 1855, преминуо у Сокобањи, 12/25. августа 1906.

Исидора Секулић (Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”)

Рођена у Мошорину, 16. фебруара 1877, преминула у Београду, 5. априла 1958. године

Задужбине:

Десанка Максимовић (Скерлићева, 1)

Рођена у Рабровици (Дивци) код Ваљева, 16. маја 1898, преминула у Београду, 11. фебруара 1993.

Бранко Ћопић (Краља Милана, 23)

Рођен у Хашанима, Босанска крајина, 1. јануара 1915, преминуоу Београду, 26. марта 1984.

Вук Стефановић Караџић (Краља Милана, 2)

Рођен у Тршићу, 26. октобра/6. новембра 1787, преминуо у Бечу, 7. фебруара 1864.

Бисте:

Милорад Павић (Улица браће Барух, 2)

Рођен 15. октобра 1929. у Београду, преминуо је 30. новембра 2009.

24. јануара 2018.1. фебруара 2018.

Вршац

Меморијална места у Вршцу

Јован Стерија Поповић

(Вршац, 13. јануар 1806 – Вршац, 10. март 1856)

Саграђена 1868. године, родна кућа Јована Стерије Поповића налази се у Вршцу на Тргу Светог Теодора Вршачког, 11.

Ту су још и документи и фотографије, као и портрет Стерије, који је насликао чувени сликар Урош Предић.

24. јануара 2018.24. јануара 2018.

Суботица

Меморијална места у Суботици:

Споменик Данилу Кишу

Данило Киш

Један је од најплоднијих и најнаграђиванијих аутора са ових простора.Рођен је у Суботици 22. фебруара 1935. године. До 1942. године живи са родитељима у Новом Саду, где похађа први разред основне школе, а затим прелази у Мађарску, у очев родни крај, где завршава основну школу и два разреда гимназије. Након одвођења његовог оца у Аушвиц 1944. године, са остатком породице је репатриран у Цетиње подсредством Црвеног крста. Тамо Киш живи до краја свог школовања. На Филозофски факултет у Београду Киш се уписује 1954. године, а у септембру 1958. године, као први студент, дипломира на катедри за Општу књижевност.

У то време, Киш је већ постао објављивани аутор.

Наиме, своје прве радове објављује са својих осамнаест година, далеке 1953. године, а касније се нижу дела различитих категорија, међу којима издвајамо чувене романе „Башта, пепео”, „Пешчаник” и друге, потом књиге приповедака „Рани јади”, „Гробница за Бориса Давидовича”, „Енциклопедија мртвих”, „Лаута и ожиљци“”, као и књиге есеја „По-етика”, „Живот и литература” и још много других.

Киш је један од најпревођенијих писаца, добитник низа угледних домаћих и престижних међународних књижевних награда, као и дописни члан САНУ. Преминуо је у Паризу 1989. године.

Улица Бранислава Нушића

Бранислав Нушић

Бранислав Нушић (Београд, 20. октобар 1864 – Београд, 19. јануар 1938) је био српски књижевник, комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф-аматер. Такође је радио као новинар и дипломата. Најзначајнији део његовог стваралаштва су комедије, од којих су најпознатије:,,Госпођа министарка”, ,,Народни посланик”, ,,Сумњиво лице”, ,,Ожалошћена породица” и ,,Покојник”. Осим што је писао за позориште, радио је као драматург или управник у позориштима у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву. Био је изабран зa председника Удружења југословенских драмских аутора и члана Српске краљевске академије.

Улица Бранка Радичевића

$C:\Users\Natasa\Desktop\Screenshot_2015-05-03-15-18-11-1.png$

Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28. март 1824 – Беч, 1. јул 1853) је био српски романтичарски песник. Радичевић је, уз Ђуру Даничића, био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Написао је свега педесет и четири лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Бранко Радичевић је, поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића, био најзначајнији песник српског романтизма.

Улица Вука Караџића

$C:\Users\Natasa\Desktop\Screenshot_2015-05-03-15-16-48-1.png$

Вук Стефановић Караџић

(Тршић,код Лознице, 1787 – Беч, 1864) лингвист, етнограф, историчар, реформатор српског језика

Учио је школу у Лозници (1795) и манастиру Троноши. После Првог српског устанка био је писар у Совјету (влади), затим учитељ и државни чиновник. Године 1809/10. тешко је оболео; лева нога му је остала згрчена, тако да је до краја живота носио штулу. После пропасти устанка, 1813, одлази у Беч. Тамо га филолог Јернеј Копитар подстиче да сакупља народне умотворине и песме, и ради на језику и правопису. Издао је прву збирку народних песама и Писменицу (граматику). Од тада почиње његов епохални рад на утемељивању нове српске књижевности, језика и правописа. Године 1818. издаје ,,Рјечник” (са граматиком), у којем је објављена и реформа српског језика. Радио је на сакупљању приповедака, пословица, загонетки, писао историјска сведочанства и друго. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића, као и против јаког фронта противника својих реформаторских идеја. Уређивао алманах ,,Даница” и настојао да страну културну јавност упозна са српским народним благом и прошлошћу. Универзитет у Јени доделио му је титулу почасног доктора, а слична признања Вук је добио од многих европских академија.

Захваљујући Вуку, српске народне песме постале су познате и цењене широм Европе, а изузетно су се допале и Гетеу. Објављене ,,Песме” Бранка Радичевића показале су да се народним језиком могу писати и уметничка дела, а Даничићев ,,Рат за српски језик и правопис” доказао је, снагом научних аргумената, оправданост Вукових језичких поставки. Његово дело имало је огроман утицај и на остале југословенске народе, па су се тако, на тзв. Књижевном договору у Бечу 1850. године, представници српског и хрватског културног живота споразумели о увођењу јединственог књижевног језика код оба народа. Године 1897. Вукови посмртни остаци пренесени су из Беча у Београд и сахрањени у порти Саборне цркве.

