БЕКИЋ, Томислав: Ми и Томас Ман. У Домети. Год. 32, бр. 122/123 (јесен‒зима 2005), стр. 67–79.

БЕКИЋ, Томислав: Сигриф Капер и његов непознати спис о Србији. У Зборник Матице српске за историју. Бр. 43 (1991), стр. 161–204.

ГРУБАЧИЋ, Слободан: Балада „Ризница“ према једној непознатој српској легенди о манастиру Каленићу и њен песник Јозеф фон Ауфенберг. У Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. бр. 65/66, св. 1/4 (1999/2000), стр. 49–64.

ГРУБАЧИЋ, Слободан: Књижевност и пансофија: Милош Црњански и DiePan-Gesellschaften. Пансофија Л. Клагеса, теософија Јулиуса и антропософија Р. Штајнера. У Летопис Матице српске. Год 189, књ. 492, св. 1/2 (јул‒авг. 2013), стр. 71–122.

КОНСТАНТИНОВИЋ, Зоран: Deutsche Reisebeschreibungen über Serbien und Montenegro. Докторска дисертација на немачком језику. Минхен: Verlag R. Oldenbourg. (1960).

КОНСТАНТИНОВИЋ, Зоран: Ранке и Српска револуција. У Даница. Год. 11 (2004), стр. 74–83.

КОНСТАНТИНОВИЋ, Зоран: Србе су Немци увели у европску цивилизацију. Разговор са Зораном Константиновићем, [разговор водио] Милоје Петровић. У Летопис Матице српске. Год. 184, књ. 482, св. 1/2 (јул‒авг. 2008), стр. 286–302.

МОЈАШЕВИЋ, Миљан: Гетеово примање српскохрватске народне поезије као облик саговорништва(поводом песникове стопедесетогодишњице). У Научни састанак слависта у Вукове дане, 12, Београд, Нови Сад, Тршић. (15–19. IX 1982).

МОЈАШЕВИЋ, Миљан: Јакоб Грим и Вук Караџић. У Научни састанак слависта у Вукове дане, II, Београд, Нови Сад, Тршић. (12–18.IX 1974).

МОЈАШЕВИЋ, Миљан: Јакоб Грим и српска народна књижевност: књижевноисторијске и поетолошке основе. Посебна издања / Српска академија наука и уметности; књ. 553. Одељење језика и књижевности; књ. 34. Београд: САНУ. (1983).

МОЈАШЕВИЋ, Миљан: Јужнословенске теме у Котином листу „AllgemeineZeitung“ по дописима Вилхелма Хопеа: (1831–1834): везе немачко-српске Вукове и Вуковог доба. Посебна издања / Српска академија наука и уметности; књ. 649. Одељење језика и књижевности; књ. 53. Београд: САНУ (2001).

МОЈАШЕВИЋ, Миљан: Косовски циклус у немачким преводима. У Наш крај / Сава Стекић, Стеван Симић. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. (1993).

МОЈАШЕВИЋ, Миљан: Културнополитички домети Гримове и Вукове сарадње. У Научни састанак слависта у Вукове дане, 17, Београд, Нови Сад, Тршић. (14–20. IX 1987).

МОЈАШЕВИЋ, Миљан: Лесинг и Доситеј(поводом двестагодишњице Лесингове смрти). У Научни састанак слависта у Вукове дане, 11, Београд, Вршац, Нови Сад, Тршић. (16–20, IX 1981).

МОЈАШЕВИЋ, Миљан: Немачко-југословенске културне везе. Студије и чланци. Београд: Издавачко-информативни центар студената (ИЦС). (1974).

ЊЕМАЧКО-ЈУГОСЛAВЕНСКИ ОДНОСИ: Njemačko-jugoslavenski odnosi. U Enciklopedija Jugoslavije. Sv. 6. Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod. (1965), .

Током последње деценије живота, заправо последњих неколико година, Гете приводи крају други део Вилхелма Мајстера и други део Фауста. Та деценија је од историјског значаја и за српскохрватску народну поезију^[2], јер је Гете прихвата и препоручује преко неколико чланака. У то време га посећује Вук Караџић, с препоруком Јакоба Грима, у Вајмару. Такође, у то време једна млада обожаватељка Гетеа, Тереза Албертина Луиза фон Јакоб (у литератури позната под псеудонимом састављеним од почетних слова имена – Талфј), преводи и штампа за њега опсежну збирку српских народних песама. Иза свега тога стоји на једној страни Копитар из Беча, а на другој Гетеово сећање да је, како каже, још пре педесет година превео на немачки песму о Хасанагиници. Он сада поново, у сасвим измењеним политичким и културним условима у Европи, даје свој прилог новим захтевима свога времена. Ове захтеве је на нов начин, надовезујући се и даље на Хердерове мисли о народној књижевности, истакао немачки романтизам.

