Аутор: Jovana Krneta

Поноћ је већ давно прошла, и први знаци зоре појавили су се над Београдом. Свитао је последњи дан марта 1951. године. На својој полумансарди на Врачару, Милица Јаковљевић коначно је успела да доврши најтежи текст. Њој, која се писањем бавила скоро пола живота, и са лакоћом исписивала страницу, једва је пошло за руком да састави молбу свом новинарском удружењу да јој призна стаж. Али док је исписивала своју радну биографију, те две странице, пред очима јој је као у филму још једном прошао читав живот. Можда је баш тако, као слика из неког њеног романа, изгледала та пролећна ноћ шест и по година после ослобођења. Да ли јој се тада њен живот, или бар његов већи део, могао чинити као остварење сна?

Знала је добро да би свет био сиромашнији да није великих жеља, и да највеће жеље постају снови, јако жељен а тешко достижан циљ. Срећан је онај који их има, а још срећнији онај коме се остваре. Знала је и да има оних који се безуспешно, свим силама, упињу да достигну своје снове, и оних других, којима се снови остваре наизглед без великог труда, готово сами од себе. Таквом се другима могла чинити и њена животна прича, прича оне која је у нашој културној и друштвеној историји остала забележена као Мирјам.

А како је другачије и могло изгледати то што се сеоској учитељици из Кривог Вира посрећило да постане не само становник Београда, града о којем је сањала, већ и да се у позоришту, које је обожавала, изводе њени комади, да постане новинар и писац, и да јој највећа љубав буде глумац, како другачије него као остварење снова.

Рођена је у Јагодини 1887. године, али јој је родни град лако могао бити и Ниш, Горњи Милановац, Књажевац, Крагујевац или Врање, јер је отац као један од најбољих српских начелника у то време, и одличан полицајац, често премештан. Милица је била прво од троје деце из трећег очевог брака. Отац Јеврем је из претходних бракова већ имао осморо деце. У Крагујевцу, где се многочлана породица Јаковљевић коначно скрасила, завршила је основну, а потом и Вишу женску школу и Учитељску школу.

Рађање првих снова…

Атмосфера предратног Крагујевца, посебно његов Бајонет сокачета, а касније и улица Александра и Милоша Великог, и поред врло скромног материјалног стања породице са много школоване деце, створиће код ње идеализовану слику српске паланке, која ће се касније често сећати и о њој писати.

Један од њених најранијих снова био је да постане сеоска учитељица. До његовог остварења пут је, након завршетка петог разреда Више женске школе у Крагујевцу, водио преко Женске учитељске школе у Београду.

Милица је била одличан ђак и породица је одлучила да одваја по 50 динара од очеве пензије за њен живот у Београду. Становала је најпре у једној малој кући у Улици Војводе Миленка код сестре Кате, коју су одмиља звали Голубица, и њене породице са четворо мале деце. Потом се накратко, на месец дана, преселила у ,,господску кућу“ код једне рођаке у Хаџи Милентијеву број 14.

Током тог свог првог боравка у Београду, од јесени 1902. до јуна 1903. године, најдуже је остала у кући у Доситејевој улици испод Народног позоришта. Није имала новаца да често одлази на представе, али је свакодневно, на путу у школу или на повратку кући, виђала глумце: Тодоровића, Гавранића, Цацу Ђорђевић, Персу Живковић, Тодосићку, Рају Павловића, насмејаног Чича Илију Станојевића. Дрхтала је кад их види, за њу су они били ,,други свет, лепши, идеалнији“, а само позориште – бајка. У Доститејевој улици становао је и глумац Добрица Милутиновић, ,,најмилији принц” целог њеног разреда, који је сваки дан пролазио поред куће у којој је становала, ,,прозори се отварају и уздаси витлају за њим“, сећала се касније.

Како је била лепог гласа и талентована, после једног наступа у дилетантској ђачкој дружини у Народном позоpишту проричу јој да би могла бити одлична глумица и певачица. О представи су писале и новине, али се њеној мајци то није допало и прекорно јој је написала: ,,Срамота. Ми се мучимо… а ти изиграваш на позорници.“

Краљице Наталије 31

Школовање је 1902. наставила у тек отвореној Женској учитељској школи у Београду, која је била одељење Више женске школе. Зграда се налазила на месту данашње ЕТШ ,,Никола Тесла“. У почетку њен се разред због недостатка простора селио из учионице у учионицу, а на јесен школа се преселила у зграду у Улици Мајора Илића на Палилули.

… и њихово рушење

И тај први, кратки, десетомесечни боравак у Београду био је довољан да он постане сан, ,,зачарани град“. Иако је многе снове касније остварила, један ипак није. Није школовала глас, учила певање и није постала певачица, како је желела. За то да школује глас највише се залагала њена разредна наставница коју су она и друге ученице доживљавале као другарицу. Спремала се да је води код композитора Јосифа Маринковића да је чује.

Међутим, Милица је ускоро морала да напусти Београд и школу похађа у Крагујевцу. Разредна наставница Катица Павловић и управитељ Учитељске

школе Сретен Пашић писали су њеном оцу и молили га да је пусти да пређе у Београд, где ће њен таленат имати више могућности да се развије. Ипак, превладали су финансијски разлози, породица се жртвовала да би она боравила у Београду, и отварање школе у Крагујевцу било је право олакшање.

Доситејева 16

,,Те године у Београду у школи, и тој кући у Доситејевој, пролазе ми као најлепши сан…“, записала је о свом боравку у ,,лепој кући“ учитељице Ружице Протић. На истој адреси са породицом становао је и професор и композитор Стеван Стојановић Мокрањац. У суседној кући становао је уредник Трибине Наум Тодоровић, и ту је видела глумицу Велу Нигринову, која је за њу била ,,прва богиња са својим класичним профилом и великим очима“.