Улица Војислава Илића $C:\Users\Natasa\Desktop\Screenshot_2015-05-03-15-16-14-1.png$

Војислав Илић

Војислав Илић (Београд, 14. aприл 1862 – Београд, 21. jануар 1894) је био српски песник.

Рођен је у Београду, као син песника Јована Илића., Имао је још три брата, међу којима је и књижевник Драгутин Илић. Похађао је предавања у Великој школи, активно учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао. Његовом обазовању је помогло што му је дом био стециште књижевника и песника. Ту је упознао Ђуру Јакшића. Учествовао је као добровољац у бугарском рату 1885. године, када је заједно са Браниславом Нушићем био у Јагодини. Године 1887. ступио је у службу као коректор Државне штампарије, а 1892. постављен је за учитеља у српској школи у Турн Северину. Исте године постао је писар Министарства унутрашњих дела, а 1893. вицеконзул у Приштини, по његовој жељи да иде на Косово. Међутим, његово слабо здравље га приморава да се врати у Београд, где је ускоро и умро.

Доситејева улица

$C:\Users\Natasa\Desktop\Screenshot_2015-05-03-15-15-35-1.png$

Доситеј Обрадовић

Доситеј Обрадовић (световно име Димитрије) (Чаково, 1739, 1742. или 1744 Београд, 28. март 1811) је био српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода. Рођен је у румунском делу Баната тадашње Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама, радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела (међу којима су најпознатије Езопове басне), а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија”. Доситеј је био први попечитељ просвете у Совјету и творац свечане песме „Востани Сербије”. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.

Змај Јовина улица

$C:\Users\Natasa\Desktop\Screenshot_2015-05-03-15-14-00-1.png$

Јован Јовановић Змај

Јован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 Сремска Каменица, 14. јун 1904) је био један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Најзначајније Змајеве збирке песама су ,,Ђулићи” и ,,Ђулићи увеоци”, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.

Улица Јернеја Копитара

$C:\Users\Natasa\Desktop\Screenshot_2015-05-03-15-34-56-1.png$

Јернеј Копитар

Јернеј Копитар (Репње, 21. август 1780 – Беч, 11. август 1844) је био словеначки лингвиста и слависта.

Био је члан бечке дворске библиотеке и цензор словенских и новогрчких књига. Радио је на стварању заједничког књижевног језика Словенаца, а помогао је и пројекту Вука Караџића у обликовању српског књижевног језика темељеном на народном говору. Наиме, Јернеј Копитар је превео (истолковао) речи на немачки и латински језик. Био је саветник и пријатељ Вука Караџића.

Улице у Суботици:

Боре Станковића
Ватрослава Јагића
Ђуре Даничића
Исидоре Секулић
Иве Андрића
Лазе Лазаревића
Мирослава Антића

24. јануара 2018.24. јануара 2018.

Нови Сад

Меморијална места у Новом Саду:

Споменик Јовану Јовановићу Змају

Јован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) је био један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Најзначајније Змајеве збирке песама су „Ђулићи” и „Ђулићи увеоци”, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.

Споменик Мики Антићу

Мирослав Мика Антић (14. март 1932, Мокрин — 24. јун 1986, Нови Сад) био је српски песник. У родном Мокрину похађао је основну школу, гимназију је завршио у Кикинди и Панчеву, а студије је уписао у Београду. Живео је у Новом Саду. Пре него што је постао познат, бавио се разним пословима: био је морнар, радио у луткарском позоришту. Сем писања, бавио се и сликарством, новинарством и филмом. Био је и уредник листа „Ритам”, Змајевог „Невена”, „Дневника” у Београду и „Младог поколења” у Новом Саду.

Споменик Лази Костићу

Лазаp Костић − Лаза (Ковиљ, 31. јануар/12. фебруар 1841 — Беч, 26. новембар 1910) је био српски књижевник, песник, новинар, драмски писац и естетичар.

Њему у част установљена је Награда Лаза Костић.

Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је истакнут у ред највећих песника и постао најпознатији представник српског романтизма. Написао је око 150 лирских и двадестак епских песама, балада и романси.

Споменик Ђури Јакшићу

Георгије Ђура Јакшић (Српска Црња, 8. август 1832 — Београд, 16. новембар 1878) је био српски сликар, песник, приповедач, драмски писац, учитељ и боем.. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана. Боемска атмосфера била је његово природно окружење, у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти, чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и старично.

Споменик Бранку Радичевићу

Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28. март 1824 — Беч, 1. јул 1853) је био српски романтичарски песник. Радичевић је, уз Ђуру Даничића, био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Написао је свега педесет четири лирске песме и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Бранко Радичевић је, поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића, био најзначајнији песник српског романтизма.

Градска библиотека и читаоница

На почетку Дунавске улице, на углу са леве стране, налази се Градска библиотека и читаоница, у кући која је саграђена 1895. године. Овде је својевремено била позната штампарија и књижара Арсе Пајевића, издавача и књижара.

Библиотека Матице српске

Библиотека Матице српске основана је 1826. године у Пешти. За јавност је отворена 1838. године. Фонд библиотеке формиран је и од поклоњених личних библиотека Платона Атанацковића, Атанасија Стојковића и Саве Текелије. Године 1864. библиотека је пресељена у Нови Сад.

Од 1948. године постаје централна библиотека Војводине и почиње да прима обавезни примерак свих штампаних публикација из Србије. Касније, од 1965. године, прима обавезни примерак и из целе Југославије. Библиотека Матице српске је, узимајући у обзир годину оснивања и континуитет фондова и делатности, прва јавна и научна библиотека у српској култури.

