Petar Minić – Страна 2 – Виртуелни музеј српског језика

25. фебруара 2018.

Натпис Кулина бана

Натпис се налазио у селу Мухашиновићи. Написао га је Кулин бан. Плоча је бијела миљевина, широка 66,5 цм, висока 53 цм, на горњем десном и на доњем левом рубу нешто окрнута, иначе врло добро сачувана. На горњем ћенару уклесан је у четири реда натпис, који запрема ширину од 9 цм. Слова првог реда уклесана су покрупно, па су све мања, а у четвртом реду при крају једва се и виде.

Испод овог натписа раздељена је плоча избоченим пругама у шест поља, а у сваком пољу урезано је по једно коло. У сваком колу опет, уклесан је по један крст. У првом колу тај је крст помален, нешто накривљен, а опасан је са два концентрична кола, која приказују орнамент сукане врпце. У слиједећа два кола крстови су широких извитих кракова, а обликом и величином једнаки су. И наредна два крста у доњем реду једнаког су облика, али су им кракови равни, те се на завршетку проширују у троугласте латице, док је крст у шестом колуту начињен од четири троуглата крила. У свих ових крстова краци су једнаки, као код такозваног малтешког крста, а на свим, изузев првог, урезани су различитом руком и неједнаким словима мањи натписи. Натпис на челу плоче врло је разговетно урезан, но ипак, нажалост, није могуће сасвим сигурно установити потпуни му текст, пошто је на десном крају одломљен.Фали свега десетак, дванаест слова. Ипак је та несташица толика да нам брани поуздано установити текст натписа.

Натпис се, према томе, чита овако:

Читање натписа олакшава нам и то што су изреке раздељене интерпункцијом, било једном или двема тачкама. Према томе се натпис састоји од ових изрека:

Сију цркв’ бан’ Кулин’ зида.

е г д…..јени Кучев’ско Загорие

и наде на ну гром(‘ и) у Подгорие Сљепичишт’:

и постави свој образ’ (за или над’) прагом’:

Б(ог)’ даи бану Кулину здравие и баници Војслави.

Натпис се, дакле, односи на једну цркву, коју је бан Кулин сазидао у кучевском Загорју, и на њу и на Подгорје Сљепчић паде или наде – како натпис вели – гром, те ју бан ваљда изнова сазидао и поставио свој образ над прагом. Под тим образом ,ваљда, није баш нужно разумевати портрет банов, него саму плочукоја се описује, јер се раније свака слика, портрет, па и натпис, називао образом. Натпис завршује жељом да Бог да здравље бану и баници, те из њега дознајемо да се Кулинова жена звала Војслава.

Натписи су урезани неједнаком, а често и невештом руком, те изгледају заиста немарно. Да то није тако, опазићемо када их прочитамо. Сва је прилика да су то потписи оне господе која су присуствовалакада се Кулинов образ свечано постављао над прагом. Први натпис урезан је повеликим словима у другом и трећем крсту, те гласи:

што се лако чита: = „Писах’ Криле жупан“. Даље, на другом крсту још два натписа, и то:

1. на левој и десној латици крста:

2. на доњој латици крижа:

Оба се лако читају

1. = (Аз писах’ Десивој криже за бана) и

2. = (Писах’ аз писах).

На доњој латици трећега крижа овај је натпис:

Читај: = (Се писа Радохна Кр’стијанин’).

Исто тако лако се читају и два натписа на шестом крижу, када се око привикне на ситнину слова, у овим једва урезаним редовима. У десној латици читамо:

= Писа Обрад.

У доњој латици:

= Миогост писа.

У трећем и четвртом колу урезан је покрупним словима натпис, који је, судећи по карактеру писма, урезала једна рука, но тај се најтеже чита, јер су му слова на левој страни трећег кола од времена и кише тако излизана да се једва разабире јесу ли ово слова или случајни зарези. Истина, остали натпис је јасан, но мањка му свеза:

Из завршетка овога натписа− писа, Бог’ му дај здравје а м’ње живот’ − може се закључити да је тај натпис писао неко други и у нечије име, те нам треба у предњему дијелу наћи имена те двојице. Једно ће име бити 1 , а друго се завршава на , можда Станоја, те би се, према томе, натпис могао отприлике попунити овако:

Осим ових натписа, има на плочи још подоста зарезака појединих слова, но ови нису ни у каквом савезу са натписима, јер су их од дангубице урезали беспослени људи. Ту спадају и две фигуре – једна људска у доњем средњем колу уздигнуте руке и у задњем колу сличица неке животиње.

Време када је начињен овај натпис може се утврдити прилично тачно. Познато је да је бан Кулин са осталом властелом својом тек 8. априла 1203. на збору у Бољином пољу, уБосни, прешао на католичку веру, а до онда је био присталица,,босанске цркве” богумилске, а као богумил није могао да гради цркве. Стога треба овај натпис, који се односи на градњу Кулинове цркве, ставити у раздобље од 1203. до краја 1204. године, кад се Кулин задњи пут спомиње. Жену Кулинову налазимо у том натпису први пут споменуту, под именом Војслава. Да је Кулин био ожењен, дознајемо из листине дукљанског краља Вукана из 1199. године, но о њој се не спомиње име баничино.

25. фебруара 2018.

Поваљски натпис

Настао је у Повљи, на Брачу, око 1184, то је вапненац дужине 124 цм и ширине 22 цм. Чува се у Сплиту −, у Музеју хрватских археолошких споменика, док се копија налази у Шкрипу, у Брачком музеју.

Поваљски праг је најстарији писани споменик на хрватском језику на Брачу. То је надвратник самостанске цркве Јована Крститеља у Повљима, на којем је мајстор Радоња, најстарији познати именом мајстор у Хрвата,око 1184.уклесао овај ритмизирани текст:

„Ја мајстор Радоња
сазидах ова врата Бога
Господина ради и да будем дијелником
ове цркве
Цркви Светога Ивана кнез
Бречко хтио је бити
дијелником и даде јој земље
по Концу”

Поваљски праг је натпис писан хрватском ћирилицом (босанчицом), подељен је крстом на два дела. Лево је обавештење мајстора Радоње да је саградио црквена врата, а десно обавештење да је кнез Бречко даровао земљу дотичној цркви. Запис је састављен у стиховима. Ови подаци се наводе и у Поваљској листини.
Праг је писан ћириличким словима и настао је на острву Брачу, где то писмо, осим у Повљима, није оставило трагова. Праг је служио као надвратник над улазом у цркву Бенедиктинског реда.

25. фебруара 2018.

Грдов натпис

О овом натпису се не зна много. Натпис је вероватно припадао жупану Требиња Грду (Грдеши), који је живео у 12. веку (умро око 1180). Био је један од војсковођа великог жупана рашког Уроша II у борби са Византијом. Приписује му се и једна мамуза (тзв. Мамуза требињског жупана Грда), која се данас налази у збирци Земаљског музе ја у Сарајеву.

Натпис је пронађен у Полицама код Требиња, где је највероватније Грдов гроб. Према натпису на плочи, он је умро у доба великог кнеза Михајла, кога историчари идентификују са последњим зетским владаром из династије Војислављевића, чију владавину је, око 1186. године, окончао Стефан Нема ња (1166/1168—1196). Сама плоча представља најстарији пронађени стећак, а данас се чува у требињском Музеју Херцеговине. Настао је вероватно око 1150, а клесар натписа је вероватно био Браје.