Повратак у Крагујевац помутио је снове и донео младој ученици тугу за ,,лепим Београдом, за позориштем, за мојим другарицама“. На зид своје собе ставила је фотографије обожаваних глумаца, најпре Добрице Милутиновића. Строга мајка није могла да поднесе њену тугу и то што је одбијала да једе, па је исцепала све слике, верујући да због њих тугује и плаче за Београдом, и желећи да угуши њену жељу да постане глумица. Трудила се да је увери како треба да постане учитељица. Касније, гледајући несталу и трагичну судбину певачица и певача, Милица је схватила да би и сама вероватно постала пропала певачица. Била је захвална мајци на љубави и строгоћи, јер је готово извесно била у праву. Па ипак, током школовања у Учитељској школи у Крагујевцу, када би имала соло тачке на концертима, у потаји је још туговала за каријером оперске певачице. Исту тугу осетила би понекад и током учитељевања.

Учитељица Милица

Завршила је Учитељску школу, писала поезију и преводила са француског. Учитељевање је започела у источној Србији, у селу Криви Вир испод Ртња. И премда ни школа ни њена мала кућа не изгледају онако како их је сањала, па је одмах пожелела да се врати у Крагујевац, ипак је, разнежена ,,радозналим и умиљатим очима, и невештим, несташним, веселим и малим рукама“ кривовирских ђака, остала ту читавих пет година. Ту је научила да воли самоћу и волела ју је читавог живота. Веровала је да свако треба да проживи извесно време у самоћи да би упознао себе. Дружила се са коњима окружена природом и почела озбиљно да преводи.

Због катара у плућима морала је да одсуствује једну годину. Потом је уследила још једна пауза због српско-турског рата, 1912. године, када школе нису радиле. Наредне године услишена јој је молба и добила је премештај у село Обреж. У питомом Поморављу, поред пута за Јагодину и у непосредној близини Варварина, Обреж јој је после Кривог Вира више личио на варошицу него на село. Школа је била стара, али је зато њена кућа управо онаква какву је желела, кућица из снова.

Убрзо долази нови рат који је провела у Крагујевцу, уз краће боравке у Врњцима и Крушевцу. У рат одлазе многи Крагујевчани, и њена браћа Стева и Чеда и зет Вуле. У Обрежу је остала цела њена годинама скупљана библиотека, што је осећала као ненадокнадив губитак. Па опет, тај губитак се није могао мерити са губитком оца, који је умро на самом почетку рата, и мајке, која је, након тешких година окупације, преминула на његовом самом крају.

По завршетку рата Милица је одлучила да оконча рад у државној служби и да узме мајчину пензију. Са сестром Ружом одлази да живи у Аранђеловац, али не задуго: наредне 1920. одине Ружа је одлучила да потражи посао као наставница певања у Београду, и сестре се већ у новембру селе.

Повратак у Београд

Лепа аранђеловачка кућа са баштом је прошлост; у Београду ће живети у малој изнајмљеној соби код госпође Виде у Молеровој улици, у дну једног калдрмисаног дворишта, ,,испред помијара, клозета и сутерена“.

Када је питому Шумадију, њену лепу природу и простосрдачан свет заменила београдским Врачаром, још увек паланачким крајем, са мрачним кућерцима и једном високом зградом према Хаџи Милентијевој улици, присетила се својих снова о Београду док је била учитељица у Кривом Виру. Тада је окружена блатом у самоћи своје собе, за јесењих тмурних облачних дана, мислила: ,,Боже, да ми је само у Београд, да само прошетам улицама, да видим масу света.“ То сећање и сазнање да ће опет ићи у позориште и видетиобожаване глумце поново су пробудили у њој љубав према Београду, и тада јој је љубав грејала душу у тој хладној и туђој соби. Ускоро ће се у њој стиснути њих четворо, јер стижу и брат Стева и сестра Зора. Мала соба постаје топла, испуњена њиховом љубављу и лепим разговорима уз кафу.

Онда су, један по један, њени снови почели да се остварују. Најпре се у листу Новости појавио фељон који је превела са француског, истина потписан само иницијалима М.Ј. Преводи роман и постаје сталан преводилац са месечном платом. И ти први периоди заправо су почетак њеног новинарског рада, а када је 1923. године подигнута зграда у Молеровој 21, преселила се са сестрама и братом на њену полумансарду, одакле се видео цео Београд.

У стану је било много јастучића, китњастих завеса, пиротских ћилима и књига. Када су се сестрe поудавале а брат одселио, Милица је испред стана поставила зелено обојену тарабицу ,,филаретици“, чија се капија закључавала. Све је то био покушај да се имитира онај идеал куће из детињства. Селидба у нови стан десила се у исто време када је постала стални сарадник листа Новости.

Милица постаје Мирјам

На позив својих колега Милица је прешла у новоосновани лист Недељне илустрације, у којем је радила до последњег броја. ,,Живим више Славије, у једној кући на два спрата, са пет одељења, потпуно сама. Видите, исувише одељења за мене једну“, писала је у Недељним илустрацијама 1931. године, одговарајући на питање о свом животу читатељки госпођи Симић. ,,Али мени је потребна атмосфера за умни рад… са прозора имам изглед. На једној страни је Топчидерско брдо, на другој видим у даљини Опсерваторијум са чудним њеним шумама…“

Сада је већ увелико новинар. Још док је радила у Новостима преузела је рубрику ,,Женски свет“ у којој ће писати о моди, о женама, васпитању омладине, и то ће заправо бити оно о чему ће наредне две деценије углавном и писати. По савету колега почела је да пише под псеудонимом. Узела га је по имену ауторке романа који је управо преводила, Мирјам Хари. Но њени су текстови веома често објављивани под псеудонимом написаним као Мир-Јам, те је тај облик и данас врло заступљен.