Значајне улице у Новом Саду

Змај Јовина улица

Змај Јовина улица је главна улица у пешачкој зони Новог Сада. Простире се од Трга слободе (укрштање улица Краља Александра, Његошеве и Модене) до Владичанског двора (укрштање Пашићеве, Гимназијске и Дунавске улице). Са остатком центра града је повезана улицама Лазе Телечког и Светозара Милетића, али и многобројним пасажима у којима се налазе продавнице и канцеларије неких удружења и предузећа.

Улица Иве Андрића

Међународни новосадски књижевни фестивал

Међународни новосадски књижевни фестивал основан је 2006. године, од стране ДКВ, у циљу афирмације савремене књижевности, непосредног односа према живој речи писца, као и упознавања значајних писаца из земље и света, са идејом и о потреби афирмације српске културе и културе у Србији, Војводини и Новом Саду.

То је прва међународна књижевна манифестација у Новом Саду. Фестивал окупља истакнуте песнике, прозне писце и теоретичаре и критичаре. Одржава се сваке године у последњој недељи августа месеца.

Око седамдесет учесника наступа на живописном Тргу младенаца, у самом центру града, читајући своје текстове (сваке вечери у 21 час) или у урбаним амбијентима Новог Сада у послеподневним часовима (Градска библиотека, Клуб ДКВ, кафе Обломов), где се организују неформална читања и књижевнокритички разговори о савременој поезији, о савременим националним књижевностима, односно о савременим поетикама или видовима књижевности.

У касним вечерњим часовима у кафеу Бистро, уз велико и динамично учествовање публике, организује се дводневно такмичење у слем поезији на територији Србије. Победник такмичења проглашава се за најбољег слем песника Србије.

У оквиру Фестивала организује се и симпозијум поводом значајних књижевних и културних тема, на коме учествује 15 истакнутих критичара, филозофа и писаца.

У току Фестивала организује се око 20 књижевних и музичких догађаја, а програме прати преко 2.500 посетилаца. Поједини програми одржавају се и у градовима Војводине (Кикинда, Сремска Митровица,…).

За учеснике Фестивала се организује излет бродом до Сремских Карловаца, где се додељује Бранкова награда, као и посета Петроварадинској тврђави и Фрушкогорским манастирима.

Радови учесника Фестивала се објављују у два посебна броја часописа Златна греда, где се, поред српских оригиналних текстова и превода, објављују и текстови страних учесника на изворним језицима.

Фестивал се организује захваљујући помоћи Министарства за културу Републике Србије, Покрајинског секретаријата за културу, Града Новог Сада, многим медијским и другим спонзорима, као и добровољном ангажовању чланова ДКВ и многих грађана Новог Сада.

24. јануара 2018.24. јануара 2018.

Сомбор

Јован Дучић

Јован Дучић рођен је у Требињу 17. фебруара 1871. године. Основну школу учио је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву, 1890—1891. године, и Сомбору, где матурира 1893. године. С обзиром на то да Дучић у својим делима није помињао Сомбор, о данима проведеним у том граду сазнајемо из записа архивиста. У једном од својих записа, архивиста Александар Тасић помиње познатог српског песника, писца и дипломату. ‘,,Сомбор. Година 1893. Варош је већ попримила садашњи лик. У центру, у порти цркве Светог Ђорђа, налази се омања зграда у којој је дуго радила сомборска Учитељска школа, познатија као Норма Аврама Мразовића, основана 1878. године по бечком Фелбигеровом узору. Била је то прва школа Срба у којој су школовани будући учитељи. Једина таква на југу Европе! А један од њених ђака био је и Јован Дучић. Колико је Сомбор утицао на његову поезију, то нам није познато.” Тасић ипак открива понешто о Јовановим сомборским данима: ,,Како је будући песник био омиљен међу школским друговима, често је позиван на журеве, где се свирало, певало, играло и записивало у споменаре. Имале су их тада скоро све девојке. У једном од њих, на корицама наслов ,,ПОЕСИЈА”. Припадао је Пави Коларић. Задесило се баш да у њен споменар млади Дучић запише неколико стихова:

“Кад ме млада нестане у свету

Кад с лире среће задњи јекне звон

Сети се на ме, лепо лане моје

И тихо реци −то је био он“

Дучић се са Сомбором ипак повезао пре него што је закорачио његовим улицама. Још у нижим разредима гимназије писао је стихове, а прву песму објавио му је, 1886. године, баш сомборски,,Голуб”. Песма се звала,,Самохрана мајка”. До завршетка Учитељске школе имао је укупно 65 објављених песама, од којих су му 22 изашле у ,,Голубу”“. Велику пажњу каснијих истраживача заокупљале су песме :,,Двоје сирочади”, ,,Поздрав Фрушкој гори”, ,,Два гроба”, ,,Пролетна зора”, ,,Пастир”, ,,На мору”, ,,Србин” и многе друге.

Лаза Костић

Рођен је 1841. годинеу Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на Пештанском универзитету. У Пешти се 1892. године сусрео са Николом Теслом, ,коме је 1895. године препоручио за женидбу Ленку Дунђерски, у коју је и сам био потајно заљубљен. Радио је као гимназијски наставник у Новом Саду, затим постао адвокат, велики бележник и председник суда. Све то је трајало око 8 година, а потом се, све до смрти, искључиво бавио књижевношћу, новинарством, политиком. У Београду је уређивао ,,Српску независност”. Након тога, на позив кнеза Николе одлази у ЦрнуГору, ту остаје око 5 година као уредник званичних црногорских новина и политички кнежев сарадник. Враћа се у Бачку,и у Сомбору проводи остатак свог живота. У његову част је установљена Награда Лаза Костић. Умро је 1910. године у Бечу, а сахрањен је на Великом православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма. Једна од најпознатијих дела Лазе Костића су ,,Међу јавом и мед сном” и ,,Santa Maria Della Salute”.