8. фебруара 2018.13. маја 2018.

Благајски натпис

Благајска плоча (12. век), писана босанчицом, која говори о изградњи цркве св. Кузме и Дамјана у Благају на Буни, код Мостара, била је уграђена изнад улазних врата у цркву, или у самој цркви, изграђеној и посвећеној 1194. године. Ктитор је хумски кнез Мирослав, а посветио ју је дубровачки надбискуп Бернардин. И данас се локалитет на којем се црква налазила назива Врачи, што чува успомену на патроне цркве св. Кузму и Дамјана, који се називају и Свети врачи.

Када се данас у јавности говори о најстаријим хрватским писаним споменицима у Босни и Херцеговини, онда се често говори само, или готово само, о Хумачкој плочи, коју научници смештају у 11. до 12. век. Међутим, да Хумска плоча није усамљен споменик наше ране средњовековне писмености говоре нам, уз бројне друге писане споменике с овог подручја, и подаци о Благајској плочи из 12. века, једном од најстаријих средњовековних натписа писаних хрватском ћирилицом − босанчицом, из Благаја на Буни, код Мостара. Благајска плоча заправо је натпис из 1194. године, који говори о градњи средњовековне цркве св. Кузме и Дамјана у благајском Подграђу, а откривена је педесетих година 20. века.

У гробници Кате Борас, на католичком гробљу у Благају 1955. сасвим је случајно откривен део разбијене плоче с натписом на босанчици, што је био и повод да историчар Љубомир Стојановић, на темељу нађеног, натпис објави у научној литератури. На натпису се истиче да је неки жупан зидао цркву у Подграђу на свом имању у време славнога Немање. Међутим, Стојановић је натпис објавио притом не доносећи факсимил и не улазећи детаљније у његову анализу. Такође, није објаснио ктитора ни патрона цркве, нити је одређивао локалитет гдје је првобитно био фрагмент с натписом. Ипак, његовом заслугом научници Земаљског музеја БиХ претражили су терен око споменутог гроба с циљем проналаска, евентуално, другог дела разбијене плоче с натписом. Потом је, 1955. године, начињено пробно ископавање на месту налаза плоче. Тада су у истом гробу пронађене две овално израђене плоче које су ту, према причању власника гроба, као и плоча с натписом, донесене из благајског Подграђа, и то с локалитета Врачи.

Истодобно, на оближњем локалитету Врачи извршено је потом археолошко ископавање и пронађени су темељи одређеног објекта, уз који се налазила већа гомила клесаног камена. Претражено је и друго камење које лежи недалеко од рушевина дворца Бишће. Међутим, није нађено много орнаментираних делова камења нити други дио плоче с натписом.

Тако је наука, након теренског испитивања, касније била у могућности дати нешто одређеније мишљење о свим тим проблемима. Наиме, историчар Мавро Орбини наводи како је жупан у Захумљу Јурко позвао дубровачког надбискупа Бернардина да му посвети цркву св. Кузме и Дамјана, у Захумљу, 1194. године. Оно што је важно, податак с плоче се доводи у везу с Орбинијевом годином зидања те цркве − 1194, што је Орбини вероватно узео из Дубровачког архива. Наиме, Немања је с браћом склопио уговор о миру с Дубровником 1186. године, и то на светковину св. Кузме и Дамјана, а то није без разлога, јер су свети врачи Кузма и Дамјан били заштитници куће Немањића, а што нам сведочи и зидање цркве св. Кузме и Дамјана у Благају. Важно је рећи и да је Немања великожупански престо уступио сину Стефану у марту 1196. године. До тада, а у време Немањине владавине, овај натпис је био урезан и постављен у цркву или можда над њеним надвратником. Тада је кнез (жупан) у Захумљу био Мирослав, брат Немањин, познат по Мирослављевом јеванђељу.

На темељу прегледа на разбијеној плочи и размака између појединих слова плоче из Благаја, Марко Вего је установио да је сваки ред натписа могао имати од 30 до 32 слова.

8. фебруара 2018.13. маја 2018.

Вуканово јеванђеље

Вуканово јеванђеље је, уз Мирослављево јеванђеље, најзначајнији споменик српске писмености с краја XII века. Рукопис је настао у пећини „код града Раса” последњих година XII вијека. Садржи 189 пергаментних листова, а припада типу „изборних јеванђеља” (апракоса). Иако је назив Вуканово јеванђеље одомаћен, јеванђелистар је, по свему судећи, настао по наруџби Вукановог брата, Стефана Немањића, још за живота Стефана Немање. Према запису старца Симеона, једног од писара јеванђеља, рукопис је рађен за „великославног жупана Вука(на)”. Међутим, Вуканово име писано је по брисаном, радираном месту, па се претпоставка да је ту био означен Стефан чини могућом. У прилог те претпоставке говори и наставак записа у ком се говори о Вукановој победи над Стефаном (1202. год.), „али таквим тоном који искључује Вукана као наручиоца рукописа”.

До средине XIX века рукопис се чувао на Светој гори, када га је Порфирије Успенски, заједно са једним листом Мирослављевог јеванђеља однио у Русију. Данас се налази у Публичкој библиотеци у Санкт Петербургу.

Ово је изборно јеванђеље и припада новом, Мстиславском типу (везан за руску традицију). Већина потоњих јеванђеља је овог типа. Рукопис је већим делом сачуван, недостају само мањи делови. Учествовало је 8 писара, али нису сви дали једнак допринос преписивању овог дела. У првом делу (1/6 рукописа) смењују се писари, а након тога имамо само једног − старца Симеона. Ово упућује на то да је посао почео у некој писарској радионици, а касније наставио вероватно у манастирској писарској радионици. У запису Симеон каже да је посао завршио у Пећи, у граду Расу. Пећ се односи на пећину. Рас је био утврђен град, испод њега су монашке пећине, испоснице.

Фототипско издање је из 1967. године, а издао га је Јосип Врана. Фототипско издање треба да буде као оригинал − у истом формату, баш како је оно заиста изгледало. Ово фототипско издање је у смањеном формату и друге је боје.

Писари (8) припадају различитим традицијама. Главни писар (старац Симеон) користи у великој мери лигатуре, што је одлика рашке правописне школе, као и „дебело јер”, које други писари нису имали.

Вуканово јеванђеље је преписано са два предлошка. Први предложак је знатно архаичнији и већина истраживача се слаже да је то морао бити старословенски архаични предложак. Други део је преписан са неког другог предлошка, али ту се истраживачи не слажу да ли је у питању предложак руске или македонске провенцијенције.

24. јануара 2018.1. фебруара 2018.

Вршац

Меморијална места у Вршцу

Јован Стерија Поповић

(Вршац, 13. јануар 1806 – Вршац, 10. март 1856)

Саграђена 1868. године, родна кућа Јована Стерије Поповића налази се у Вршцу на Тргу Светог Теодора Вршачког, 11.

Ту су још и документи и фотографије, као и портрет Стерије, који је насликао чувени сликар Урош Предић.

24. јануара 2018.24. јануара 2018.

Суботица

Меморијална места у Суботици:

Споменик Данилу Кишу

Данило Киш

Један је од најплоднијих и најнаграђиванијих аутора са ових простора.Рођен је у Суботици 22. фебруара 1935. године. До 1942. године живи са родитељима у Новом Саду, где похађа први разред основне школе, а затим прелази у Мађарску, у очев родни крај, где завршава основну школу и два разреда гимназије. Након одвођења његовог оца у Аушвиц 1944. године, са остатком породице је репатриран у Цетиње подсредством Црвеног крста. Тамо Киш живи до краја свог школовања. На Филозофски факултет у Београду Киш се уписује 1954. године, а у септембру 1958. године, као први студент, дипломира на катедри за Општу књижевност.