Године 1932. примећују у словеначком часопису Življenje in svet да Гете Словенце уопште не спомиње, да су му Хрвати „нешто познатији“, да би одмах после тога констатовали: „Када говоримо о Гетеовим везама са Јужним Словенима, реч је скоро искључиво о Србима“. Гете је, као што је познато, сазрео до схватања књижевности као светске књижевности. Преводилац песме о Хасанагиници, једне од најбољих песама Хердерових Гласова народа у песмама (StimmenderVölkerinLiedern), придодаје српску народну поезију своме систему као узорну.

Гете је доста допринео каснијој светској слави Вука Караџића и то у оно време када се успешан наступ овог свога циља свесног романтичара‒просветитеља на Балкану није ни слутио. Песму о Хасанагиници је препевао 25-годишњи Гете 1775. године – више од једне деценије пре Караџићевог рођења. Деценијама касније прилази Копитар Караџићу у Бечу са молбом да скупља српске народне песме и, да би га осоколио за тај посао – држимо се Вукова казивања – показује му Гетеов препев песме о Хасанагиници. Око десет година после тога, када је Караџић 1823. године први пут посетио и лично упознао браћу Грим у Каселу и Гетеа у Вајмару, није им био потпуно непознат. Јакоб Грим је пре тога с одушевљењем јавно хвалио Караџићеву збирку народних песама, а Гете, тада већ светски познати старац, дочекује Вука у својој кући са изјавом да није први пут код њега у посети. Тиме мисли на оно што је читао од Караџића и о њему.

Гетеово примање српскхрбатске народне поезије се може посматрати као облик саговорништва, односно дијалога. Кад узимамо реч саговорништво, усредсређујемо се на оно што је Гете могао наћи у тој поезији као особито блиско, оно у чему је могао налазити потврде за нека своја осећања и схватања. И на Гетеа, писца антологијских песама о љубави, писца Вертера, Фауста, Сродних душа. Подвлачимо овде саговорништво и као појаву сродних душа, а тиме и сличности, а не утицаја. (О тој сродности – и несродности – говори се на особито фин, слијепчевићевски начин у есеју Шта је Гете видео у нашој народној поезији.^[3])

Песник који се и као преводилац уживео у несрећу наоко суровог Хасанаге и његове недужно отеране хануме, али и човек коме у приватном животу нису сметале туђе брачне обавезе, ставља у уста једном од актера романа Сродне душе императивну констатацију да је брак „темељ свег моралног друштва“, „почетак и врхунац све културе“ и да због свега тога „мора бити нераскидив“. Роман из кога ово преносимо потиче из времена када је песнику било већ шест деценија. Тема романа су брак и љубав, око којих кружи, природно, највећи део и његових песничких дела, као и оних српских народних песама које је схватио и заволео. Биле су то тзв. женске, а не јуначке песме.

Када је преводио песму о Хасанагиници, било је Гетеу око 25 година, и очекивања окренута будућности била су неупоредиво већа од сећања окренутих младићкој прошлости. Када је писао о српској народној поезији, пола столећа затим, однос између сећања и очекивања се сасвим био изменио.

Песма о Хасанагиници је драматична балада о жени и човеку који су толико везани једно за друго да је разарање њихове заједнице за обоје преболно, а ипак неизбежно, јер Хасанагина осећања су оптерећена одређеним нормама. Растаје се Хасанага од своје хануме „својом“ одлуком, али као да ни његово срце није далеко од тога да пресвисне. Негде у време када је преводио ову песму мучио се млади Гете између осећања велике љубави према девојци са којом је раскинуо веридбу и убеђења да је неминовност раскида јача од неодољивости љубави. Гетеов рани сусрет са песмом о Хасанагиници деловао је и на његово позно окретање песмама Караџићеве збирке, одн. Талфјиних превода.

Врхунац тог позног Гетеовог враћања српскохрватској народној поезији је есеј Српске песме (Serbische Lieder). Један део овог есеја захваћен је из осећања управо откривене властите душевне сродности са том поезијом. А други, културноисторијски, захваћен је из литературе, углавном из Гримовог текста о српским песмама и српској историји. Тема о саговорништву и овде наставља да бива тема о сродности по духу наднационалне човечности, наднационалне ширине, коју за доба Гетеово ваља без устезања називати космополитизмом. Тај космополитизам је и стварао идејну климу за Гетеову концепцију о светској књижевности и за укључивање српске народне књижевности у тако схваћену светску књижевност. Одабирамо из оних педесет пет углавном једнореченичних резимеа, у којима Гете ређа основне мотиве српских лирских песама, оне за које нам се чини да понајбоље могу послужити као примери за Гетеов доживљај сродности и саговорништва. У њима писац, полазећи од туђих текстова, говори у ствари о сродним доживљајима.