Исидора Секулић

Исидора Секулић рођена је 16. фебруара 1877. године у подножју Тителског брега, у бачком селу Мошорину, код Жабља. Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), у Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила је као наставница у Панчеву, Шапцу и Београду. 14. новембра 1950. године изабрана је за редовног члана Српске академије наука и уметности, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду.

Вељко Петровић

Вељко Петровић рођен је у Сомбору 4. фебруара 1884. године. Гимназију је завршио у родном Сомбору, на мађарском језику. 1908. године прелази у Сремску Митровицу и постаје уредник,,Слободе”, а 1909. године постаје уредник сарајевске ,,Српске ријечи”. 1911. године одлази у Београд. Осам година касније бива именован за референта у одсеку Министарства просвете за Бачку, Банат и Барању, у Новом Саду, а следеће године премештен је у Министарство просвете у Београд. Између 1921. и 1923. године био је шеф Кабинета министра, затим је именован за референта у Уметничком одељењу, а од 1925. године постаје инспектор у истом Министарству.

У Сомбору постоји улица са његовим именом, као и гимназија.

Гимназија ,,Вељко Петровић” у Сомбору

Многе улице у Сомбору су добиле имена по познатим књижевницима, као на пример:

Вук Караџић(Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 – Беч, 7. фебруар 1864)је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика. Био је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века.

Стеван Сремац (Сента, 11/23. новембар 1855 – Сокобања, 12/25. август 1906)био је један од најзначајнијих и најчитанијих српских реалистичких писаца, као и академик.

Бора Станковић (Врање, 31. март 1876 – Београд, 22. октобар 1927) био је приповедач, романсијер, драматичар и један од најзначајнијих писаца српског реализма.

24. јануара 2018.17. децембра 2018.

Ниш

Стеван Сремац

Стеван Сремац је рођен у Сенти, у Бачкој, 23. новембра 1855. године, у занатлијској породици, од оца Аврама и мајке Катарине, где је провео рано детињство, а делом и код баке по мајци, у Пироту. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић, знаменити српски историчар и књижевник, доводи га 1868. године у Београд на даље школовање. Ту завршава гимназију (1875) и опредељује се за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду.

Умро је 12/25. августа 1906. године у Сокобањи, од сепсе. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Почео је да пише релативно касно. У тридесет и трећој години живота, 1888. године, почео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће се појавити као књига 1903. године под насловом „Из књига староставних”. То је било пишчево одуживање дуга професији историчара, љубави према националној прошлости и сну о Великој Србији. Реалистичку прозу почиње да пише тек после доласка у Београд. Дугогодишњи живот у Нишу био је период стваралачке инкубације. Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. године под насловом „Божићна печеница”, а потом следе: „Ивкова слава” (1895), „Вукадин” (1903), „Лимунација на селу” (1896), „Поп Ћира и поп Спира” (1898)− један од најбољих хумористичких романа у нашој књижевностии „Зона Замфирова” (1906) − најбоље компоновано Сремчево дело. Иначе, Сремац је био познат као „писац са бележницом”. Његова дела су углавном реалистична и садрже одређену дозу хумора у себи. Карактеристичност његовог стваралаштва је, такође, и епизодичност. Битно је и да су његова дела везана за релацију Београд−Ниш−Војводина.

У Нишу је име Стевана Сремца незаобилазно. Куд год да кренете, наилазите на његово име и трагове. Његово име носе улица, гимназија и Народна библиотека; има спомен-бисту испред Народног позоришта и у фоајеу позоришта, спомен-чесму и споменик са чувеним Калчом и његовим Чапом у Копитаревој улици, познатијој по старом називу Казанџијско сокаче, у центру града. Откривена је спомен-плоча и на месту где је некада била кафана ,,Маргер”(у којој су гости били Сремац, Калча, Ивко, Курјак, сликар Стеван Никшић Лале, глумци Добрица Милутиновић и Чича Илија Станојевић) и на кући Живка Ф. Мијалковића − газда Ивка, нишког јорганџије, Сремчевог јунака из ,,Ивкове славе”.

Народна библиотека ,,Стеван Сремац”

Народна библиотека „Стеван Сремац” једна је од најстаријих културних установа у граду и прва јавна библиотека у Јужној Србији. Група професора је у оквиру Гимназије 1879. године основала библиотеку и читаоницу, које су служиле и грађанима, те се ова година сматра годином оснивања нишке Народне библиотеке. Библиотека је 1906. године добила једну значајну донацију;након изненадне смрти Стевана Сремца, његов брат, Јован Сремац, поклонио је целокупну пишчеву личну библиотеку Народној библиотеци. Данас је Народна библиотека „Стеван Сремац” савремена институциjа, која располаже фондом од преко 250.000 монографских и преко 950 наслова серијских публикација, богатом Завичајном збирком, као и Кабинетом графике, јединственим у земљи, са око 200 оригиналних графичких отисака.

На улазу из Обреновићеве улице се налази Споменик Стевану Сремцу и његовом књижевном јунаку Калчи заједно са псом Чапом, док се на другом улазу налази Трг републике.