У то време, Киш је већ постао објављивани аутор.

Наиме, своје прве радове објављује са својих осамнаест година, далеке 1953. године, а касније се нижу дела различитих категорија, међу којима издвајамо чувене романе „Башта, пепео”, „Пешчаник” и друге, потом књиге приповедака „Рани јади”, „Гробница за Бориса Давидовича”, „Енциклопедија мртвих”, „Лаута и ожиљци“”, као и књиге есеја „По-етика”, „Живот и литература” и још много других.

Киш је један од најпревођенијих писаца, добитник низа угледних домаћих и престижних међународних књижевних награда, као и дописни члан САНУ. Преминуо је у Паризу 1989. године.

Улица Бранислава Нушића

Бранислав Нушић

Бранислав Нушић (Београд, 20. октобар 1864 – Београд, 19. јануар 1938) је био српски књижевник, комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф-аматер. Такође је радио као новинар и дипломата. Најзначајнији део његовог стваралаштва су комедије, од којих су најпознатије:,,Госпођа министарка”, ,,Народни посланик”, ,,Сумњиво лице”, ,,Ожалошћена породица” и ,,Покојник”. Осим што је писао за позориште, радио је као драматург или управник у позориштима у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву. Био је изабран зa председника Удружења југословенских драмских аутора и члана Српске краљевске академије.

Улица Бранка Радичевића

$C:\Users\Natasa\Desktop\Screenshot_2015-05-03-15-18-11-1.png$

Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28. март 1824 – Беч, 1. јул 1853) је био српски романтичарски песник. Радичевић је, уз Ђуру Даничића, био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Написао је свега педесет и четири лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Бранко Радичевић је, поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића, био најзначајнији песник српског романтизма.

Улица Вука Караџића

$C:\Users\Natasa\Desktop\Screenshot_2015-05-03-15-16-48-1.png$

Вук Стефановић Караџић

(Тршић,код Лознице, 1787 – Беч, 1864) лингвист, етнограф, историчар, реформатор српског језика

Учио је школу у Лозници (1795) и манастиру Троноши. После Првог српског устанка био је писар у Совјету (влади), затим учитељ и државни чиновник. Године 1809/10. тешко је оболео; лева нога му је остала згрчена, тако да је до краја живота носио штулу. После пропасти устанка, 1813, одлази у Беч. Тамо га филолог Јернеј Копитар подстиче да сакупља народне умотворине и песме, и ради на језику и правопису. Издао је прву збирку народних песама и Писменицу (граматику). Од тада почиње његов епохални рад на утемељивању нове српске књижевности, језика и правописа. Године 1818. издаје ,,Рјечник” (са граматиком), у којем је објављена и реформа српског језика. Радио је на сакупљању приповедака, пословица, загонетки, писао историјска сведочанства и друго. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића, као и против јаког фронта противника својих реформаторских идеја. Уређивао алманах ,,Даница” и настојао да страну културну јавност упозна са српским народним благом и прошлошћу. Универзитет у Јени доделио му је титулу почасног доктора, а слична признања Вук је добио од многих европских академија.

Захваљујући Вуку, српске народне песме постале су познате и цењене широм Европе, а изузетно су се допале и Гетеу. Објављене ,,Песме” Бранка Радичевића показале су да се народним језиком могу писати и уметничка дела, а Даничићев ,,Рат за српски језик и правопис” доказао је, снагом научних аргумената, оправданост Вукових језичких поставки. Његово дело имало је огроман утицај и на остале југословенске народе, па су се тако, на тзв. Књижевном договору у Бечу 1850. године, представници српског и хрватског културног живота споразумели о увођењу јединственог књижевног језика код оба народа. Године 1897. Вукови посмртни остаци пренесени су из Беча у Београд и сахрањени у порти Саборне цркве.

Улица Војислава Илића $C:\Users\Natasa\Desktop\Screenshot_2015-05-03-15-16-14-1.png$

Војислав Илић

Војислав Илић (Београд, 14. aприл 1862 – Београд, 21. jануар 1894) је био српски песник.

Рођен је у Београду, као син песника Јована Илића., Имао је још три брата, међу којима је и књижевник Драгутин Илић. Похађао је предавања у Великој школи, активно учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао. Његовом обазовању је помогло што му је дом био стециште књижевника и песника. Ту је упознао Ђуру Јакшића. Учествовао је као добровољац у бугарском рату 1885. године, када је заједно са Браниславом Нушићем био у Јагодини. Године 1887. ступио је у службу као коректор Државне штампарије, а 1892. постављен је за учитеља у српској школи у Турн Северину. Исте године постао је писар Министарства унутрашњих дела, а 1893. вицеконзул у Приштини, по његовој жељи да иде на Косово. Међутим, његово слабо здравље га приморава да се врати у Београд, где је ускоро и умро.

Доситејева улица

$C:\Users\Natasa\Desktop\Screenshot_2015-05-03-15-15-35-1.png$

Доситеј Обрадовић

Доситеј Обрадовић (световно име Димитрије) (Чаково, 1739, 1742. или 1744 Београд, 28. март 1811) је био српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода. Рођен је у румунском делу Баната тадашње Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама, радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела (међу којима су најпознатије Езопове басне), а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија”. Доситеј је био први попечитељ просвете у Совјету и творац свечане песме „Востани Сербије”. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.

Змај Јовина улица

$C:\Users\Natasa\Desktop\Screenshot_2015-05-03-15-14-00-1.png$

Јован Јовановић Змај

Јован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 Сремска Каменица, 14. јун 1904) је био један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Најзначајније Змајеве збирке песама су ,,Ђулићи” и ,,Ђулићи увеоци”, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.

Улица Јернеја Копитара

$C:\Users\Natasa\Desktop\Screenshot_2015-05-03-15-34-56-1.png$

Јернеј Копитар

Јернеј Копитар (Репње, 21. август 1780 – Беч, 11. август 1844) је био словеначки лингвиста и слависта.

Био је члан бечке дворске библиотеке и цензор словенских и новогрчких књига. Радио је на стварању заједничког књижевног језика Словенаца, а помогао је и пројекту Вука Караџића у обликовању српског књижевног језика темељеном на народном говору. Наиме, Јернеј Копитар је превео (истолковао) речи на немачки и латински језик. Био је саветник и пријатељ Вука Караџића.

Улице у Суботици:

Боре Станковића
Ватрослава Јагића
Ђуре Даничића
Исидоре Секулић
Иве Андрића
Лазе Лазаревића
Мирослава Антића

24. јануара 2018.24. јануара 2018.

Нови Сад

Меморијална места у Новом Саду:

Споменик Јовану Јовановићу Змају

Јован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) је био један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању био је лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Најзначајније Змајеве збирке песама су „Ђулићи” и „Ђулићи увеоци”, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Сремска Каменица је некада носила име Змајева Каменица, у част Јована Јовановића Змаја.