„Смерност (Sittsamkeit) српске девојке, која никад не подиже лепе трепавице; изванредно лепо“ (1). То су Гетеов резиме и Гетеова оцена у једној реченици песме Српска дјевојка (Вук, I, 599), оне која почиње стихом „У Милице дуге трепавице“. Реч Sittsamkeit коју је Гете употребио у ствари је збир особина, чију основу чине и смерност и чедност; и моралност и обичајност. Збир врлина српске, а и сваке девојке. Бар како се некад сматрало. И постојаност, морална стабилност. Девојачка стабилност као наглашена супротност моралној лабилности. Ту нехотично задиремо у тему Гете и жена, толико широку и неисцрпну као да кажемо Гете и живот. Морална стабилност жене, као уосталом човека уопште, врлина је несмањене вредности и данас као и онда, бар у литератури. Да подсетимо на девојку која је Гетеу била модел за Лотин лик у Вертеру која је у много чему дословно пренет модел. Судећи по ономе што знамо о њој из романа и историје породице, била је изразито стабилна жена. Бадава је наваљивао на њену верност веренику и веома привлачни, иначе заводљиви Гете. И отпао, па се тим поводом „убио“ у свом Вертеру. У сваком случају, Лоти можемо приписати особину коју Гете приписује Милици: Sittsamkeit.

Гетеов резиме једне (3), треће песме по Талфјином рукописном преводу, речима: „Јутарње осећање драге која се пробудила; драги тако слатко спава па се она боји да га не пробуди“ води читаочево сећање на Гетеову песму Erwache, Friederike (1771), испевану око пет и по деценија пре настанка овог есеја.

„Растанак заувек /…/“ (4), уз епитет „изврсно“; „Љубавни доживљај /…/“, уз епитет „необично“ (7); „Душевна борба заљубљеног који треба као девер да води своју драгу другоме“ (10); „Љубавна жеља /…/“ (11); „Проклињање неверника“ (18); „Јелен и вила /…/“, о јелену оболелом од љубави (22); „Починак заљубљених после рада /…/“ (26); „Двострука клетва /…/“, о девојци која проклиње своје очи и неверног драгана (28); „Верност и после гроба /…/“ (33); „Заветовање да се не воли и кајање због тога“ (38); „Потајна љубав“ уз додатак „веома лепо“ (39); „Удата жена која је раније волела момка који се сада враћа“ (40); „Ометена љубав, увела срца“ (43); „Смртоносна љубавна болест“ (48) – све су то теме српских песама, описане овим Гетеовим речима, али и теме које у неком виду познајемо и из Гетеових песама о љубави, теме, и поетске ситуације према којима се – чини нам се – и стога осећа песниково поетско саговорништво. Наравно, различитог степена мотивске сличности и песникове понесености. Врхунци те понесености су обележени готово ускличним оценама 76-годишњег песника, почев од оне о првој песми: „изванредно лепо“, па „изврсно“ (4), „необично“ (7), „на врло љубак начин“ (20), „веома лепо!“ (26, 39, дакле за две песме).

Од педесет пет песама, чије најкраће резимирање у Гетеовом есеју има за сврху да истакне богату разноврсност мотива, издвојили смо за ову прилику 15–16 њих како бисмо видели , управо по тим мотивима, главне тачке његовог песничког сусретања са тим песмама, којима се он и у целини диви. А у кругу ових 15–16 песама, које управо издвојисмо (1. 3. 4. 7. 10. 11. 18. 22. 26. 28. 33. 38. 39. 40. 43. 48), може се издвојити један још ужи, одпет песама (10. 26. 40. 43. 48) са још ширим и јачим ослонцима у Гетеовом делу. Затим, од тих пет се могу издвојити две које смо већ истакли: о стабилној смерности девојке и о вољеној особи како спава.

„Душевну борбу заљубљеног који треба као девер да води своју драгу другоме“ (10) бележи овде човек за кога знамо из његовог Вертера. Знамо колико је пропатио у ситуацији када му таква борба није ништа помагала и када је морао доживљавати да се толико вољена Лота ‒ вољена тако много можда и зато што је била толико постојана у верности песниковом пријатељу ‒ и уда за тог пријатеља.

– Тема о удатој жени која је волела младића који се сада враћа (40), читаоца враћа на такође добро знану тему о Гетеовој великој љубави према госпођи Фон Штајн и његовом бежању и враћању.

– „Ометена љубав, увела срца“ (43) је тема која често тишти ликове у Гетеовим романима. Одолети или не одолети, питање је које се поставља у његовим најчитанијим романима: у Вертеру и у Сродним душама, наглашено јако и неослабљено у размаку од преко три деценије.

‒ „Смртоносна љубавна болест“ (48) враћа и површног познаваоца Гетеових дела на основну тему Вертера.