Редовно је, сама и са сестрама, посећивала оперске и балетске представе, препуне руских певача и балерина. Писала је позоришне критике и интервјуисала глумце, оне који су јој се у младости чинили недостижним а којима се приближила и одлазила им у куће. Тиме је остварила још један сан.

У позоришту је почела да се рађа и њена прва права љубав. Имала их је неколико: ђачку Свету Стајића, младалачку, Словенца Витоја Јеленца, и Хрвата Марија. А сада је у њен живот ушао глумац Божа Николић, најпре су је занеле његове улоге у Народном позоришту, потом његове лепе сјајне очи, ,,фина уста, бели зуби, коса лака таласава, елегантна“ и уметничка душа која му ,,зрачи из очију“. Николић је био ожењен једном Италијанком, са којом није био срећан, и која се вратила својим родитељима. Између њега и Милице развила се љубав која је трајала читаву деценију.

И ту није крај остварењу Миличиних снова. На сцену Народног позоришта на Врачару постављена су два њена комада.

Њене комаде публика је лепо прихватила док је критика била прилично оштра, али ништа није могло да умањи, како је писала ,,бескрајну радост у души, какву никад нисам осетила у животу“, док се као аутор клањала публици која ју је поздрављала аплаузима.

Треба ли жени подићи споменик?

У тексту који је објавила у Недељним илустрацијама почетком 1930. године, Одбору за подизање споменика предложила је подизање споменика жени, а ако се не нађе она која је то заслужила, споменик треба подићи жени која је тога несумњиво достојна – мајци из светског рата. ,,На високом постаменту, симболичка фигура мајке, узвишена у својој моралној и физичкој лепоти, а около споменика, рељефно се илустрира рад наших жена, њихово страдање и борба“, тако тај споменик замишља ауторка текста. Такав би споменик, веровала је, био знак захвалности српској жени и мајци за све њене патње и родољубиви допринос, али би понајвише био знак високе културе једног народа који једнако вреднује допринос жена и мушкараца.

Не чекајући на прихватање свог предлога, као прва наша драмска списатељица, почетком фебруара те године, подигла је својеврстан споменик жени, мајци, сестри, својом првом драмом у три чина Тамо далеко. Позоришни критичар Правде осетио је ,, једну повреду доброте и среће“ у финалу комада. Чинило му се неукусним и неправедним што га аутор завршава потресним детаљем, превише сентимнеталним. Сцена у којој мајка издахне баш у тренутку када српска војска улази у Крагујевац и када је њен син ступио на кућни праг изгледала

му је превише сурово и непријатно, а она је заправо била опис породичне трагедије породице Јаковљевић, у којој мајка Смиљка замало није доживела да види сина Стевана.

Молерова 21

У кући коју је подигла Јеврејка Клара Јаковљевић Милица је становала све до смрти, готово пуних тридесет година. Одмах поред налазила се дивна кућа са широком куполом, која је припадала Сими Тројановићу, нашем првом етнологу, антропологу и утемељивачу Етнографског музеја. Оба здања су срушена, а после изградње блока нових зграда више не постоје бројеви 19, 21 и 23.

Живот њене мајке и иначе се Милици чинио као читав један роман. Уз то, ,,имала је прави књижевни таленат и говорила лепим језиком“.њене речи пуне фолклора, уместо дечије литературе, очарале су њу и осталу децу и испуњавале им детињство. Реченице су јој биле лепе, живописне. Имала је и глумачког дара, умела је свакога да имитира. То својеврсно наслеђе један је од разлога што је касније Милица и почела да се бави писањем, јер то мајчино ,,драмско и проповедачко утискује се у душу моју и Стевину“. Од мајке је Милица наследила и певачки дар; она је умела и да запева дивне јуначке песме, будећи у својој деци национални занос.

Краља Милана 50

На месту данашњег Југословенског драмнског позоришта у време обнове Народног позоришта у преуређеном мањежу Краљевског коњичког ескадрона била је Сцена Мањеж, коју су звали Позориште на Врачару. Овде је Милица доживелаа премијеру драме Тамо далеко 1930. године, а 1937. играна јој је комедија Еманципована породица. Првобитна зграда изгорела је 1927, а већ 1929. године представе су игране у новоподигнутом издању.

Феномен Мирјам

,,Архаично и несхватљиво изгледа, када се цело човечанство налази у епоси борбе, кад се јављају све уочљивији знаци судбоносног сукоба између два света, да се сваке недеље, по берберницама, под школским клупама, у девојачким ташнама, на усамљеним клупама паркова, за тезгама и по домаћим диванима, повлаче, прочитавају страсно, халапљиво и с напетом пажњом, и тумаче узалудно као Делфска пророчанства, отмени и бесмислени одговори неуморне гђе Мирјам.“ Овим речима је у јуну 1934. године Александар Вучо најбоље осликао један изузетан феномен оног времена, нападајући га у тексту ,,Млаки облози госпоће Мир-Јам“. Као новинар и аутор, Мирјам је у Недељним илустрацијама објављивала романе у наставцима, а тај недељник је,

управо захваљујући њима, имао за оно време невероватан тираж од неколико десетина хиљада примерака. Писала је и текстове сатемама мушко-женских односа, и одговарала на писма читалаца који су тражили савет и решење својих љубавних, брачних и животних проблема.