Споменик Мики Антићу

Мирослав Мика Антић (14. март 1932, Мокрин — 24. јун 1986, Нови Сад) био је српски песник. У родном Мокрину похађао је основну школу, гимназију је завршио у Кикинди и Панчеву, а студије је уписао у Београду. Живео је у Новом Саду. Пре него што је постао познат, бавио се разним пословима: био је морнар, радио у луткарском позоришту. Сем писања, бавио се и сликарством, новинарством и филмом. Био је и уредник листа „Ритам”, Змајевог „Невена”, „Дневника” у Београду и „Младог поколења” у Новом Саду.

Споменик Лази Костићу

Лазаp Костић − Лаза (Ковиљ, 31. јануар/12. фебруар 1841 — Беч, 26. новембар 1910) је био српски књижевник, песник, новинар, драмски писац и естетичар.

Њему у част установљена је Награда Лаза Костић.

Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је истакнут у ред највећих песника и постао најпознатији представник српског романтизма. Написао је око 150 лирских и двадестак епских песама, балада и романси.

Споменик Ђури Јакшићу

Георгије Ђура Јакшић (Српска Црња, 8. август 1832 — Београд, 16. новембар 1878) је био српски сликар, песник, приповедач, драмски писац, учитељ и боем.. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана. Боемска атмосфера била је његово природно окружење, у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти, чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и старично.

Споменик Бранку Радичевићу

Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28. март 1824 — Беч, 1. јул 1853) је био српски романтичарски песник. Радичевић је, уз Ђуру Даничића, био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Написао је свега педесет четири лирске песме и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Бранко Радичевић је, поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића, био најзначајнији песник српског романтизма.

Градска библиотека и читаоница

На почетку Дунавске улице, на углу са леве стране, налази се Градска библиотека и читаоница, у кући која је саграђена 1895. године. Овде је својевремено била позната штампарија и књижара Арсе Пајевића, издавача и књижара.

Библиотека Матице српске

Библиотека Матице српске основана је 1826. године у Пешти. За јавност је отворена 1838. године. Фонд библиотеке формиран је и од поклоњених личних библиотека Платона Атанацковића, Атанасија Стојковића и Саве Текелије. Године 1864. библиотека је пресељена у Нови Сад.

Од 1948. године постаје централна библиотека Војводине и почиње да прима обавезни примерак свих штампаних публикација из Србије. Касније, од 1965. године, прима обавезни примерак и из целе Југославије. Библиотека Матице српске је, узимајући у обзир годину оснивања и континуитет фондова и делатности, прва јавна и научна библиотека у српској култури.

Значајне улице у Новом Саду

Змај Јовина улица

Змај Јовина улица је главна улица у пешачкој зони Новог Сада. Простире се од Трга слободе (укрштање улица Краља Александра, Његошеве и Модене) до Владичанског двора (укрштање Пашићеве, Гимназијске и Дунавске улице). Са остатком центра града је повезана улицама Лазе Телечког и Светозара Милетића, али и многобројним пасажима у којима се налазе продавнице и канцеларије неких удружења и предузећа.

Улица Иве Андрића

Међународни новосадски књижевни фестивал

Међународни новосадски књижевни фестивал основан је 2006. године, од стране ДКВ, у циљу афирмације савремене књижевности, непосредног односа према живој речи писца, као и упознавања значајних писаца из земље и света, са идејом и о потреби афирмације српске културе и културе у Србији, Војводини и Новом Саду.

То је прва међународна књижевна манифестација у Новом Саду. Фестивал окупља истакнуте песнике, прозне писце и теоретичаре и критичаре. Одржава се сваке године у последњој недељи августа месеца.

Око седамдесет учесника наступа на живописном Тргу младенаца, у самом центру града, читајући своје текстове (сваке вечери у 21 час) или у урбаним амбијентима Новог Сада у послеподневним часовима (Градска библиотека, Клуб ДКВ, кафе Обломов), где се организују неформална читања и књижевнокритички разговори о савременој поезији, о савременим националним књижевностима, односно о савременим поетикама или видовима књижевности.

У касним вечерњим часовима у кафеу Бистро, уз велико и динамично учествовање публике, организује се дводневно такмичење у слем поезији на територији Србије. Победник такмичења проглашава се за најбољег слем песника Србије.

У оквиру Фестивала организује се и симпозијум поводом значајних књижевних и културних тема, на коме учествује 15 истакнутих критичара, филозофа и писаца.

У току Фестивала организује се око 20 књижевних и музичких догађаја, а програме прати преко 2.500 посетилаца. Поједини програми одржавају се и у градовима Војводине (Кикинда, Сремска Митровица,…).

За учеснике Фестивала се организује излет бродом до Сремских Карловаца, где се додељује Бранкова награда, као и посета Петроварадинској тврђави и Фрушкогорским манастирима.

Радови учесника Фестивала се објављују у два посебна броја часописа Златна греда, где се, поред српских оригиналних текстова и превода, објављују и текстови страних учесника на изворним језицима.

Фестивал се организује захваљујући помоћи Министарства за културу Републике Србије, Покрајинског секретаријата за културу, Града Новог Сада, многим медијским и другим спонзорима, као и добровољном ангажовању чланова ДКВ и многих грађана Новог Сада.

24. јануара 2018.24. јануара 2018.

Сомбор

Јован Дучић

Јован Дучић рођен је у Требињу 17. фебруара 1871. године. Основну школу учио је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву, 1890—1891. године, и Сомбору, где матурира 1893. године. С обзиром на то да Дучић у својим делима није помињао Сомбор, о данима проведеним у том граду сазнајемо из записа архивиста. У једном од својих записа, архивиста Александар Тасић помиње познатог српског песника, писца и дипломату. ‘,,Сомбор. Година 1893. Варош је већ попримила садашњи лик. У центру, у порти цркве Светог Ђорђа, налази се омања зграда у којој је дуго радила сомборска Учитељска школа, познатија као Норма Аврама Мразовића, основана 1878. године по бечком Фелбигеровом узору. Била је то прва школа Срба у којој су школовани будући учитељи. Једина таква на југу Европе! А један од њених ђака био је и Јован Дучић. Колико је Сомбор утицао на његову поезију, то нам није познато.” Тасић ипак открива понешто о Јовановим сомборским данима: ,,Како је будући песник био омиљен међу школским друговима, често је позиван на журеве, где се свирало, певало, играло и записивало у споменаре. Имале су их тада скоро све девојке. У једном од њих, на корицама наслов ,,ПОЕСИЈА”. Припадао је Пави Коларић. Задесило се баш да у њен споменар млади Дучић запише неколико стихова:

“Кад ме млада нестане у свету

Кад с лире среће задњи јекне звон

Сети се на ме, лепо лане моје

И тихо реци −то је био он“

Дучић се са Сомбором ипак повезао пре него што је закорачио његовим улицама. Још у нижим разредима гимназије писао је стихове, а прву песму објавио му је, 1886. године, баш сомборски,,Голуб”. Песма се звала,,Самохрана мајка”. До завршетка Учитељске школе имао је укупно 65 објављених песама, од којих су му 22 изашле у ,,Голубу”“. Велику пажњу каснијих истраживача заокупљале су песме :,,Двоје сирочади”, ,,Поздрав Фрушкој гори”, ,,Два гроба”, ,,Пролетна зора”, ,,Пастир”, ,,На мору”, ,,Србин” и многе друге.