За сам крај овог дела осврта оставили смо чувено место код Гетеа о песми Јово и Марија (Вук I, 287): „одмор заљубљених после рада; веома лепо! – може да издржи упоређење са Песмом над песмама“ (26). У Талфјином преводу су Ранко и Милица, према издању Вукове песмарице из 1814. Мотив песме је, преносимо Гетеове речи: „починак заљубљених после рада“. То је основа и почетак реченице. Други део реченице узлеће у узвично казану оцену песме: „веома лепо!“ Трећи део се смирује у констатацији: „може да издржи упоређење са Песмом над песмама“, која значи упоредни облик поетског вредновања пре него упоређење мотива. Књижевноисторијски, овде су од посебног значаја две ствари. Једна, што је Гете превео Песму над песмама – које се и Грим присећа приказујући (1815) српске песме – и што сада уграђује осврт на њу у оцену српске песме. Друга, што „починак после рада“ може да подсећа на ситуацију са самог почетка романа Сродне душе, где је Едуард представљен читаоцу у лепом расположењу по обављеном послу, а лепота рада подвучена до те мере да она, а не Едуардова баронска титула, стоји као одредница његове вредности. И Едуардова жена, Шарлота, сва је у послу. Задовољство не би било такво да Едуард не ради заједно са Шарлотом. Дакле, слична ситуација ‒ и њих двоје задовољних на починку после рада.

У доживљај спада и оно што одбија, а не само оно што се прихвата и што привлачи. Узиђивање људске жртве у песми о зидању Скадра, и нека понашања Краљевића Марка, сматра Гете „сасвим варварским“, у смислу: одвратним. Јакоб Грим је песму о зидању Скадра, напротив, сматрао једном од најдирљивијих, те и најлепших од многих и многих које је знао. Свакако, с разлогом. Филолог Грим се удубљивао и у ову, историјско- -митолошку страну српске поезије; а песнику Гетеу је суровост грађе заклонила поетску јединственост песме, која је заправо најпотресније суђење и тим сујеверним „варварским схватањима“, и оним негосподственим понашањима која воде ка страдањима честитих, а ликовању оних који то нису. Понекад нас чак изненађује до које се мере велики песник поводи у овим оценама за оним шта се опева, не вреднујући у одговарајућој мери како се то опева. Али Гете се очигледно потрудио да што темељитије схвати српске песме, па се зато обавештавао и о њиховој културно-историјској подлози, ослонивши се углавном на Јакоба Грима. Паганска, што ће рећи нерелигиозна, небиготна, недогматска страна те поезије и историје, коју и Гете истиче у есеју, као што ју је истицао и Грим, могла је пак и Гетеу бити блиска, као што је била блиска и Гриму. Питамо се пак с каквим ли је системом асоцијација творац јединствено упечатљивог Мефистовог лика, и ликова тројице арханђела у Прологу на небу, констатовао често уплитање анђела у српске песме и тотално одсуство ђавола.

На Краљевићу Марку се Гете задржавао са веома ограниченим разумевањем за њега, слично свом понашању према сличним ликовима, односно јунацима домаће средњевековне поезије. Мислимо у првом реду на Нибелуншку песму препуну варварских поступака стварно „најодвратније врсте“. Али – поетски опет велелепну. Црног Ђорђа је Гете само поменуо: да је о његовим борбама „остало такође песничких споменика“. Неће Гете јуначку патетику, ни барокну хероику. Али зато су му српске „љубавне песме најлепше“, и читати их ваља у великом броју. А када из обиља особина издваја и шаљивост, духовитост, сналажљивост заљубљених да дођу једно до другог, да припадају једно другом, да испоље једно другом своју љубав – онда нам се чини да ту, уз све остало што знамо о Гетеу као песнику најдивнијих песама о љубави, проговара посебно песник Западно-источног дивана.

„Осећања су увек најискренија“, каже Гете о српској љубавној поезији, а то исто вреди и за његову поезију, јер и она је крајње искрена. Можда је ово најсуштинскије од свега за стварни саговорнички сусрет песника Гетеа са српском народном поезијом.

Главни есеј о српским народним песмама (Serbische Lieder), написан као приказ Талфјиног рукописног превода, објавио је Гете (1825) пре него што је штампан сам превод. А чланчић, под веома сличним насловом, Serbische Gedichte, у ком скреће пажњу на другу свеску Талфјиног превода српских песама, на Гримов приказ тог превода и на Герхардов превод који ће изаћи под насловом Вила, објавио је Гете, опет у свом часопису „Über Kunst und Altertum“, две године касније. Гетеова изјава, у првој реченици тог чланчића, да и он много цени српску народну поезију, деловала би готово куртоазно да то не каже преводилац песме о Хасанагиници и писац есеја Српске песме. Јер и препев Хасанагинице и овај есеј никли су, сумње нема, из дубоког осећања блискости са овом поезијом, о којој закључује да јој је место у саставу „опште светске поезије“.