Током више од петнаест година, све до непосредног почетка рата, априла 1941. године, као сарадник и уредник у Недељним илустрацијама објавила је на стотине текстова, десетине приповедака и романа. У њима је покушала да продре у сложену психологију односа мушкарца и жене, вођена једном романтичном представом о љубави. Чедност, верност и пожртвованост за њу су светиње љубави, брака и породице, најпре мајка и супруга, што је животни став утемељен на њеном патријархалном васпитању и помало идеализованој представи живота у паланци, онаквом какав памти из младости. Са силним одушевљењем и понеком узгредном критиком писала је и репортаже са путовања по Југославији. Упуштала се и у анализу средњошколске и студентске омладине, кроз њихову типизацију, и опажала и типове Београђанки. Умела је понекада да изненади и крупним темама од којих су неке и данас актуелне попут разматрања да ли је фереџа код муслиманки верско или социјално питање.

Последње године

Њени савременици сећају је се као добродушне и мирољубиво отворене; памте њене свакодневне шетње од Врачара до Калемегдана и, за оно време, ексцентрично облачење.

Сенке туге и разочарања надвиле су се над идеализовану слику живота већ са болним растанком од велике љубави Боже Николића. Написала је једном: ,,Ко није патио, није ни живео.“ Надолазеће патње биле су велике, а донели су их рат и окупација. Новине за које је радила престале су да излазе, а за друге, иако јој је нуђено, није хтела да ради. Морала је да преживи време оскудице, глад и хладноћу па је тих тешких година продавала одећу и драгоцености. Достојанствено држање током окупација, па ни то што је била сестра Стевана Јаковљевића, првог ректора Београдског универзитета и народног посланика, није омело припаднике нове власти да скују израз ,,мирјамовски“, који се везивао за малограђанска дела без икакве вредности. Живела је тешко и после ослобођења.

У захтеву за признавање стажа за пензију у неколико реченица сажела је читаву радну биографију и проблеме који су је одједном задесили. Написала је: ,,После ослобођења била сам примљена у Удружење новинара за шест месеци, с тим да се упослим. Ја сам била слаба, уморна од темпа рада без одсуства и предаха (држала сам рубрике: историјску, етнографску, дописивање са читаоцима, друштвени живот свију слојева, психолошке теме, филмску рубрику, позоришну критику, приповетку роман) да нисам могла више да радим и такмичим с младим данашњим новинарима. Нису ми допуштале године…“

Ресавска 28

Милица Јаковљевић је била новинар готово 20 година и све време је била члан Удружења новинара Југославије. После ослобођења изгубила је статус члана овог удружења јер није радила као новинар дуже од шест месеци. Дом новинара Србије, некада Новинарски дом, подигнут је 1933. године. У њему је сада седиште два удружења новинара.

Удружење је било признало стаж, а да ли је примала неку пензију није било забележено. Када су 1991. слављена два века новинарства у Србији, међу сто најзначајнијих новинара узвишене су у Србији само три жене: Деса Глишић, Мага Магазиновић и Милица Јаковљевић Мирјам. Умрла је 1952, у шездесет петој години. Сахрањена је на Новом гробљу.

Својим књигама и текстовима оставила је сведочанство о времену када су патријархална Србија и паланачки дух почели да уступају пред модерним добом. Веровала је ипак да нездрави утицаји са запада неће угрозити здраву омладину да ,,сачува своје патријархалне, расне, моралне назоре, из старих српских кућа, и победоносно пође кроз живот…“

МИРЈАМ У БЕОГРАДУ

«…Молерова улица, обична паланачка улица. Нигде високе зграде, само у дну, ближе Милентијевој улици, једва двоспратна кућа. Остале једноспратне и мале кућице, насродних прозора, или зидано више партер, а плочници од калдрме као у Аранђеловцу, а средином улице неравна калдрма и по где-где рупе.»

«Једно узано сокаче водило је покрај плаца у коме је била чатрљица и ту је становала нека баба. Два сокачета су водила Кочиној улици из Молерове, прљави сокачићи, где се бацало ђубре и вршили пролазници нужду. Нити ко чистио, нити калдрмисао, кад је киша раскачка се блато да се није могло ићи, већ се виделе цигле и камење и газило са цигле на камен да би се стигло до чича Косте, који је држао пекару у Баба Вишњиној улици. Погаче су биле печене, беле. Меке, као с киселом водом, још вруће, два динара погача, а могла се купити и мање за динар, или пола погаче…»

«…Има нешто смешно, велико, привлачно у Београду што привлачи сав свет из унутрашњости, лепота бића већа од лепоте природе, од наших шума, планина, цветних башта. Дође тренутак у животу кад се зажели велики град, благодети његове културе и цивилизације, кад души људској није довољна само природа, благостање у кући, оно што крепи тело, већ дух тражи изобиље а то пружа велики град…»

«…Београд је тада још онај предратни, с турском калдрмом у споредним улицама, без асфалтираних плочника ниских кућа; и све попречне улице од Макензијеве, почев од Проте Матеје, сачувале су старински изглед, ниске куће, лепе баште, турску калдрму. Грађевинска делатност је тек у развитку, и овде-онде, па се уздиже по која вишеспратница, али још се не дижу облакодери…»

«…Београд је радост живота. Он пружа материјалну и духовну храну, подиже, бодри, даје енергију, ствара амбицију, такмичење…»

«…Београд је све примио са запада, и нездраво и ексцентрично, и калемио на свој здрави организам. Али беше у том граду здраве омладине, која не подлеже утицају запада, већ сачува своје патријархалне, а расне моралне (вредности), из старих српских кућа, и победоносно прође кроз живот…»