Лаза Костић

Рођен је 1841. годинеу Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на Пештанском универзитету. У Пешти се 1892. године сусрео са Николом Теслом, ,коме је 1895. године препоручио за женидбу Ленку Дунђерски, у коју је и сам био потајно заљубљен. Радио је као гимназијски наставник у Новом Саду, затим постао адвокат, велики бележник и председник суда. Све то је трајало око 8 година, а потом се, све до смрти, искључиво бавио књижевношћу, новинарством, политиком. У Београду је уређивао ,,Српску независност”. Након тога, на позив кнеза Николе одлази у ЦрнуГору, ту остаје око 5 година као уредник званичних црногорских новина и политички кнежев сарадник. Враћа се у Бачку,и у Сомбору проводи остатак свог живота. У његову част је установљена Награда Лаза Костић. Умро је 1910. године у Бечу, а сахрањен је на Великом православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма. Једна од најпознатијих дела Лазе Костића су ,,Међу јавом и мед сном” и ,,Santa Maria Della Salute”.

Исидора Секулић

Исидора Секулић рођена је 16. фебруара 1877. године у подножју Тителског брега, у бачком селу Мошорину, код Жабља. Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), у Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила је као наставница у Панчеву, Шапцу и Београду. 14. новембра 1950. године изабрана је за редовног члана Српске академије наука и уметности, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду.

Вељко Петровић

Вељко Петровић рођен је у Сомбору 4. фебруара 1884. године. Гимназију је завршио у родном Сомбору, на мађарском језику. 1908. године прелази у Сремску Митровицу и постаје уредник,,Слободе”, а 1909. године постаје уредник сарајевске ,,Српске ријечи”. 1911. године одлази у Београд. Осам година касније бива именован за референта у одсеку Министарства просвете за Бачку, Банат и Барању, у Новом Саду, а следеће године премештен је у Министарство просвете у Београд. Између 1921. и 1923. године био је шеф Кабинета министра, затим је именован за референта у Уметничком одељењу, а од 1925. године постаје инспектор у истом Министарству.

У Сомбору постоји улица са његовим именом, као и гимназија.

Гимназија ,,Вељко Петровић” у Сомбору

Многе улице у Сомбору су добиле имена по познатим књижевницима, као на пример:

Вук Караџић(Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 – Беч, 7. фебруар 1864)је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика. Био је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века.

Стеван Сремац (Сента, 11/23. новембар 1855 – Сокобања, 12/25. август 1906)био је један од најзначајнијих и најчитанијих српских реалистичких писаца, као и академик.

Бора Станковић (Врање, 31. март 1876 – Београд, 22. октобар 1927) био је приповедач, романсијер, драматичар и један од најзначајнијих писаца српског реализма.

24. јануара 2018.17. децембра 2018.

Ниш

Стеван Сремац

Стеван Сремац је рођен у Сенти, у Бачкој, 23. новембра 1855. године, у занатлијској породици, од оца Аврама и мајке Катарине, где је провео рано детињство, а делом и код баке по мајци, у Пироту. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић, знаменити српски историчар и књижевник, доводи га 1868. године у Београд на даље школовање. Ту завршава гимназију (1875) и опредељује се за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду.

Умро је 12/25. августа 1906. године у Сокобањи, од сепсе. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Почео је да пише релативно касно. У тридесет и трећој години живота, 1888. године, почео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће се појавити као књига 1903. године под насловом „Из књига староставних”. То је било пишчево одуживање дуга професији историчара, љубави према националној прошлости и сну о Великој Србији. Реалистичку прозу почиње да пише тек после доласка у Београд. Дугогодишњи живот у Нишу био је период стваралачке инкубације. Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. године под насловом „Божићна печеница”, а потом следе: „Ивкова слава” (1895), „Вукадин” (1903), „Лимунација на селу” (1896), „Поп Ћира и поп Спира” (1898)− један од најбољих хумористичких романа у нашој књижевностии „Зона Замфирова” (1906) − најбоље компоновано Сремчево дело. Иначе, Сремац је био познат као „писац са бележницом”. Његова дела су углавном реалистична и садрже одређену дозу хумора у себи. Карактеристичност његовог стваралаштва је, такође, и епизодичност. Битно је и да су његова дела везана за релацију Београд−Ниш−Војводина.

У Нишу је име Стевана Сремца незаобилазно. Куд год да кренете, наилазите на његово име и трагове. Његово име носе улица, гимназија и Народна библиотека; има спомен-бисту испред Народног позоришта и у фоајеу позоришта, спомен-чесму и споменик са чувеним Калчом и његовим Чапом у Копитаревој улици, познатијој по старом називу Казанџијско сокаче, у центру града. Откривена је спомен-плоча и на месту где је некада била кафана ,,Маргер”(у којој су гости били Сремац, Калча, Ивко, Курјак, сликар Стеван Никшић Лале, глумци Добрица Милутиновић и Чича Илија Станојевић) и на кући Живка Ф. Мијалковића − газда Ивка, нишког јорганџије, Сремчевог јунака из ,,Ивкове славе”.

Народна библиотека ,,Стеван Сремац”

Народна библиотека „Стеван Сремац” једна је од најстаријих културних установа у граду и прва јавна библиотека у Јужној Србији. Група професора је у оквиру Гимназије 1879. године основала библиотеку и читаоницу, које су служиле и грађанима, те се ова година сматра годином оснивања нишке Народне библиотеке. Библиотека је 1906. године добила једну значајну донацију;након изненадне смрти Стевана Сремца, његов брат, Јован Сремац, поклонио је целокупну пишчеву личну библиотеку Народној библиотеци. Данас је Народна библиотека „Стеван Сремац” савремена институциjа, која располаже фондом од преко 250.000 монографских и преко 950 наслова серијских публикација, богатом Завичајном збирком, као и Кабинетом графике, јединственим у земљи, са око 200 оригиналних графичких отисака.

На улазу из Обреновићеве улице се налази Споменик Стевану Сремцу и његовом књижевном јунаку Калчи заједно са псом Чапом, док се на другом улазу налази Трг републике.

Биста Стевана Сремца испред Народног позоришта на Синђелићевом тргу

Спомен-чесма

Јернеј Копитар

Јернеј Копитар, словеначки лингвиста и слависта, рођен је 21. августа 1780. године у Репњу, код Водица. Јернеј је био члан бечке дворске књижнице и цензор словенских и новогрчких књига. Радио је на стварању заједничког књижевног језика Словенаца, помагао је и пројекат Вука Стефановића Караџића у обликовању српског књижевног језика. Када је Вук 1813. године, након Првог српског устанка, дошао у Беч са књигом коју је написао о пропасти устанка и замолио Јернеја, као цензора словенских књига у Бечу, да му је објави, Јернеј то није учинио. Међутим, заинтересовао га је Вуков рад, па је већ наредне године објавио његову,,Писменицу србскога језика по говору простога народа написану” и ,,Малу простонародњу славеносрбску пјеснарицу”.Јернеј је Вука саветовао да сам објави народне умотворине и да прикупља речи народног говора како би издао први српски речник. Захваљујући Јернеју Копитару, у Бечу су 1813. године покренуте и ,,Српске новине”. Јернеј Копитар је умро 11. августа 1844. године.