На крају се осврћемо још једном на Вертера, који је и облик тражења природнијих односа међу људима; Осијан, Вертерова омиљена лектира, фиктивна је природност; српска народна поезија је, када Гете пише о њој, свеже откривена природност. И Вертеру и српској народној поезији је заједничка светска слава нечег новог чега су се старински школоване генерације ужасавале, али чега су се младе генерације одушевљено лаћале. И Гете је, слично Гриму, и сигурно највише захваљујући обавештењима која је код њега налазио, осећао да, помажући Караџићу и српској народној поезији, помаже и поезији и истини.

И Гетеово подупирање српске народне поезије је део великог напора да се превазиђе провалија између књижевне уметности и народа, односно, у ширим размерама, уопште провалија између уметности и народа. Напор који се, узгред буди речено, наставља и преко једног Рихарда Вагнера, што се музике тиче. Био је то процес приближавања природи и природности, наслањање на природу у том смислу: не да се она подражава, него да се ствара слободно као што то и природа чини.

Напомена

Овај текст је састављен од делова из више радова српског германисте Миљана Мојашевића. Тежило се апсолутно верном преносу текста, који је готово немогуће остварити при оваквом подухвату. Нужне промене – иначе минималне, а нужне ради језичке, композиционе и смисаоне складности текста – следеће су: парафразирање, уклањање или додавање везника и интерпункцијских знакова, превод на српски језик са немачког и сл.

Први пасус је преузет из обимног германистичког дела Немачка књижевност. Доба просветитељства, класике и романтизма. 3. издање, Београд: Научна књига, 1991.

Други пасус чине преведени исечци из следећег предавања: Rüchwirkungvon Goethes Beschäftigung mit dem serbokroatischen Volkslied auf die Goetherezeption in Jugoslawien// Goethe und die Weltder Slawen: Vorträgeder 1. internationalen Konferenzdes „Slawen komitees“ im Goethe-Museum Düsseldorf, 18.–22.September 1979. Herausgegeben von: Hans-Bernd Harder und Hans Rothe. Gießen: Wilhelm Schmitz Verlag.

Трећи пасус је преведени део следећег рада: Zu den deutsch-jugoslawischen Kulturbeziehungen // Deutsch-jugoslawische Begegnungen. Aufsätze. Wien: Wissenschaftliche Buchreihe der Internationalen Lenau-Gesellschaft, 1970.Остатак текста је преузет из чланка: Гетеово примање српскохрватске народне поезије као облик саговорништва (поводом песникове стопедесетогодишњице). // Научни састанак слависта у Вукове дане, 12, Београд, Нови Сад, Тршић, 15–19. IX 1982.

1. ↑
2. Под називом српскохрватска народна поезија подразумева се да је српска. Термин српскохрватски овде је наведен због такве употребе у раду који је послужио као извор. ↑
3. Перо Слијепчевић, Изабрана дјела, Сарајево: Свјетлост, 1980, III, 323 и д. ↑

Тема Вук и Немци није још обрађена ни како ни колико би требало. Помогавши Вуку онако и далековидо и несебично, Немци су ‒ почев од журналисте Хопеа, па преко професора Фатера и талентоване преводитељице Талфј, све горе до врхова немачке, што ће у овом случају рећи и светске филологије и књижевности, представљених у Јакобу Гриму и Гетеу ‒ учинили и то да је немачки језик постао неопходан за проучавање највећег и најуспешнијег поборника српске народне, сељачке културе.

Више него, изгледа, ико и икада из иностранства, а не само од стране Немаца, браћа Грим су нашла времена и дубоког разумевања за праћење рада Вука Караџића. Особито Јакоб. Никакво чудо што је Караџићева збирка српских народних бајки и посвећена Јакобу Гриму. Он, за кога кажу да није основао властиту породицу вероватно зато што од силног научног посла није имао времена за то, налазио је времена, и исто толико љубави, за српскохрватску народну поезију, коју је он знао само као српску. Писао је чланке о њој, о српском језику, бавио се преводом, и превођењем Караџићеве Граматике на немачки, учио српски да би читао народне песме тог језика у оригиналу, и сам преводио, односно препевао неке од тих песама. Гримово бављење Караџићевим делом и Караџићем учинило је од Караџићевог пријатеља стварно пријатеља и Караџићевог народа, који се, пред Европом гласно пита: како она може да дозволи да робује народ који има такву поезију и како се може сматрати варварским народ који је створио такву поезију.

Јакоба Грима, тог збиља горостаса и у иначе горостасној немачкој филологији, изразито је привлачила уметничка страна народне поезије. Његови прикази Караџићевих збирки народних песама често прелазе у прворазредне интерпретације те поезије, и вредело би их и као такве пружити Караџићевим земљацима и на српскохрватском језику.