,,Изданци Шумадије“

«…Како је лепо изјутра кад варош спава. Изгледа као да смо у паланци. Нигде никога на улици. Тек иду нека млекаџијска кола и чисталица купи снег… На таванима се осветли понеко прозорче на мансарди, где спава послуга, јер се тек она диже… По гдегде почиње да се извија дим, а оџаци се црне на белим крововима као шиљбоци… У даљини истањени електрични стуб личи на врх минарета,а кроз кровове помаља свој шиљасти врх нека висока јела која под снегом личи на божићње дрво… Неко прође и одјекну кораци… пролети мачак, који је целе ноћи скитао… Али свуда тишина… И тек полако почиње да се буди великоварошки живот… ауто, трамвај, аутобус, кола, чиновници, ћаци…»

,,Госпоћице, у колико сати устајете?“

Недељне илустрације, година 1930, број 2, стр. 14

«… Како је весело у Београду! И да има брига не види се. Разнобојне сијалице бацају плаве, црвенкасте и зелене рефлексе. Рефлектори испред великих палата обојили их у жуто и плаво… Пуно је светлосних изненађења у Београду. И увек журба. Жури се из трговине у трговину. Гледа, проба, носе се пакети… Кад би странац дошао у Београд морао би рећи: срећан народ!»

Недељне илустрације, децембар 1939.

 

Било је лепо августовско јутро. Сунчано, али не претопло, баш како и треба за путовање. Да то није било обично августовско јутро, видело се по томе што је београдска железничка станица била свечано окићена и препуна узбуђених људи. Само за тренутак, док је обављана Божија служба, галама се утишала, а онда је започело укрцавање у вагоне. Тачно у 8 и 30 железнички службеник је дао знак, и воз је кренуо према југу, а неколико минута касније за њим и друга композиција. Тај 23. август 1884. године значајан је датум у историји Србије, јер је успостављен редован железнички саобраћај између Београда и Ниша. Тек ће касније бити откривено да је осим пруге ова два града на посебан начин, својим животом, љубављу и делом, повезао и један млади човек, који је у Ниш отпутовао пет година раније да започне каријеру просветног радника. Отпутовао је као постављени предавач без искуства, а у Београд се вратио као уважени професор Стеван Сремац. Када је одлазио, у ковчегу је имао само одећу и туђе књиге; тринаест година касније, када се враћао у град своје младости, носио је обиље грађе за своје. Из ње ће настати дела која ће га учинити једним од најпопуларнијих српских књижевника.

Ниш у који је отишао био је седиште тек ослобођене ,,нове Србије”. Војска га је ослободила крајем 1887. године, а признат је наредне године на Берлинском конгресу. Те године основана је гимназија, подигнута Саборна црква, а заседала је и скупштина. Град је изгледао као права турска варош, прљава, са кривим улицама и ћорсокацима, џамијама, ћепенцима, са кућама без прозора према улици. Будући у лепом окружењу, варош су тадашњи путописци описивали као ,,пакао у средини раја”. Ослобођење је донело полет, исправљали су се сокаци, просецали нови, старо се рушило или поправљало, ново зидало. Хиљаду колица ђубрета извезено је из града. Конак Бећир-бега претворен je у краљев двор, у којем је често боравио и краљ Милан. Град је постао друга престоница, отворено је неколико конзулата, паркови су заменили баруштине.

Са железницом је стигао и новац, и град је одједном почео да показује знаке благостања. Лумповало се, веселило, проводило у кафани. Када је млади Сремац стигао, гимназија је имала само три разреда и три предавача, он је био четврти. Предавао је општу и српску историју и земљопис, а једно време и цртање. Живот у оваквој средини младом предавачу је пријао и омео га једино у полагању професорског испита. Положио га је тек после десетогодишњег рада.

Градови детињства и младости

Стеван Сремац се родио у Сенти 1855. године. Град на обали Тисе напустио је као тринаестогодишњак, и никада се више није вратио, али га је волео. Своје прве радове, историјске приповетке, потписивао је псеудонимом Сенћанин. У родном граду провео је детињство, којег се касније живог сећао, нарочито дуда на којем је стално седео, јео дудиње и читао Грофа Монте Криста. Два таква велика родна дуда расту у авлији једног од његових јунака који га је прославио, попа Ћире, а на њиховим лиснатим гранама увек има деце.

Сремчева мајка Катарина била је једна од девет ћерки имућног, образованог и способног сенћанског трговца Филипа Ђорђевића. Удала се преко реда, као прва од сестара, упркос очевом противљењу, за лепог али сиромашног кројача Адама Сремца, који је становао у дворишту породичне куће. Умрла је када су првенцу Стевану биле три године. Њега и браћу прихватиле су тетке, јер је отац више волео кафански живот и картање. Адам је умро када је Стевану било дванаест година. Дечак је ипак памтио да се отац облачио господски, да је био кицош, да је увек носио мекани, мало на чело нахерени шешир, да је био горд и достојанствен, увек обријан, уфитиљених бркова. Иако Адам није имао велики утицај на одрастање, васпитање и образовање свог сина, било је у Стевановом изгледу и понашању нечега чиме је, свесно или не, подражавао оца. Волео је да се лепо облачи, носио шешир нахеро, имао уфитиљене бркове и горд и достојанствен став. Отац је посредно утицао да Стеван мрзи картање.