Копитарева улица, Ниш (Казанџијско сокаче)

Казанџијско сокаче, званично Копитарева улица, налази се у центру Ниша и простире се између улице Поп Луке Лазаревића и Обреновићеве улице. Пред крај турске владавине и после ослобођења, сокаче је представљало концентрацију казанџија и занатлија. Крајем 19. и почетком 20. века носило је назив Занатлијска улица, после Првог светског рата добила је назив Копитарева, по Јернеју Копитару, пријатељу и сараднику Вука Караџића, али је у народномсећању остала до данас познатија под називом Казанџијско сокаче. Последње казанџијске радње затворене су деведесетих година прошлог века и од тада креће постепени урбано-комерцијални развој ове улице. За сокаче се може рећи да представља мераклијско језгро града, па га управо из тог разлога многи сматрају нишком ,,Скадарлијом”. На улазу из Обреновићеве улице се налази Споменик Стевану Сремцу и његовом књижевном јунаку Калчи заједно са псом Чапом, док се на другом улазу налази Трг републике. Спој старог и новог, пријатна и лежерна атмосфера чине Копитареву улицу драгуљем са специфичним духом старог Ниша. Сокаче је данас преплављено углавном модерним кафићима, али и за праве љубитеље кафане постоји уточиште староградског духа. Надомак сокачета се налази и тржни центри,,Калча” и ,,Форум”, Општина града, као и чувена кафана ,,Стара Србија”.

Бранко Миљковић

Бранко Миљковић је био један од најпознатијих српских песника друге половине двадесетог века, есејиста и преводилац. Родио се у Нишу 29. јануара 1934. године. Бранков отац Глигорије (1907–1999) пореклом је из Гаџиног Хана, а мајка Марија (1908. рођена Браило) из села Трбоуња, код Дрниша. Имао је и брата Драгишу (1939–1993), чијим залагањем је, за живота и после песникове смрти, сређена и сачувана Бранкова заоставштина. Миљковићева породица води порекло из Заплања, код Ниша, одакле су се његови родитељи доселили у Ниш. Миљковић је био ученик Прве нишке гимназије „Стеван Сремац” .Трагично је преминуо, у Загребу, у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године.

Спомен-соба Бранка Миљковића

Спомен-соба Бранка Миљковића део је изложбе у Синагоги у Нишу поводом обележевања 50. годишњице од његове смрти (29. септембара 2011).

Народни музеј у Нишу чува целокупну заоставштину песника Бранка Миљковића. Формиран је и фонд истоимене музејске збирке. Године 1971, поводом десетогодишњице песникове смрти, његови родитељи, Марија и Глигорије, и брат Драгиша поклонили су музеју у Нишу сачувану заоставштину: личне предмете, одећу, документа, фотографије, рукописе, намештај из родитељске куће у Нишу и Београду, преписку, личну библиотеку са око 400 књига и часописа, као и богату хемеротеку са исечцима песникових објављених радова и других текстова из новина и часописа. Заоставштини припада 1649 предмета. Поводом 50 година од смрти Бранка Миљковића, 2011. године, организована је велика изложба његових личних ствари, коју је посетило око 9 хиљада људи, у Нишу и Београду. Том приликом је планирано да се до 2014. издају његова сабрана дела.

Душан Душко Радовић

Душан Душко Радовић је био песник, писац, новинар, афористичар и ТВ уредник. Рођен је 29. новембра 1922. у Нишу.Отац Угљеша био је машиновођа, пореклом из Чачка, а мајка Софија, рођена Стефановић, била је из Ниша. Био је главни уредник „Пионирских новина”, уредник Програма за децу Радио Београда, уредник Програма за децу Телевизије Београд, уредник листа „Полетарац”, новинар „Борбе” и (од 1975. године) уредник Студија Б. У Београду се дуги низ година одржава атлетска трка ,,Сећање на Душка Радовића”− Душков брат је познати атлетски тренер, Бранимир Брана Радовић.

Умро је 16. августа 1984. године у Београду.Најширој публици је познат по афоризмима, којима је будио Београђане на таласима Радија „Студио Б“, који су касније објављени у три књиге под насловом „Београде добро јутро”.

Биста Душка Радовића у Нишу

Атанасије Петровић

Атанасије Таса Петровић, познат као Учитељ Таса, био је најпознатији просветни радник у Нишу у 19. веку.

Атанасије Петровић рођен је у Нишу 1824. године, у сиромашној породици Петријe и Петра Николића. Определио се да радни век проведе у школи, јер је још у раној младости показивао склоности ка наукама. Паралелно са образовањем, Атанасије Петровић са бавио и певањем, и редовно је за време црквених миса спавао за певницом у нишкој цркви. Иако Тасино образовање није било континуирано и систематско, за ондашње време његов степен писмености био је значајан и велики. Како је Атанасије био међу најбољима по успеху, са 17 година (1840) изабран је за учитеља у нишкој црквеношколској општини. Свестран по својој природи, Атанасије Петровић је, поред овог посла, радио и као писар у митрополији, док је у црквеној општини радио као рачуновођа, а током богослужења и као певач за певницом. Савременици Атанасија Петровића слажу се да је располагао вештинама да подиђе турским властима и паши, да задобије њихово поверење, а чиме год се бавио, увек је и неуморно радио на буђењу свести у народу. Како су књиге и школски уџбници на српском језику из Кнежевине Србије у настави били забрањивани, Атанасије Петровић приредио је 1858. године уџбеник „Пресад мудрости” или „Собрание поучителни мисли”, који је у Београду штампан у 2000 примерака. „Пресад мудрости“ Атанасија Петровића, који није био оригинално дело, у настави је служио као читанка. То је била прва штампана књига једног Нишлије, која је, према запису имена на крају књиге, имала 491 претплатника, поређаних по друштвеној хијерархији.

Атанасије Петровић је, након ослобођења Ниша од Осмалија, 1878. године, од стране ноовоосноване власти постављен за управитеља Народне школе у Нишу. На тој дужности био је све до 1880. године, када је пензионисан. Умро је 13. фебруара 1894. године у Нишу.

Трг Учитеља Тасе представља сквер испред Основне школе „Учитељ Таса” и саобраћајни везни простор између Рајићеве улице и Улице хајдук Вељка. Трг се налази у ширем центру града и по фреквенцији, како моторног, тако и пешачког саобраћаја, један је од најмирнијих тргова у Нишу. Има углавном правилан правоугаони облик, једино је сквер испред школе кружног облика, чиме је преузео и функцију кружног тока. У средини сквера налази се биста Учитеља Тасе, која је и централни репер трга. Са северне стране трг је дефинисан стамбеним зградама, са запада улицом Рајићевом и школом, са истока улицом Хајдук Вељка, а са југа стамбеном зградом, као и старим приземним кућама. Унутрашњи део трга, као и сквер, озелењен је, са комбинацијом високог и ниског растиња.

Основна школа „Учитељ Таса” је најстарија основна школа у Нишу. У њеним просторијама су се одржавале седнице српског парламента након ослобођења Ниша 1879. године.

Основна школа „Учитељ Таса“

Трг Учитеља Тасе

Вук Стефановић Караџић

Вук Стефановић Караџић (Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века. Стекао је и неколико почасних доктората.

У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим, и аустријских власти, које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску ортографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Његова граматика, коју је назвао „Писменица србскога језика” изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа. Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано”.

Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање „Српског рјечника” (1818), друго, знатно проширено (1852), те превод „Новога завјета” (1847), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази тзв. хрватских вуковаца или младограматичара.

Вук је био цењен у Европи: биран је за члана Берлинске, Бечке и Петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу,…Одликован је од руског и хабзбуршког цара, од пруског краља и Руске академије наука.

Вуков споменик у дворишту Народне библиотеке у Нишу

Ниш је град са пуно улицакоје носе називе истакнутих књижевника, писаца, песника, филолога…

Неки од њих су:

Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28. март 1824 — Беч, 1. јул 1853) је био српски романтичарски песник.