Грим је записао да је из љубави према српској народној поезији, да би је могао читати у оригиналу, учио српски језик када је крајем 1814. и 1815. године био у Бечу, као секретар делегације своје кнежевине. Али мора да је било неког неодољивог шарма, и превелике спретности, у вишеслојној, чини нам се и дипломатском вештином обдареној личности Вука Караџића, кад је успео да придобије Грима да остави посао на својој граматици па да се лати Караџићеве: да јој прерађује превод, пише предговор и тражи издавача. Јесени 1823. посетио је Вук браћу Грим у Каселу, где су били библиотекари. То је био први Вуков лични сусрет с њима, иако је Јакоб почео приказивати Вукова дела још 1815. године. Тада се, за време Вукове каселске посете, Јакоб Грим, на Копитареву препоруку, прихватио посла да редигује и спреми за штампу Тиролов немачки превод Вукове граматике штампане у додатку Речника. Грим је одложио своје хитне послове из, како каже, љубави према српској народној поезији и језику те поезије. Биће ништа мање и из пажње према Копитару, који му је и у тој ствари препоручивао Вука. Грим је био непријатно изненађен кад је, почевши да редигује, видео да превод не ваља и да га из основа мора поправљати. Уз то је требало граматику и допунити, па је Грим то чинио по материјалу који му је Вук слао. На тај начин Грим је у извесној мери и коаутор Вукове српске граматике на немачком језику. Особито ту је Грим положио велики испит из стрпљења према Вуку, а и љубави према предмету кога се латио.

Кроз Вукову преписку с Гримом и Копитарем може се са задовољством пратити како тече сарадња између Грима и Вука. Грим пише приказе Вукових књига, цитира га и позива се на њега у својим делима, поправља и преправља на немачком његову граматику, пише јој колико опсежан толико знаменит предговор. Подстиче Вука да скупља и српске народне приповетке и да се оне преведу на немачки, пише затим предговор немачком преводу тих приповедака, препоручује га, стара се да му обезбеди избор у угледно гетингенско учено друштво, чији је члан већ био Вуков противник митрополит Стратимировић, такође и у берлинску академију наука, за коју потписује предлог за Вуков избор заједно са братом Вилхелмом; успева да му, преко Александра фон Хумболта, издејствује и високо одликовање пруског краља као признање за литерарни рад, помиње га и у преписци са својим колегама, и увек га цени и подупире. Он Вуку предлаже и да напише једну српску митологију. Има и других, испуњених и неиспуњених планова. Вук је пак Гриму непресушан и увек поуздан извор обавештења о српском језику, српском предању, уопште о српској народној култури. Ако Вук закасни с одговором Гриму, или Грим не стигне да му нешто лично тражи, ту увек ступа Копитар на сцену: да соколи и пожурује. А Гримово интересовање за српску, односно српскохрватску народну културу, и особито језик, није било мало. Он је научио тај језик толико да је могао преводити с њега. Човек не може одолети дивљењу оној прецизности с којом Грим бележи, и ћирилицом, речи, значења, обрте у српскохрватском језику на уметнутим чистим листовима свог приручног примерка Вукове граматике на немачком језику! Он је, одатле се јасно види, наставио рад на овој граматици и после њеног штампања, те је тај примерак пун допуна његовом руком. Те допуне су изванредно подесне да уведу у природу, у дубину Гримова познавања српскохрватског језика. У тим допунама је обиље примера из Вукових збирки песама.

Гримов однос према Караџићевом раду и његовој личности био је од почетка до краја пријатељски. Једна од основа тог пријатељства и сарадње била је та што су и Грим и Караџић били апсолутно убеђени у оно у шта су друге убеђивали. Гриму је Караџић, са богатством сакупљених народних песама, дошао као поручен пример за његову тезу о исконској поетској снази народног језика, народне књижевности, за хердеровску тезу идентичности поетског и народног. Он је, као и Копитар, одмах осетио код Караџића ону језикословну и литераторску жицу, осетио у овом фанатичном и обдареном самоуку из најдубљег, сељачког народног слоја човека каквог ни он више никад није срео. Све је то подупирао неуморни Караџићев, стварно учитељ и заштитник, Копитар, наменивши Караџићу већ од почетка велику улогу у његовом опсежном, очигледно не само научном, него и културнополитичком плану. Није то била само ствар велике Караџићеве спретности, него, још више, његове истоветности са својим сељачким народом, те отуда и његовог моралног инстинкта, што он није постао оруђе ничије, па ни аустријске политике. Он је био свој, својствен, и чувао се да не дође под аренду. А успевао је, опет и ту с помоћи Копитаревом, и где непосредно а где посредно, и с Гримовом, да му у његовом раду помажу и непознати скупљачи из балканских невиђбога, и учени европски универзитетски професори, академије наука с различитих страна, дворови једни и други. Успео је и да некако води, на крају, снагом свог пораслог угледа, неку своју и културну националну политику, као да је институција, а не појединац. Он такорећи није долазио кући са терена и из света, а Грим такорећи није излазио из куће, из свог кабинета, и клонио се контакта са светом да не би дангубио.