По завршетку основне школе, са тетком Мацом и два млађа брата стигао је из Бачке у Београд, да живи код ујака. Те године је Београд имао око 25.000 хиљада становника и пружао се углавном до тек порушеног шанца. Стеван се радовао доласку у Србију, мада му је престоница морала изгледати велика и непозната. Али не онолико и онако како се радовао када се у њега враћао после тринаест година службовања у новоослобођеним српским земљама. Тај неупоредиви осећај приписао је јунаку приповетке ,,Идеал”: ,,Дошао је колима пре шеснаест година, а сада се враћа железницом. Још мало па ће стићи у Београд. Како му је данас све чаробно и мило изгледало, сви ти стари познаници из доба безбрижног ђаковања његовог! И та плава Авала, тај Кошутњак, Топчидер, па Ада Циганлија, и красни тај пејзаж као најлепши и највреднији акварел, па Сава и Дунав, и бескрајна банатска равница, која се пружала иза Дунава далеко иза панчевачких црквених кула! Па онај венац амфитеатрално поређаних кућа као полумесец око негдашње Баре Венеције, па Саборна црква!”

Ујак, аутор речи српске химне

Седамдесетих година деветнаестог века, на самом почетку Кнез Михајлове улице, налазила се кафана ,,Хајдук Вељко”, а до ње кућа на спрат са колским пролазом у двориште. У приземљу куће налазила се деликатесна радња Карла Перола, посластичара, трговца и кафеџије италијанског порекла. На спрату те куће сместио се Јован Ђорђевић, који је прешао из Новог Сада да би постао управник тек саграђеног Народног позоришта. Овај угледни човек претходно је већ много учинио за културни и политички живот српског народа у Војводини, а доласком у српску престоницу наставиће своје вишеструко деловање. Биће и професор Велике школе, кратко време министар просвете, наставник историје и географије краља Александра Обреновића, књижевник, преводилац, писац више уџбеника, оснивач и предавач на Глумачкој школи, а стихови једне његове песме из позоришне алегорије Маркова сабља, заједно са мелодијом Даворина Јенка, постаће српска химна.

Уз све то, он је посвећен брат и ујак, који ће у Београд преселити своју многобројну фамилију из Сенте, Бечкерека, Мокрина, и старати се о њој. Породица је становала у чак 12 соба. Међу њима нашао се и Стеван са браћом Јованом и Андрејом и тетком Мартом, која их је практично отхранила.

Како је Стеван био најбољи ђак, он ће наставити школовање и успешно завршити Прву, ,,Велику”, гимназију, док ће ујак Јована уписати на лимарски, а Андреју на кројачки занат. Показало се временом да су сви постали успешни у свом послу. Уз образованог ујака, његову богату библиотеку, листове које је примао и одличне гимназијске професоре, Стеван је стекао добро образовање и неколико другова за читав живот.

Јован Ђорђевић је био прави узор своме сестрићу. Сремац је испољио много особина сличних ујаковим – обојицу их је интересовала класична и национална прошлост, били су родољуби, хуманисти, побожни, милосрдни љубитељи животиња, испоставиће се и нежење до смрти. У политичком животу Стеван је био ватрени поборник либерала, баш као и ујак. ,,Мој ујак је био једна хармонијска душа”, сећао га се касније. ,,Скроман и тих човек, али се свагда јако одушевљавао за све што је лепо… А нама треба лепоте. Ми не радимо ништа да изазовемо у омладине, а нарочито у будућих учитеља, осећање лепоте, тај мост преко којег се долази до доброте…”

Стеван се уписао на Историјско-филолошки одсек Велике школе, да би, као и ујак, постао историчар. Са пунолетством постаје српски поданик, а пред сам крај школовања, крајем 1887. године, ступио је у добровољце у српско-турском рату.

Непослушности ,,лудог Стеве”

Није помогло ујаково неслагање са нећаковом одлуком, ни предочавање невоља које ће га задесити (глад и хладноћа), ни заклињање мајком. Стеван се са колегама са школе, са својом ,,ђачком батеријом”, упутио пешице на југ, кроз мрак, блато и снег. Осам дана су пешачили. Могло се лако десити да заувек остане у смету при преласку грделичких висова. Срећом, у снегу га је спазио школски друг, који је био довољно одлучан не само да га подигне на ноге већ потом и пиштољем увери кочијаша у пролазу, који се најпре противио, да у своја поштанска кола смести малаксалог младића и превезе га до Владичиног Хана. У писму које је током ратног похода послао ,,драгом уји”, како га је звао, извињавао се што га није послушао. Непослушност је правдао тиме што га је управо он двадесетих година учио да живи и гине за српство, и да не припада само себи и породици него и нацији. Признао је и да се муче са храном и смештајем, и да у борбама нису учествовали. Срећом, убрзо су се вратили у Београд.

Завршио је студије и после извесног времена накратко добио посао приправника у Министарству финансија. ,,Луди Стева”, како га у свом дневнику љутито назива Јован Ђорђевић, одбио је да буде домаћи учитељ у кући кнежевског намесника Јована Ристића, да би потом прихватио место предавача у гимназији у Нишу.

Била је то одлука значајна за Сремца, али још више за Ниш и српску књижевност. Ту, на југу, наједном ће се пред њим отворити један дотле непознат свет, једна галерија оригиналних ликова, обичаја и навика. Оно што не буде скицирао или забележио речима, упиће и сместити у сећање. Проводио је много времена у кафанама, али га то није омело да буде успешан предавач. ,,Ако је наставнички посао више уметнички него научнички”, говорио је, ,,онда је педагогика уметност, за коју, као и за сваку другу уметност, треба најпре имати дара…”. Тог дара сећали су се касније његови ђаци: ,,У разреду, док је он говорио, владала (je) свечана тишина… Из сваке његове речи у току предавања осећало се јасно да узима озбиљно и свој предмет, и себе, и нас, своје слушаоце… Као наставник, Сремац је успео да идеализује нашу прошлост, истичући из ње велике и светле моменте, да смо били поносни што смо били Срби”. Сећали су се и његове способности да им историју и поезију учини живим и милим, али и његовог смисла за хумор, и веселе атмосфере што би је произвео неки његов духовити коментар ђачке неспремности или незнања, који би на смех натерао и њих и њега.