Биста Стевана Сремца испред Народног позоришта на Синђелићевом тргу

Спомен-чесма

Јернеј Копитар

Јернеј Копитар, словеначки лингвиста и слависта, рођен је 21. августа 1780. године у Репњу, код Водица. Јернеј је био члан бечке дворске књижнице и цензор словенских и новогрчких књига. Радио је на стварању заједничког књижевног језика Словенаца, помагао је и пројекат Вука Стефановића Караџића у обликовању српског књижевног језика. Када је Вук 1813. године, након Првог српског устанка, дошао у Беч са књигом коју је написао о пропасти устанка и замолио Јернеја, као цензора словенских књига у Бечу, да му је објави, Јернеј то није учинио. Међутим, заинтересовао га је Вуков рад, па је већ наредне године објавио његову,,Писменицу србскога језика по говору простога народа написану” и ,,Малу простонародњу славеносрбску пјеснарицу”.Јернеј је Вука саветовао да сам објави народне умотворине и да прикупља речи народног говора како би издао први српски речник. Захваљујући Јернеју Копитару, у Бечу су 1813. године покренуте и ,,Српске новине”. Јернеј Копитар је умро 11. августа 1844. године.

Копитарева улица, Ниш (Казанџијско сокаче)

Казанџијско сокаче, званично Копитарева улица, налази се у центру Ниша и простире се између улице Поп Луке Лазаревића и Обреновићеве улице. Пред крај турске владавине и после ослобођења, сокаче је представљало концентрацију казанџија и занатлија. Крајем 19. и почетком 20. века носило је назив Занатлијска улица, после Првог светског рата добила је назив Копитарева, по Јернеју Копитару, пријатељу и сараднику Вука Караџића, али је у народномсећању остала до данас познатија под називом Казанџијско сокаче. Последње казанџијске радње затворене су деведесетих година прошлог века и од тада креће постепени урбано-комерцијални развој ове улице. За сокаче се може рећи да представља мераклијско језгро града, па га управо из тог разлога многи сматрају нишком ,,Скадарлијом”. На улазу из Обреновићеве улице се налази Споменик Стевану Сремцу и његовом књижевном јунаку Калчи заједно са псом Чапом, док се на другом улазу налази Трг републике. Спој старог и новог, пријатна и лежерна атмосфера чине Копитареву улицу драгуљем са специфичним духом старог Ниша. Сокаче је данас преплављено углавном модерним кафићима, али и за праве љубитеље кафане постоји уточиште староградског духа. Надомак сокачета се налази и тржни центри,,Калча” и ,,Форум”, Општина града, као и чувена кафана ,,Стара Србија”.

Бранко Миљковић

Бранко Миљковић је био један од најпознатијих српских песника друге половине двадесетог века, есејиста и преводилац. Родио се у Нишу 29. јануара 1934. године. Бранков отац Глигорије (1907–1999) пореклом је из Гаџиног Хана, а мајка Марија (1908. рођена Браило) из села Трбоуња, код Дрниша. Имао је и брата Драгишу (1939–1993), чијим залагањем је, за живота и после песникове смрти, сређена и сачувана Бранкова заоставштина. Миљковићева породица води порекло из Заплања, код Ниша, одакле су се његови родитељи доселили у Ниш. Миљковић је био ученик Прве нишке гимназије „Стеван Сремац” .Трагично је преминуо, у Загребу, у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године.

Спомен-соба Бранка Миљковића

Спомен-соба Бранка Миљковића део је изложбе у Синагоги у Нишу поводом обележевања 50. годишњице од његове смрти (29. септембара 2011).

Народни музеј у Нишу чува целокупну заоставштину песника Бранка Миљковића. Формиран је и фонд истоимене музејске збирке. Године 1971, поводом десетогодишњице песникове смрти, његови родитељи, Марија и Глигорије, и брат Драгиша поклонили су музеју у Нишу сачувану заоставштину: личне предмете, одећу, документа, фотографије, рукописе, намештај из родитељске куће у Нишу и Београду, преписку, личну библиотеку са око 400 књига и часописа, као и богату хемеротеку са исечцима песникових објављених радова и других текстова из новина и часописа. Заоставштини припада 1649 предмета. Поводом 50 година од смрти Бранка Миљковића, 2011. године, организована је велика изложба његових личних ствари, коју је посетило око 9 хиљада људи, у Нишу и Београду. Том приликом је планирано да се до 2014. издају његова сабрана дела.

Душан Душко Радовић

Душан Душко Радовић је био песник, писац, новинар, афористичар и ТВ уредник. Рођен је 29. новембра 1922. у Нишу.Отац Угљеша био је машиновођа, пореклом из Чачка, а мајка Софија, рођена Стефановић, била је из Ниша. Био је главни уредник „Пионирских новина”, уредник Програма за децу Радио Београда, уредник Програма за децу Телевизије Београд, уредник листа „Полетарац”, новинар „Борбе” и (од 1975. године) уредник Студија Б. У Београду се дуги низ година одржава атлетска трка ,,Сећање на Душка Радовића”− Душков брат је познати атлетски тренер, Бранимир Брана Радовић.

Умро је 16. августа 1984. године у Београду.Најширој публици је познат по афоризмима, којима је будио Београђане на таласима Радија „Студио Б“, који су касније објављени у три књиге под насловом „Београде добро јутро”.

Биста Душка Радовића у Нишу

Атанасије Петровић

Атанасије Таса Петровић, познат као Учитељ Таса, био је најпознатији просветни радник у Нишу у 19. веку.