Грим, уз размену стручних, првенствено језичких обавештења, предсказује – и то му је историја посведочила – велико интересовање Немаца за српску поезију кад се у Гетеовом часопису појавиљује, како му Гете јавља, „песма о двојици браће”. То је превод песме Диоба Јакшића. И Караџић хита са тачном прогнозом Гриму. „Српско потомство ће Вам вечито бити захвално”. Јер – стоји у истом пасусу – ,,у српским школама (у Мађарској као и у Србији итд.) деца још увек морају да уче читати по старословенском хорологиjуму и псалтиру”.

Караџић, у основи фанатично и фантастично упоран и продоран, понаша се према Гриму, као и према Копитару, као захвалан ђак. Разлог: неограничено поверење у њих и као зналце и као пријатеље његове ствари, коју су обојица прихватили и као своју бригу. „Ваше исправке ми се много допадају”, обраћа се Караџић Гриму. „Биће ми жао ако будете премало прецртавали, исправљали и мењали, јер ја сам то писао за наше српске читаоце, који још немају правог појма о граматици, осим тога Ви сте сасвим друкчији граматичар од мене, а затим ја сам имао и неких грешака, које сте Ви сасвим добро исправили”. То је научничко поштење, истинска самокритичност, спремност да се научи, доучи и исправи. Морала је и та црта, и та врлина у Караџићеву раду особито везати веома тачног и јасног, у свим ситуацијама, чак и до крутости усправног Грима. То је поузданост саговорника, а поузданост ствара поверење. Поверење у поузданост језичког и поетолошког, знања и осећања, подлога је, на Краџићевој страни, да се с крајњим поштовањем понаша према Гримовим поступцима и саветима. Караџић оставља Гриму широк простор за утицај на састав књиге народних песама коју ће посветити вајмарској, осносно руској кнегињи. За ову ствар је особито речито Гримово писмо од децембра 1823, из ког се види и колико је отрпилике, и какав, био Гримов утицај на ту збирку, и колико је могао бити већи да се Грим друкчије него што јесте користио могућношћу за своје упливисање на физиономију те збирке. Гримов одговор на Караџићево питање да ли да штампа ту и ту песму, да ли да мало престилизује то и то место, изврстан је текст и за проучавање Гримове поетике. Одговор је речит документ против занемаривања поетолошке стране Гримовог бављења не само српскохрватском народном књижевношћу, већ књижевношћу уопште. Он исто тако вреди и за проучавање Караџићева понашања: у чему следи Гримов савет у оваквим стварима. Укратко, и тај део текста ваља да уђе у антологију иностраних оцена српскохрватске народне поезије, и то из времена почетка њене европске афирмације, оцена које би корисно било сабрати.

Гримова понесеност лепотом изворности, древности, архаичности фолклорних садржаја не затвара, него, напротив, широм отвара његов поглед на анатомију, на стилске, изражајне супстанце народних умотворина. Није потребно доказивати како високо мишљење има Грим о српскохрватској народној поезији. Али је за књижевну историју од великог значаја колико је висок степен Гримова поимања чисто поетских вредности песничког текста. Једно од основних питања Гримове поетике, те и поетолошког односа према Караџићевим збиркама народне књижевности, јесте питање односа између књижевности обележене термином Volksdichtung, и њој супротстављене, друге, обележене термином Kunstdichtung. Код Немаца је јасно шта значи једно а шта друго, мада се ту и тамо не може повући јасна граница између та два облика поетског казивања. На српскохрватском су се одомаћили као преводи ових двеју немачких сложеница термини: народна и уметничка књижевност. Из таквог превода излази као да народна књижевност није уметничка. Таква подела: на народну и на уметничку књижевност, као да термином имплицира у ствари не само потцењивање, него чак и негирање уметничке вредности народне поезије, односно народне књижевности, што је супротно природи и Гримова и Караџићева односа према високим вредностима народне поезије. Ако за превод сложенице Volksdichtung немамо алтернативе, него остајемо код српскохрватског превода народна књижевност, то би немачки термин Kunstdichtung требало, у тој супротстављености природе ових двеју врста књижевности, преводити српскохрватским изразом уметна, а не уметничка књижевност. Уметна, у смислу: вештачка, за разлику од оне природне, спонтане. То би одговарало смислу Гримове поетике, а налазимо да је прихватљиво и за наше уво, јер и реч уметни имамо у свом, српскохрватском језику. На тај начин би и из термина били истиснути остаци потцењености народне књижевности. Иначе, противстављањем тих двеју вредности: народне и уметничке књижевности, противречили бисмо основној Гримовој поставци о природи највише уметничке лепоте саздане управо у спонтаној једноставности и племенитој чистоти језика народне поезије, односно народне књижевности. И Караџић употребљава, као супротан појму „народне песме”, појам gemachteLieder, што би значило песме стихоклепаца, вештачки „прављене”, а не природно, у народу спеване песме. Исто оно и исто онако како разликује једне од других стихова и Грим. Тражи се, и хвали, оно што што је спевано „у свежем, слободном народном стилу”, а то је оно што се налази код Караџића.