Данило Киш (мађ. KissDániel; Суботица, 22. фебруар 1935 — Париз, 15. октобар 1989) је био српски књижевник и дописни члан САНУ.

Георгије Ђура Јакшић (Српска Црња, 8. август 1832 — Београд, 16. новембар 1878) је био српски сликар, песник, приповедач, драмски писац, учитељ и боем.

Јован Дучић (Требиње, 17. фебруар 1871 — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943) је био српски песник, писац и дипломата.

Исидора Секулић (Мошорин, 16. фебруар 1877 — Београд, 5. април 1958) је била српска књижевница и академик САНУ.

Лазар Лаза К. Лазаревић (Шабац, 13. мај 1851 — Београд, 10. јануар 1891) је био српски књижевник и лекар.

Милован Ђ. Глишић (Градац, 19. јануар 1847 — Дубровник, 1. фебруар 1908) је био српски књижевник.

-Доситеј Обрадовић (световно име Димитрије) (Чаково, 1739, 1742. или 1744 — Београд, 28. март 1811) је био српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода.

Десанка Максимовић (Рабровица (Дивци) код Ваљева, 16. мај 1898 — Београд, 11. фебруар 1993) је била српска песникиња, професорка књижевности и чланица Српске академије наука и уметности.

Иво Андрић (Долац, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски књижевник и дипломата Краљевине Југославије.

Радоје Домановић (Овсиште, 16. фебруар 1873 — Београд, 4. август 1908) српски је сатирични приповедач.

Иван Горан Ковачић (Луковдол, 21. март 1913 — Врбница, 13. јул 1943) је био хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар и партизан.

Милан Ракић (Београд, 30. септембар 1876 — Загреб, 30. јун 1938) је био српски песник и академик.

Поред наведених требало би споменути и улице које носе називе по Александру Белићу (Београд, 1/13. август 1876 — Београд, 26. фебруар 1960), српском филологу, професору и ректору Београдског универзитета, председнику САНУ и члану многих академија у Југославији и иностранству, и Богдану Поповићу (Београд, 20. децембар 1863/1. јануар 1864 — Београд, 7. новембар 1944), који је био један од најзначајнијих књижевних критичара и есејиста.

Нису само улице добиле назив по истакнутим књижевницима, већ и бројне основне школе носе њихова имена.

24. јануара 2018.25. јануара 2018.

Чачак

MЕМОРИЈАЛНА МЕСТА У ЧАЧКУ

Споменик Владиславу Петковићу Дису

Улица Цара Душана 1, двориште Народног Музеја, Чачак

$D:\Documents and Settings\Admin\Desktop\spomenik.jpg$ $D:\Documents and Settings\Admin\Desktop\07. spomenik vladislavu petkovicu dis-u.jpg$

Градска библиотека

$D:\Documents and Settings\Admin\Desktop\disovo-prolece.jpg$

24. јануара 2018.25. јануара 2018.

Шабац

Меморијална места српских књижевника у Шапцу

Споменици знаменитим књижевницима

Тешко могу да се установе правилности у томе када и у којим деловима земље се рађају најпознатије личности. Иако код нас није вршено такво истраживање, можемо рећи да Шабац сигурно заузима истакнуто место. За овaj град везана су имена познатих српских књижевника рођених у ХIХ веку (Лаза Лазаревић, Јанко Веселиновић, Стојан Новаковић, Милорад Поповић – Шапчанин, Станислав Винарев) и почетком ХХ века (Оскар Давичо). Такође, главне радње многих дела познатих српских писаца смештене су у овом крају.

Лаза К. Лазаревић

(13. мај 1851 – 10. јануар 1890)

Књижевник и доктор, талентован приповедач; одличан стилист са много смисла за композицију, спада међу најбоље српске писце реализма. Написао је свега девет приповедака, које се вреднују се као класици и до данас су остале једна најбољих дела српске прозе.

Споменик Лазе Лазаревића у Шапцу

Налази се испред градског парка, на Тргу ђачког батаљона. Подигнут је 1990. године поводом стогодишњице смрти и у знак сећања на истакнутог књижевника, рођеног у Шапцу. Споменик у облику бронзане стојеће фигуре у природној величини, на постољу од црног гранита (висине око 1,20 м), дело je вајара Станислава Гранића. Споменик је 5. октобра 1990. године открио академик Добрица Ћосић ( Ивановић: 2003).

Спомен-плоча на месту где се налазила кућа књижевника Лазе К. Лазаревића

Постављена је у Јевремовој улици у Шапцу. Урађена је од сивог мермера на коме је уклесан текст: „У овој кући живео је, радио и умро др Лаза К. Лазаревић, лекар и књижевник. Плоча је постављена о стогодишњици његовог рођења 13. V 1951. год. Српско лекарско друштво“

Општа болница „Др Лаза К. Лазаревић” Шабац

Попа Карана 4, Шабац

Јанко Веселиновић

(13. мај 1862 – 26. јун 1905)

Један је од зачетника реализма у српској књижевности. Објавио је око тридесет књига приповедака, репортажа, романа, драма и записа, у којима је највише приказивао свој родни крај, Мачву.

Спомен-биста Јанка Веселиновића

Откривена је 28. јуна 1936. године у Градском парку у Шапцу, залагањем Удружења Подринаца. Бронзана спомен-биста рад је београдског вајара Перише Милића (1901 – 1982). Претходно је иста таква биста постављена на Калемегдану у Београду (М. Јевтић, 1983). На његовој предњој страни урезан је текст: „Јанку Веселиновићу, књижевнику (1862– 1905). Захвално Подриње, 1936.“.

Радна соба Јанка Веселиновића у Народном музеју у Шапцу

У оквиру сталне меморијалне поставке изложен је део радне собе и салона (радни сто и столица) Јанка Веселиновића. Поводом сто година од његове смрти Народни музеј у Шапцу је 2005. године организовао изложбу „Живот и дело Јанка Веселиновића (1862–1905)”, коју је приредио Бранислав Станковић, кустос овога музеја.

ОШ „Јанко Веселиновић”

Карађорђева 48, Шабац

Коста Абрашевић

(29. мај 1879 – 20. јануар 1898)

Песник, рођен у Охриду, а потом се са родитељима преселио у Шабац. Његове најпознатије песме су: Звижди ветре, Свет је нама отаџбина, Братство итд.

Спомен-биста песника Косте Абрашевића

Постављена је у Градском парку у Шапцу 29. маја 1965. године, на 86. годишњицу рођења овог познатог песника. Бисту, рад вајара Стевана Боднарова из Београда, открио је књижевник Оскар Давичо (Андрић, Љ., 2000).

Спомен-плоча на кући у којој је живео песник Коста Абрашевић у Шапцу

Постављена 1950. године у Карађорђевој улици 64, од белог мермера, димензија 65 х 50 цм, на којој је уклесан текст: „У овој кући је живео, радио и умро наш први, пролетерски песник, Коста Абрашевић. 19. Х 1950. Трудбеници Шапца“.

Надгробни споменик Кости Абрашевићу у Шапцу

На Камичком гробљу, где је у осамнаестој години сахрањен, подигло је почетком ХХ века тадашње Радничко културно друштво Абрашевић (које је прославило сто година од свог постанка). Има облик стуба без капитела, на чијем врху је постављена метална лира. На средишњем делу споменика уклесана је плоча у облику отворене књиге, на чијим каменим листовима су урезани стихови (Група аутора, 1960).