Атанасије Петровић рођен је у Нишу 1824. године, у сиромашној породици Петријe и Петра Николића. Определио се да радни век проведе у школи, јер је још у раној младости показивао склоности ка наукама. Паралелно са образовањем, Атанасије Петровић са бавио и певањем, и редовно је за време црквених миса спавао за певницом у нишкој цркви. Иако Тасино образовање није било континуирано и систематско, за ондашње време његов степен писмености био је значајан и велики. Како је Атанасије био међу најбољима по успеху, са 17 година (1840) изабран је за учитеља у нишкој црквеношколској општини. Свестран по својој природи, Атанасије Петровић је, поред овог посла, радио и као писар у митрополији, док је у црквеној општини радио као рачуновођа, а током богослужења и као певач за певницом. Савременици Атанасија Петровића слажу се да је располагао вештинама да подиђе турским властима и паши, да задобије њихово поверење, а чиме год се бавио, увек је и неуморно радио на буђењу свести у народу. Како су књиге и школски уџбници на српском језику из Кнежевине Србије у настави били забрањивани, Атанасије Петровић приредио је 1858. године уџбеник „Пресад мудрости” или „Собрание поучителни мисли”, који је у Београду штампан у 2000 примерака. „Пресад мудрости“ Атанасија Петровића, који није био оригинално дело, у настави је служио као читанка. То је била прва штампана књига једног Нишлије, која је, према запису имена на крају књиге, имала 491 претплатника, поређаних по друштвеној хијерархији.

Атанасије Петровић је, након ослобођења Ниша од Осмалија, 1878. године, од стране ноовоосноване власти постављен за управитеља Народне школе у Нишу. На тој дужности био је све до 1880. године, када је пензионисан. Умро је 13. фебруара 1894. године у Нишу.

Трг Учитеља Тасе представља сквер испред Основне школе „Учитељ Таса” и саобраћајни везни простор између Рајићеве улице и Улице хајдук Вељка. Трг се налази у ширем центру града и по фреквенцији, како моторног, тако и пешачког саобраћаја, један је од најмирнијих тргова у Нишу. Има углавном правилан правоугаони облик, једино је сквер испред школе кружног облика, чиме је преузео и функцију кружног тока. У средини сквера налази се биста Учитеља Тасе, која је и централни репер трга. Са северне стране трг је дефинисан стамбеним зградама, са запада улицом Рајићевом и школом, са истока улицом Хајдук Вељка, а са југа стамбеном зградом, као и старим приземним кућама. Унутрашњи део трга, као и сквер, озелењен је, са комбинацијом високог и ниског растиња.

Основна школа „Учитељ Таса” је најстарија основна школа у Нишу. У њеним просторијама су се одржавале седнице српског парламента након ослобођења Ниша 1879. године.

Основна школа „Учитељ Таса“

Трг Учитеља Тасе

Вук Стефановић Караџић

Вук Стефановић Караџић (Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века. Стекао је и неколико почасних доктората.

У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим, и аустријских власти, које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску ортографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Његова граматика, коју је назвао „Писменица србскога језика” изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа. Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано”.

Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање „Српског рјечника” (1818), друго, знатно проширено (1852), те превод „Новога завјета” (1847), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази тзв. хрватских вуковаца или младограматичара.

Вук је био цењен у Европи: биран је за члана Берлинске, Бечке и Петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу,…Одликован је од руског и хабзбуршког цара, од пруског краља и Руске академије наука.

Вуков споменик у дворишту Народне библиотеке у Нишу

Ниш је град са пуно улицакоје носе називе истакнутих књижевника, писаца, песника, филолога…

Неки од њих су:

Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28. март 1824 — Беч, 1. јул 1853) је био српски романтичарски песник.

Данило Киш (мађ. KissDániel; Суботица, 22. фебруар 1935 — Париз, 15. октобар 1989) је био српски књижевник и дописни члан САНУ.

Георгије Ђура Јакшић (Српска Црња, 8. август 1832 — Београд, 16. новембар 1878) је био српски сликар, песник, приповедач, драмски писац, учитељ и боем.

Јован Дучић (Требиње, 17. фебруар 1871 — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943) је био српски песник, писац и дипломата.

Исидора Секулић (Мошорин, 16. фебруар 1877 — Београд, 5. април 1958) је била српска књижевница и академик САНУ.

Лазар Лаза К. Лазаревић (Шабац, 13. мај 1851 — Београд, 10. јануар 1891) је био српски књижевник и лекар.

Милован Ђ. Глишић (Градац, 19. јануар 1847 — Дубровник, 1. фебруар 1908) је био српски књижевник.

-Доситеј Обрадовић (световно име Димитрије) (Чаково, 1739, 1742. или 1744 — Београд, 28. март 1811) је био српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода.

Десанка Максимовић (Рабровица (Дивци) код Ваљева, 16. мај 1898 — Београд, 11. фебруар 1993) је била српска песникиња, професорка књижевности и чланица Српске академије наука и уметности.

Иво Андрић (Долац, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски књижевник и дипломата Краљевине Југославије.

Радоје Домановић (Овсиште, 16. фебруар 1873 — Београд, 4. август 1908) српски је сатирични приповедач.

Иван Горан Ковачић (Луковдол, 21. март 1913 — Врбница, 13. јул 1943) је био хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар и партизан.

Милан Ракић (Београд, 30. септембар 1876 — Загреб, 30. јун 1938) је био српски песник и академик.

Поред наведених требало би споменути и улице које носе називе по Александру Белићу (Београд, 1/13. август 1876 — Београд, 26. фебруар 1960), српском филологу, професору и ректору Београдског универзитета, председнику САНУ и члану многих академија у Југославији и иностранству, и Богдану Поповићу (Београд, 20. децембар 1863/1. јануар 1864 — Београд, 7. новембар 1944), који је био један од најзначајнијих књижевних критичара и есејиста.

Нису само улице добиле назив по истакнутим књижевницима, већ и бројне основне школе носе њихова имена.

24. јануара 2018.25. јануара 2018.

Чачак

MЕМОРИЈАЛНА МЕСТА У ЧАЧКУ

Споменик Владиславу Петковићу Дису

Улица Цара Душана 1, двориште Народног Музеја, Чачак

$D:\Documents and Settings\Admin\Desktop\spomenik.jpg$ $D:\Documents and Settings\Admin\Desktop\07. spomenik vladislavu petkovicu dis-u.jpg$

Градска библиотека

$D:\Documents and Settings\Admin\Desktop\disovo-prolece.jpg$

24. јануара 2018.25. јануара 2018.