Тек што Грим приводи крају један посао који му је навалио Караџић својом Граматиком и који је испао много сложенији него што је на почетку мислио, предлаже му Караџић (13. јун, 1824) да изда „једну књижицу српских народних песама на немачком”. Гете му је, каже, захвалио писмом „за неке дословце преведене послате му српске песме”; превео је Караџић и за Грима „више јуначких песама”, али додаје, и тим завршава писмо, да Грим уме боље да преводи од њега. Караџић је био импресиониран Гримовим знањем српскохрватског језика. „Ја нијесам никад могао мислити, да Грим оволико зна Српски! Он преводи пјесме у велике” – јавља Караџић Копитару одмах после своје прве посете Гриму у Каселу, и њиховог првог виђења, с јесени 1823. Овакве Караџићеве изјаве, као нпр. Гримова вест у писму Караџићу (од 21. јан. 1824), да је Гете у свом часопису објавио „мој”, тј. Гримов превод Диобе Јакшића, не иду у прилог веровању оних који су били склони да потцене овај преводилачки облик Гримова бављења српскохрватском народном поезијом. Ено у марбуршкој Универзитетској библиотеци власторучне скице првог Гримовог приказа народних песама Караџићеве збирке са метричким шемама стиха.

Између првог Гримовог чланка о српскохрватској народној књижевности, оног из 1815. године, и оног последњег, написаног као предговор немачком преводу Караџићеве збирке народних приповедака, 1854 (оне коју му је Караџић посветио на српскохрватском годину дана раније, 1853, као „славноме Нијемцу”), лежи, са Гримове стране: десетак чланака о српскохрватској народној књижевности и народном језику, огледи превода неколико народних песама, немачки превод Караџићеве Граматике са познатим, опсежним уводом; значајна преписка са Караџићем, значајан број – увек благонаклоних – осврта на њега у писмима пријатељима, заштитничко заузимање за њега на разне начине, фаворизовање Караџића и цитирањем његових збирки и других ствари, особито Граматике и Речника, и у великим Гримовим делима као што су Немачка граматика, Историја немачког језика, Немачке правне старине, Немачка митологија, Лисац Рајнхарт. Тога је много, али то није све. Очуване студентске забелешке са Гримових предавања на Гетингенском универзитету, из четврте деценије прошлога века, показују да је он у уводном предавању о немачкој књижевности указао на појаву и даљег настајања народне поезије код Срба. Ено таквог податка и у забелешкама са Гримових предавања каснијег аутора јединственог библиографског приручника за немачку књижевност – Карла Гедекеа. Отприлике у исто време, и песник и германиста Лудвиг Уланд, такође у предавањима о немачкој књижевности на универзитету у Тибингену, указује својим студентима на постојање занимљиве и значајне народне поезије код Срба. Разуме се, захваљујући Гриму, и позивајући се на Фатеров чланак о Женидби Максима Црнојевића, дат као прилог уз немачки превод Караџићеве Граматике и уз Гримов увод.

Преко Вука се наша национална култура, национална у најнародскијем смислу речи, повезала с немачком, прво учећи на њој, а затим враћајући јој се. Вук се, у срећном историјском моменту, придружио походу природности против преживелости. Међу Немцима Грим му је био велики учитељ, пример и помагач. Највећи, и у тој величини најоданији – после Копитара.

Напомена

Овај текст је састављен од делова из више радова српског германисте Миљана Мојашевића. Тежило се апсолутно верном преносу текста, који је готово немогуће остварити при оваквом подухвату. Нужне промене – иначе минималне, а нужне ради језичке, композиционе и смисаоне складности текста – следеће су: парафразирање, уклањање или додавање везника и интерпункцијских знакова, превод на српски језик са немачког и сл.

Текст се већином заснива на следећем раду: „Јакоб Грим и Вук Караџић”, Научни састанак слависта у Вукове дане, II,Београд, Нови Сад, Тршић, 12–18. IX 1974.

Први пасус, мањи део четвртог пасуса, пети и последњи пасус преузети су из чланка: „Вук и Немци”, Немачко-југословенске културне везе, студије и чланци. Београд: Издавачко-информативни центар студената (ИЦС), 1974.

Трећи пасус је преузет из обимног германистичког дела: Немачка књижевност. Доба просветитељства, класике и романтизма. 3. издање, Београд: Научна књига, 1991.