Краљице Наталије 76

Трећа мушка гимназија налазила се у приземној згради изнад Вазнесенске цркве. У њој је Сремац службовао од 1892. до 1898. године. ,,Кад су ме неки другови педагози упитали, и то не без ироније, по којој педагогици предајем, одговорио сам: и по старој и по новој; по првој предајем, по другој питам. Кад предајем, онда говорим ја, а кад испитујем, онда говори ђак“.

Професор, и књижевник, и друг

До краја живота учио је ђаке у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. По повратку у Београд, био је најпре професор у Трећој мушкој гимназији, потом у Другој београдској гимназији, а онда у Реалној гимназији.

Трг Николе Пашића и почетак Влајковићеве

На месту садашњег паркића код зграде Скупштине налазила се зграда у власништву Јована Панђеле, у којој је била смештена Друга београдска гимназија, названа касније Гимназија ,,Вук Стефановић Караџић“, а потом поново Друга. Сремац је у њој био професор од 1898. до 1905. године.

Али ма колико даровит професор био, и са колико љубави преносио родољубље и знање новим генерацијама, не би остао упамћен да није писао. Почео је још у Нишу, угледајући се на ујака, да пише и објављује историјске приповетке. Исприповедане свечаним и помало архаичним језиком, ове приче Из књига староставних васкрсле су Владимира, краља дукљанског, великог жупана Часлава, Растка Немањића, Милоша Обилића, Цара Лазара и десетине других јунака. Биле су то ,,дивне слике племенитости и витештва, лепоте и пожртвовања”.

Највећи ауторитет за Сремца, када је реч о писању, био јењегов школски друг Љубомир Недић, који се сматра зачетником модерне књижевне критике код нас. Најпре није смео да му призна да пише, и писао је под псеудонимом, а када је овај то ипак открио, допало му се. Потом Стеван није желео да му открије другу страну свог писања; прву такву приповетку потписао је са С. С. Недић је то сазнао од пријатеља Милета Павловића. На његов захтев однео му је рукопис ,,Слава Ивка јорганџије”. Плашећи се реакције, Стеван се није усуђивао да дође до њега у редакцију готово недељу дана, да би то урадио тек седмог дана, када му је Недић честитао, и ускоро у наставцима објавио Ивкову славу. Оживели су сви они упамћени и скицирани ликови из Ниша, проговорили новим језиком и насмејали читаоце. И засмејаваће их читав век, чак до данас. А Стеван Сремац ће током наредне деценије постати наш најпопуларнији књижевник.

Угао Светогорске и Таковске

Кафану ,,Орачˮ држао је у закупу неки Чича Јордан Антоновић, звани Орден. У кафани се окупљао обичан свет, који је омогућио Сремцу да забележи много занимљивих мисли и грађе, која је ушла у његов такозвани материјал. Приземна кућа, у којој је била кафана, порушена је 1960. године, да би на њеном месту била подигнута седмоспратница, која се и данас ту налази. После Сремчеве смрти његови пријатељи и кафански другови у знак сећања су изнад стола за којим је обично седео поставили мермерну плочу са његовом фотографијом.

Узун Миркова 14

Некадашња породична кућа Цветка Рајовића, управитеља Вароши београдске, временом је мењала намену: била енглески конзулат, зграда српске жандармерије, а од 1867. године зграда Реалке. За професора Реалне гимназије Сремац је премештен 1905. године, али је ту остао само једну годину: умро је током летњег распуста у августу наредне, 1906. године.

Када се појавила Зона Замфирова, постало је јасно да се свака година проведена у Нишу исплатила и писцу и Нишлијама. Није чудо што је, предлажући да га прогласе академиком, један од предлагача само написао да је он ,,чувени писац приповедака и прича из народног живота у југоисточним српским земљама”.

Али нису Сремчеви јунаци говорили само нишким, такозваним призренско-јужноморавским дијалектом, већ и пречанским, шумадијско-војвођанским, и ужичким, источнохерцеговачким дијалектом. И не само да су говорили, него су и певали. Популарност Сремчева још је више порасла када су Ивкова слава и Зона Замфирова драматизоване и као комади са певањем постављене на позоришну сцену.

Кафански други академик

Строги Јован Скерлић, велики књижевни ауторитет с почетка XX века, у првој озбиљној студији о Сремцу замерио му је што на живот гледа као кафански човек, и да је дао образац ,,винске приповетке”. ,,Он је”, каже Скерлић, ,,песник наливеног бокала и пуног стола” и додаје да ,,ни у једном српском делу нема толико песама као у Сремца, и рекао би човек да његови јунаци не склапају вилице, и да не певају само када пију и да не пију само када певају”. Уз све то није могао да му не призна да је ,,унео више духа него иједан српски писац” и да су ,,његове приповетке… пуне здравог хигијенског смеха”. Нико, закључује строги критичар, од тадашњих српских писаца нема више од Сремца: ,,обиље и интензивност живота и ничије дело не даје такву илузију живота”.