Шабац

Меморијална места српских књижевника у Шапцу

Споменици знаменитим књижевницима

Тешко могу да се установе правилности у томе када и у којим деловима земље се рађају најпознатије личности. Иако код нас није вршено такво истраживање, можемо рећи да Шабац сигурно заузима истакнуто место. За овaj град везана су имена познатих српских књижевника рођених у ХIХ веку (Лаза Лазаревић, Јанко Веселиновић, Стојан Новаковић, Милорад Поповић – Шапчанин, Станислав Винарев) и почетком ХХ века (Оскар Давичо). Такође, главне радње многих дела познатих српских писаца смештене су у овом крају.

Лаза К. Лазаревић

(13. мај 1851 – 10. јануар 1890)

Књижевник и доктор, талентован приповедач; одличан стилист са много смисла за композицију, спада међу најбоље српске писце реализма. Написао је свега девет приповедака, које се вреднују се као класици и до данас су остале једна најбољих дела српске прозе.

Споменик Лазе Лазаревића у Шапцу

Налази се испред градског парка, на Тргу ђачког батаљона. Подигнут је 1990. године поводом стогодишњице смрти и у знак сећања на истакнутог књижевника, рођеног у Шапцу. Споменик у облику бронзане стојеће фигуре у природној величини, на постољу од црног гранита (висине око 1,20 м), дело je вајара Станислава Гранића. Споменик је 5. октобра 1990. године открио академик Добрица Ћосић ( Ивановић: 2003).

Спомен-плоча на месту где се налазила кућа књижевника Лазе К. Лазаревића

Постављена је у Јевремовој улици у Шапцу. Урађена је од сивог мермера на коме је уклесан текст: „У овој кући живео је, радио и умро др Лаза К. Лазаревић, лекар и књижевник. Плоча је постављена о стогодишњици његовог рођења 13. V 1951. год. Српско лекарско друштво“

Општа болница „Др Лаза К. Лазаревић” Шабац

Попа Карана 4, Шабац

Јанко Веселиновић

(13. мај 1862 – 26. јун 1905)

Један је од зачетника реализма у српској књижевности. Објавио је око тридесет књига приповедака, репортажа, романа, драма и записа, у којима је највише приказивао свој родни крај, Мачву.

Спомен-биста Јанка Веселиновића

Откривена је 28. јуна 1936. године у Градском парку у Шапцу, залагањем Удружења Подринаца. Бронзана спомен-биста рад је београдског вајара Перише Милића (1901 – 1982). Претходно је иста таква биста постављена на Калемегдану у Београду (М. Јевтић, 1983). На његовој предњој страни урезан је текст: „Јанку Веселиновићу, књижевнику (1862– 1905). Захвално Подриње, 1936.“.

Радна соба Јанка Веселиновића у Народном музеју у Шапцу

У оквиру сталне меморијалне поставке изложен је део радне собе и салона (радни сто и столица) Јанка Веселиновића. Поводом сто година од његове смрти Народни музеј у Шапцу је 2005. године организовао изложбу „Живот и дело Јанка Веселиновића (1862–1905)”, коју је приредио Бранислав Станковић, кустос овога музеја.

ОШ „Јанко Веселиновић”

Карађорђева 48, Шабац

Коста Абрашевић

(29. мај 1879 – 20. јануар 1898)

Песник, рођен у Охриду, а потом се са родитељима преселио у Шабац. Његове најпознатије песме су: Звижди ветре, Свет је нама отаџбина, Братство итд.

Спомен-биста песника Косте Абрашевића

Постављена је у Градском парку у Шапцу 29. маја 1965. године, на 86. годишњицу рођења овог познатог песника. Бисту, рад вајара Стевана Боднарова из Београда, открио је књижевник Оскар Давичо (Андрић, Љ., 2000).

Спомен-плоча на кући у којој је живео песник Коста Абрашевић у Шапцу

Постављена 1950. године у Карађорђевој улици 64, од белог мермера, димензија 65 х 50 цм, на којој је уклесан текст: „У овој кући је живео, радио и умро наш први, пролетерски песник, Коста Абрашевић. 19. Х 1950. Трудбеници Шапца“.

Надгробни споменик Кости Абрашевићу у Шапцу

На Камичком гробљу, где је у осамнаестој години сахрањен, подигло је почетком ХХ века тадашње Радничко културно друштво Абрашевић (које је прославило сто година од свог постанка). Има облик стуба без капитела, на чијем врху је постављена метална лира. На средишњем делу споменика уклесана је плоча у облику отворене књиге, на чијим каменим листовима су урезани стихови (Група аутора, 1960).

Стојан Новаковић

(1. новембар 1842. – 18. фебруар 1915.)

Био је академик, научник, државник и књижевник. Спомен-бисте постављене су у парку код Соколане и у дворишту основне школе која носи његово име.

Спомен-биста

ОШ „Стојан Новаковић”

Петра Лазића 38, Шабац

24. јануара 2018.1. фебруара 2018.

Лозница

Меморијална места на територији града Лознице

Вук Стефановић Караџић ( Тршић, 6. 11. 1787 – Беч, 7. 2. 1864)

У самом центру града налази се „Вуков дом културе”, саграђен 1937. године.

Гимназија „Вук Караџић” у Лозници

Споменик Вуку Караџићу ( Ново насеље, Лозница )

На само 9 километара од Лознице налази се родно место Вука Караџића, Тршић. Сваке године овај музеј на отвореном прима велики број посетилаца из разних крајева Србије, посебно у септембру, када се одржава Вуков сабор. Број посетилаца у то време често достигне фасцинантних 20000.