Стојан Новаковић

(1. новембар 1842. – 18. фебруар 1915.)

Био је академик, научник, државник и књижевник. Спомен-бисте постављене су у парку код Соколане и у дворишту основне школе која носи његово име.

Спомен-биста

ОШ „Стојан Новаковић”

Петра Лазића 38, Шабац

24. јануара 2018.1. фебруара 2018.

Лозница

Меморијална места на територији града Лознице

Вук Стефановић Караџић ( Тршић, 6. 11. 1787 – Беч, 7. 2. 1864)

У самом центру града налази се „Вуков дом културе”, саграђен 1937. године.

Гимназија „Вук Караџић” у Лозници

Споменик Вуку Караџићу ( Ново насеље, Лозница )

На само 9 километара од Лознице налази се родно место Вука Караџића, Тршић. Сваке године овај музеј на отвореном прима велики број посетилаца из разних крајева Србије, посебно у септембру, када се одржава Вуков сабор. Број посетилаца у то време често достигне фасцинантних 20000.

Вукова родна кућа у Тршићу

Биста Вуку Караџићу, Тршић

Део сталне поставке отвореног музеја у Тршићу

Вук је у младости често боравио у још једном месту недалеко од Лознице. Прва слова и љубав према језику, писмености и књижевности, Вук Караџић је стицао у манастиру Троноша. У спомен на Вуково школовање у манастиру је отворен меморијални музеј.

18. јануара 2018.1. фебруара 2018.

Ваљево

Меморијална места у Ваљеву:

Споменик Бори Станковићу

Бора Станковић

Борисав Бора Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927) је био приповедач, романсијер,драматичар и један од најзначајнијих писаца српског реализма. Рођен је у Врању и врло рано је остао без родитеља, па га је одгајила мајка његовог оца, баба Злата. Завршио је Правни факултет у Београду 1902. године.

Своју најпознатију драму, ,,Коштана”, објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике критике.

Свој најпознатији роман, ,,Нечиста крв”, објављује 1910. године, добијајући позитивне критике. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. После рата ради у Министарству просвете Краљевине Срба , Хрвата и Словенаца.

Умире 1927. године у Београду.

Споменик Вуку Караџићу

Вук Стефановић Караџић

(Тршић,код Лознице, 1787 − Беч, 1864) лингвист, етнограф, историчар, реформатор српског језика.

Учио је школу у Лозници (1795) и манастиру Троноши. После Првог српског устанка био је писар у Совјету (влади), затим учитељ и државни чиновник. Године 1809/10. тешко је оболео; лева нога му је остала згрчена, тако да је до краја живота носио штулу. После пропасти устанка, 1813, одлази у Беч. Тамо га филолог Јернеј Копитар подстиче да сакупља народне умотворине и песме, и ради на језику и правопису. Издао је прву збирку народних песама и Писменицу (граматику). Од тада почиње његов епохални рад на утемељивању нове српске књижевности, језика и правописа. Године 1818. издаје ,,Српски рјечник” (са граматиком), у којем је објављена и реформа српског језика. Радио је на сакупљању приповедака, пословица, загонетки, писао историјска сведочанства и друго. Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића, као и против јаког фронта противника својих реформаторских идеја. Уређивао алманах ,,Даница” и настојао да страну културну јавност упозна са српским народним благом и прошлошћу. Универзитет у Јени доделио му је титулу почасног доктора, а слична признања Вук је добио од многих европских академија.

Споменик Миловану Глишићу

МилованГлишић

Милован Глишић је рођен 7/19. јануара 1847. у селу Градац поред Ваљева, од оца Ђорђа и мајке Јевросиме. У његовом селу није било школе, али су га родитељи подучавали и научили да пише. Овако припремљен, Милован Глишић је у Ваљеву одмах примљен у други разред основне школе. Кад је 1864. уписао Београдску нижу „теразијску“ гимназију, већ је имао седамнаест година. Због немаштине је сам морао да се сналази, а материјални положај се само погоршао кад му је 1865. године умро отац. Потом је почео да учи технику на Великој школи, но после две године оставља технику и учи филозофију на истој школи. Кад је прекинуо школовање, постављен је за коректора Државне штампарије. Глишић је радио разне послове које је могао да нађе. Иако му је ово одузимало пуно времена, ипак је био добар ђак. Показивао је интересовање не само за школске предмете; пуно је читао и учио је руски, француски и немачки. Био је у два маха уредник званичних „Српских новина”, дуго време драматург Народног позоришта и крајем живота помоћник управника Народне библиотеке.

Глишић је свој књижевни рад започео преводима у сатиричним листовима, а потом прешао на оригиналну приповетку. Његов оригинални рад обухвата два позоришна комада − „Д ва цванцика” и „Подвала”, и две збирке приповедака. У збиркама су, поред осталих, његове популарне хумористичне и сатиричне приче: „Глава шећера”, „Рога”, „Ни око шта”, „Шило за огњило”, „Шетња после смрти”, „Злослутни број”, „Редак звер”; гатка „После деведесет година ” и лирска скица „Прва бразда”. Глишић је највише радио на превођењу из руске и француске књижевности, и осамдесетих година био је главни и најбољи преводилац са руског и француског. Савестан и талентован преводилац, а уз то одличан зналац народног језика, он је највише учинио за упознавање српске публике са великим руским писцима и знатно утицао својим преводима на развој књижевног језика и стила. Најбољи су му и најважнији преводи са руског: „Мртве душе” и „Тарас Буљба” од Гогоља, „Крајцерова соната” и „Рат и мир” од Толстоја, „Обломов” од Гончарова, уз остале од Островског и Данченка. Са француског је преводио Балзака („Шагринска кожа”), Меримеа („Коломба”), Жила Верна и друге. За позориште је превео преко тридесет комада из руске, француске и немачке књижевности.

По његовој приповеци „После деведест година” снимљен је филм ,,Лептирица” 1973. године, а Сава Савановић је један од најпознатијих вампира.

Споменик Десанки Максимовић

Десанка Максимовић

Десанка Максимовић је била најстарије дете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах после њеног рођења, Михаило Максимовић је добио премештај, те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела детињство, а у Ваљеву је завршила гимназију. Почетком августа 1933. године удала се за Сергеја Сластикова. Није имала деце.

Студирала је на одељењу за светску књижевност, општу историју и историју уметности Филозофског факултета у Београду.

Након дипломирања, Десанка Максимовић је најпре радила у Обреновачкој гимназији, а затим, као суплент, у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је, од 3. септембра 1925. године, радила око годину дана у учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд, где је радила у Првој женској реалној гимназији (данашњој Петој београдској гимназији). Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала песникиња и блиска пријатељица Десанке Максимовић. Почетком Другог светског рата је отишла у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953.

Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и песницима; у њих су спадали и Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић, Бранко Ћопић и многи други.

Дана 17. децембра 1959. изабрана је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а 16. децембра 1965. за редовног члана.

У четвртак, 11. фебруара 1993. године, у својој 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањенаје у Бранковини,код Ваљева.

Улице у Ваљеву:

Алексе Шантића
Бранка Миљковића
Бранка Радичевића
Десанкин трг
Душка Радовића
Ивана Мажуранића
Иве Андрића
Јанка Веселиновића
Јована Дучића
Милована Глишића
Петра Кочића
Симе Пандуровића
Вука Караџића