Сремац је волео музику, и премда није био музички надарен, уживао је у њој и током гимназијских, великошколских дана, у Нишу, Београду, на путовањима. Пријала је његовом уху и духу и циганска и оријентална музика, и мађарска и српска. Тако ће бити током читавог живота. Али, ако и није имао музичког дара, имао је ненадмашен посматрачки дар и таленат за цртање: правио је карикатуре, опажајући око себе занимљиве ликове и ситуације и скицирајући их. Записивао је у своје бележнице тезе за нове приповетке, бележио је како се људи понашају, како говоре, шта мисле, шта певају, прикупљао ,,материјал”. Знао би месецима да посматра поједине ликове, покушавајући да проникне у њих. Бележио је анегдоте и занимљиве животне приче, правио сижее, који би оживели на страницама његових приповедака.

 

У кафани је проводио много времена, не само зато што је био самац па се ту хранио већ из тога што је волео кафану: у њој живот, друштво, весеље. Једна од његових омиљених кафана, ,,Орач”, налазила се на крају улице у којој је он становао. Није чудо што је на примедбу да га треба најпре тражити у ,,Три шешира”, Сремац одговарао да је то његова друга Трећа гимназија. То је само једна од више стотина забележених и сачуваних анегдота. Можда их је једино више о Насрадин-хоџи, шаљивом јунаку популарном на целом Балкану, које је прикупио, превео и стилизовао управо Сремац. Једна од анегдота о Сремцу говори како је на критику колеге професора – који је веома волео новац – да због дружења и таквог начина живота неће после смрти ништа оставити, одговорио да му после смрти ништа неће ни требати, а да је доста ако остави мало од свог имена.

Стеван Сремац умро је изненада, после краће болести током летњег распуста у Сокобањи. Осим успомене на доброг човека и писца, који није стигао да одржи ни академску беседу, остало је јединствено дело – дело које је забележило једно давно прошло време Ниша, Баната, Београда.

Сремац о Београду

…Када је стигао у Београд, одмах тога дана, чим се ошишао и пресвукао, први му је посао био да обиђе она места за која су везане најлепше успомене из доба ђаковања његова. Заређао је свима тима улицама. Прошетао је поред свога последњег стана, у Абаџијској чаршији. Исти они јаблани[,] као и пре шеснаест година[,] шуморе тајанствено и успављујући, улица иста онаква као што је била… И он се сети ђаковања и ашиковања. Сећа се другова својих, шешира са широким ободима, ноћних шетњи, најпре Теразијама и после Врачаром. Сећа се Теразијске чесме, бескишних дана и суша кад пресуше све чесме, и кад нестане воде, а само Теразијска чесма цури. Редом точе, а жандар пази на ред. Слушкињице имају лепа изговора да остану сахат-два и више. И чекајући ред ашикују. Ту коњичких поднаредника, жењених практиканата са пуним срцем љубавна жара. Ту разговор, кикот, врисак, гурање и псовање, које често пређе и у тучу, иако су ту представници власти, позорник и патролџија. Пролазе калфе и загрљене у дугачак ред певају:

– Ајде, Като, ајде, злато,

Ајде са мном целер брати!

– Не могу ти, господине,

Нема сјајне месечине.

А месечина лепа, блага, разлила се и посребрила куће и дрвеће. И они се сећају онда како тек мора бити да је лепо на Врачару, и иду тамо. Испред њих иде, већ је прошла гомила шнајдерских и берберских калфи. Чују се тамбурице и песма…

,,Идеал”

…Кога ти све нема око старе ,,Пиринчане” и у њој самој! И да знаш баш много историје, би рекао и да би се заклео да је баш ту на старом Дорћолу зидана она древна Вавилонска кула. Јер нашто ти и може личити она ,,Пиринчана” него на рушевине од недограђене Вавилонске куле, а стари Дорћолци опет на потомке оних дунђера којима је бог помео језике да се никад не разумеју. Ту се настанио Грк са обрвама већих од бркова, и бројаницама кратким као мишији реп; Цинцарин са поткресаним и обријаним са свију страна брковима, где иде и вечно нешто шапуће, мрда уснама, а после задовољно трља руке као човек кад неком добро и на време подвали; ту Јеврејин вечно ужурбан и зверајући на све стране; ту младе Јеврејке иду у буљицама испод руке, гуркајући се једна о другу; ту старе Јеврејке са зализаним главама као макове махуне; ту Циганин који вечно гледа у земљу преда се, вечно тражи нешто што није изгубио, народ као што се види вредан, али, ето, где нема среће. Ту даље Маџари и Маџарице; Швабе, које се пропиле, певају песме о Рајни, али им се због наше шљивовице и жупског вина нашег никако не иде из Београда; ту Швабице које у већ заборавиле швабски а не научиле српски, носе беле шамије са плавим ђинђувама, каношу косу, и редовно се, бар једанпут у две године, трују због каквог Србина, суровог и грубог Србина са густом црном косом, са танким црним брчићима и дубоким сањивим погледом из тамног ока, какво ћеш око заман тражити међу хиљадама риђих Шваба са очима као порцуланска дугмад на куповним кошуљама…

,,Погрешно експедовани аманет”

…Данашње наше београдско друштво преживљује једну тешку кризу. Хајде да се заваравамо оном нашом већ отрцаном фазом која је: ,,на прелому”. Нешто странке и политика, која је све разорила и разбила, а нешто напуштање друштвених традиција, елем ми остадосмо без икаквог вишег друштвеног живота. Да није још слава, не би један другом у кућу завирили. Живимо саможиво, одвојено, као пауци; сваки у свом ћошку, у својој паучини седи, ћути и смишља како ће уплести у какво зло свог ближњег! Такав је (са малим изузетком) цео Београд!