Вукова родна кућа у Тршићу

Биста Вуку Караџићу, Тршић

Део сталне поставке отвореног музеја у Тршићу

Вук је у младости често боравио у још једном месту недалеко од Лознице. Прва слова и љубав према језику, писмености и књижевности, Вук Караџић је стицао у манастиру Троноша. У спомен на Вуково школовање у манастиру је отворен меморијални музеј.

18. јануара 2018.1. фебруара 2018.

Ваљево

Меморијална места у Ваљеву:

Споменик Бори Станковићу

Бора Станковић

Борисав Бора Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927) је био приповедач, романсијер,драматичар и један од најзначајнијих писаца српског реализма. Рођен је у Врању и врло рано је остао без родитеља, па га је одгајила мајка његовог оца, баба Злата. Завршио је Правни факултет у Београду 1902. године.

Своју најпознатију драму, ,,Коштана”, објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике критике.

Свој најпознатији роман, ,,Нечиста крв”, објављује 1910. године, добијајући позитивне критике. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. После рата ради у Министарству просвете Краљевине Срба , Хрвата и Словенаца.

Умире 1927. године у Београду.

Споменик Вуку Караџићу

Вук Стефановић Караџић

(Тршић,код Лознице, 1787 − Беч, 1864) лингвист, етнограф, историчар, реформатор српског језика.

Учио је школу у Лозници (1795) и манастиру Троноши. После Првог српског устанка био је писар у Совјету (влади), затим учитељ и државни чиновник. Године 1809/10. тешко је оболео; лева нога му је остала згрчена, тако да је до краја живота носио штулу. После пропасти устанка, 1813, одлази у Беч. Тамо га филолог Јернеј Копитар подстиче да сакупља народне умотворине и песме, и ради на језику и правопису. Издао је прву збирку народних песама и Писменицу (граматику). Од тада почиње његов епохални рад на утемељивању нове српске књижевности, језика и правописа. Године 1818. издаје ,,Српски рјечник” (са граматиком), у којем је објављена и реформа српског језика. Радио је на сакупљању приповедака, пословица, загонетки, писао историјска сведочанства и друго. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића, као и против јаког фронта противника својих реформаторских идеја. Уређивао алманах ,,Даница” и настојао да страну културну јавност упозна са српским народним благом и прошлошћу. Универзитет у Јени доделио му је титулу почасног доктора, а слична признања Вук је добио од многих европских академија.

Споменик Миловану Глишићу

МилованГлишић

Милован Глишић је рођен 7/19. јануара 1847. у селу Градац поред Ваљева, од оца Ђорђа и мајке Јевросиме. У његовом селу није било школе, али су га родитељи подучавали и научили да пише. Овако припремљен, Милован Глишић је у Ваљеву одмах примљен у други разред основне школе. Кад је 1864. уписао Београдску нижу „теразијску“ гимназију, већ је имао седамнаест година. Због немаштине је сам морао да се сналази, а материјални положај се само погоршао кад му је 1865. године умро отац. Потом је почео да учи технику на Великој школи, но после две године оставља технику и учи филозофију на истој школи. Кад је прекинуо школовање, постављен је за коректора Државне штампарије. Глишић је радио разне послове које је могао да нађе. Иако му је ово одузимало пуно времена, ипак је био добар ђак. Показивао је интересовање не само за школске предмете; пуно је читао и учио је руски, француски и немачки. Био је у два маха уредник званичних „Српских новина”, дуго време драматург Народног позоришта и крајем живота помоћник управника Народне библиотеке.

Глишић је свој књижевни рад започео преводима у сатиричним листовима, а потом прешао на оригиналну приповетку. Његов оригинални рад обухвата два позоришна комада − „Д ва цванцика” и „Подвала”, и две збирке приповедака. У збиркама су, поред осталих, његове популарне хумористичне и сатиричне приче: „Глава шећера”, „Рога”, „Ни око шта”, „Шило за огњило”, „Шетња после смрти”, „Злослутни број”, „Редак звер”; гатка „После деведесет година ” и лирска скица „Прва бразда”. Глишић је највише радио на превођењу из руске и француске књижевности, и осамдесетих година био је главни и најбољи преводилац са руског и француског. Савестан и талентован преводилац, а уз то одличан зналац народног језика, он је највише учинио за упознавање српске публике са великим руским писцима и знатно утицао својим преводима на развој књижевног језика и стила. Најбољи су му и најважнији преводи са руског: „Мртве душе” и „Тарас Буљба” од Гогоља, „Крајцерова соната” и „Рат и мир” од Толстоја, „Обломов” од Гончарова, уз остале од Островског и Данченка. Са француског је преводио Балзака („Шагринска кожа”), Меримеа („Коломба”), Жила Верна и друге. За позориште је превео преко тридесет комада из руске, француске и немачке књижевности.

По његовој приповеци „После деведест година” снимљен је филм ,,Лептирица” 1973. године, а Сава Савановић је један од најпознатијих вампира.

Споменик Десанки Максимовић

Десанка Максимовић

Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај, те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце.

Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду.

Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим, као суплент, у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је, од 3. септембра 1925. године, радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд, где је радила у Првој женској реалној гимназији (данашњој Петој београдској гимназији). Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.

Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.

Дана 17. децембра 1959. изабрана је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана.

У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањенаје у Бранковини,код Ваљева.

Улице у Ваљеву:

Алексе Шантића
Бранка Миљковића
Бранка Радичевића
Десанкин трг
Душка Радовића
Ивана Мажуранића
Иве Андрића
Јанка Веселиновића
Јована Дучића
Милована Глишића
Петра Кочића
Симе Пандуровића
Вука Караџића